Danijela i Zoran brinu o 5 dece: "Kad vidiš dete koje nije govorilo, a sada priča, ide u školu, to je nagrada"

U porodičnoj kući Grujićevih dečjeg smeha ne nedostaje! Iako na prvi pogled izgledaju kao tipična porodica koja stanuje u malom  baranjskom selu Karanac, oni su sve samo ne tipični.

Uz svoje troje dece, brinu se o njih još petoro koje su udomili. Jedna je 15-godišnja devojčica s njima gotovo ceo svoj život budući da su je udomili kada je bila beba od 10 meseci, 10-godišnji dečak s Daunovim sindromom stigao je kod njih pre šest godina, druga dvojica dečaka su braća koja su spojena pre dva meseca, a godinama je s njima i još jedna devojčica, prenosi Večernji list.

Preporučujemo

Danijela i Zoran Grujić nedavno su za svoju humanost, odnosno 20 godina hraniteljstva, primili nagradu osječko-baranjske službe Hrvatskog zavoda za socijalni rad, a prošle godine nagradilo ih je i Ministarstvo rada, penzionog, porodice i socijalne politike kao jednu od najdugovečnijih hraniteljskih porodica.

O deci bez odgovarajuće roditeljske brige brinu se već 20 godina, a prvo im je dete stiglo kada je njihov prvorođeni sin, danas 21-godišnjak, imao nepune dve godine.

S obzirom na to da većina porodica u Hrvatskoj ima samo jedno ili dvoje dece, oni se ubrajaju u manje od jedan odsto porodica koje broje petoro i više dece. Velika je to žrtva, ali oni je uopšte ne doživljavaju tako. Briga o deci njihov je životni poziv i sve rade zajedno s puno ljubavi, strpljenja i truda.

Sve je počelo kada je njihov najstariji sin imao svega godinu i po, a porodica je osetila potrebu za još jednim detetom pa se odlučila na hraniteljstvo.

"Naš najstariji sin imao je godinu i po dana i nije imao društvo za igru. Supruga tada nije radila i odlučili smo da pokušamo da udomimo dete i pomoći i njemu i sebi", kaže Zoran Grujić.

Nakon što su prošli proceduru i postali hranitelji, u njihovu kuću ubrzo je stigla beba stara samo deset dana. Ti prvi dani bili su, kako kažu, i radosni i zbunjujući, ali vrlo brzo su shvatili koliko je sistem nepredvidiv i to ih je jako pogodilo.

"Beba je odmah ušla u sistem za usvajanje i nakon devet meseci dobila je nove roditelje i otišla", priseća se Zoran.

Taj odlazak bio im je veliki šok, a najviše je pogodio Danijelu koja je danima plakala, a i sad se tog deteta seća s knedlom u grlu.

"Odlazak prve bebe bio je izrazito traumatičan. Ali nakon razgovora shvatili smo da tako ne možemo dalje. Rekli smo sami sebi da se moramo usredsrediti na decu i njihove potrebe. Odlučili smo da naši osećaji ne smeju biti u prvom planu. Želeli smo toj deci da pružimo sve što možemo dok su kod nas i to nam je postalo najvažnije. Na ono šta će se dalje događati ne možemo uticati. Hoće li se deca vratiti biološkim roditeljima ili će otići u novu porodicu, nije na nama da odlučujemo. Naš je zadatak da im pružimo sigurnost, ljubav i staranje i brinemo se o njima dok su sa nama. Probali smo to nekako da razgraničimo, jer bismo u suprotnom to jako teško doživljavali. Svaki put kad deca odlaze, normalno je da nas to pogodi, ali ne prenosimo to dalje jedno na drugo, ne stvaramo nervozu u porodici. Tu su i druga deca koja to isto osete i trpe zbog toga. Supruga i ja to rešavamo razgovorom i nismo hteli celu porodicu da opterećujemo", objašnjava Zoran.

Kuća Grujićevih s vremenom je postala mesto dolazaka i odlazaka, ali i mesto u kojem deca rastu zajedno, bez razlika koje bi ih delile.

"Naš prvorođeni sin kao mali je čuvao i mazio bebu, sve je to prihvatio prirodno, a mi nismo radili razliku između njih dvoje", kaže Danijela o svom najstarijem sinu.

Danas taj 21-godišnji mladić, koji je odrastao uz udomljenu decu, s njima ima bratsko-sestrinski odnos. Ova porodica ne izdvaja se samo brojem udomljene dece nego i odnosima koji opstaju i nakon što deca odu.

"Dečko koji je kod nas živeo punih 17 godina obilazi nas jednom nedlejno sa svojom devojkom, čak nas posećuju i njegovi roditelji", kaže Zoran.

U njihovoj priči posebno mesto zauzimaju i deca s teškoćama u razvoju. Grujićevi, naime, ne biraju koje će dete udomiti. Nije im važno imaju li deca neke poteškoće ili koje su boje kože i nacionalnosti. Jedan dečak s Daunovim sindromom stigao je kod njih još dok je bio mali, nije govorio i nosio je pelene, a danas je to dete s kojim možete komunicirati, pelena se davno rešio i ide u školu u Beli Manastir u razred za decu s težim poteškoćama.

"Svaki njihov napredak za nas je nešto veliko, pa bio to i najmanji korak. To je ono što nas tera napred, kada vidimo da smo nešto dobro napravili", kaže Danijela.

Zoran dodaje kako su ih stručnjaci u početku upozoravali da dečak možda nikada neće progovoriti.

"On je došao s pet godina i nije znao izgovoriti ni reč, samo je ispuštao zvukove. A sada već ima razvijen vokabular, možemo normalno komunicirati s njim i razumemo sve što želi da nam kaže", ističe Zoran.

U njihovoj kući uspesi se ne mere velikim životnim prekretnicama, nego sitnim, svakodnevnim pomacima, prvim rečima, prvim školskim uspesima, prvim samostalnim koracima. I dok spolja svima izgledaju kao velika porodica koja funkcioniše s lakoćom, iza toga stoji stalna organizacija, umor i neprekidna briga.

"Potrebno je puno strpljenja i ljubavi i puno, puno rada", kaže Danijela koja je, uprkos tome što je u kući uvek imala nekoliko udomljene dece, čak 16 godina bila zaposlena.

Njihova kuća je otvorena i za biološke roditelje dece koju su udomili.

"Neki roditelji dolaze u posetu, no nažalost ima i onih koji za decu godinama ne pitaju iako znaju gde su smeštena", kažu Grujićevi.

Zato su oni svoj deci mama i tata jer upravo ih tako udomljena deca oslovljavaju.

"Ako nas žele zvati imenom, mogu, ako nas žele oslovljavati ‘mama ili tata’, nama to isto odgovara. Mi decu ne razlikujemo, želimo da se svi u našoj porodici osećaju jednako".

Dok razgovaramo s Danijelom i Zoranom, ne možemo ne primetiti njihovu neverovatnu smirenost i složnost. Nameću se pitanja koja je njihova tajna, kako uspevaju sve da imaju pod kontrolom s toliko dece.

"Supruga vodi sve i zna šta treba za školu, kada ko ide kod doktora, koje obveze imaju. Ja sam podrška, vozim, idem na roditeljske sastanke. U početku, kad bih došao iz noćne smene, nije bilo puno spavanja. Sat-dva odmorim, nekad uopšte i ne spavam, zavisi od situacije", priča Zoran.

"Suprug mi je jako velika podrška, nas dvoje sve rešavamo zajedno, bez njega sigurno ne bih mogla sama", ubacuje se Danijela.

Otkrivaju i šta im je najlepše u hraniteljstvu.

"Ono što dobiješ zauzvrat je nemerljivo, promeni te kao osobu. Kad vidiš dete koje nije govorilo, a sada priča i ide u školu, to nam je nagrada", kažu Grujići.

"Deca koja su boravila kod nas uglavnom su imala bezbrižno detinjstvo. Ipak, na njihov razvoj utiču i genetika i okolina, pa na neke stvari jednostavno ne možemo uticati. Ne znamo kakve će osobe postati nakon što nas napuste, ali ono što nas posebno raduje jeste kad se vrate i posete nas. Tada vidimo da su shvatili koliko je važno brinuti se o sebi o hrani, odeći, ustajanju na vreme za posao i snalaženju u svakodnevnim životnim situacijama kroz koje smo i sami prolazili. Lepo je videti da su prepoznali vrednost onoga što su ovde imali. Možda je upravo najvredniji osećaj kada shvatimo da je sav trud u odgoju ostavio trag, da je na kraju urodio plodom ", ističe Zoran koji će sa suprugom Danijelom pružati dom deci bez odgovarajuće roditeljskog staranja, kaže, dokle god to budu mogli.

U Hrvatskoj je trenutano registrrovan 2291 hranitelj, od čega se njih 962 brine za odrasle osobe, a 1329 za decu. No, potrebe su daleko veće.

(Telegraf.rs)