Šta je Tito krio iza projekta elektrane Krško? Objavljena dokumenta UDBE, Jugoslavija pravila atomsku bombu?!

U malo slovenačko mesto Krško Josip Broz Tito stigao je 1. decembra 1974. godine u pratnji supruge Jovanke. Nekoliko kilometara nizvodno od centra grada, zajedno sa Milkom Planinc i Stanetom Dolancem, položio je kamen temeljac za izgradnju Nuklearne elektrane Krško. Ideja tadašnje Jugoslavije bila je da Slovenija i Hrvatska, koje su zajednički ušle u projekat, dobijaju po polovinu proizvedene električne energije, piše Express.24sata.hr.

Gradnja NE Krško počela je 1974. godine, četiri godine nakon što su dve republike potpisale sporazum o zajedničkoj izgradnji elektrane. Za realizaciju projekta izabrana je nuklearna tehnologija američke kompanije Vestinghaus, a upravo je prisustvo velikog broja američkih stručnjaka privuklo pažnju jugoslovenske Službe državne bezbednosti.

Preporučujemo

Prema sačuvanim dokumentima, službe bezbednosti Hrvatske i Slovenije detaljno su pratile projekat. Jedan od osnovnih ciljeva bio je sprečavanje eventualnog delovanja američkih i drugih zapadnih obaveštajnih službi među stručnjacima koji su radili na izgradnji elektrane. Kasnije se pažnja službe proširila i na ekološke aktiviste i medije koji su počeli da upozoravaju na rizike nuklearne energije.

Taj sukob naročito je dobio na intenzitetu sredinom osamdesetih godina, nakon katastrofe u Černobilju. U dokumentima SDS-a antinuklearne aktivnosti predstavljane su kao deo šireg pokušaja da se oslabi politički sistem SFRJ, dok su aktivisti svoje delovanje uglavnom obrazlagali brigom za životnu sredinu i zahtevom za većom javnom kontrolom velikih državnih projekata.

Amerikanci upozoravali na probleme u Krškom

Sam projekat, međutim, nije bio bez ozbiljnih problema. Američki stručnjaci Vestinghausa redovno su slali izveštaje centrali kompanije u Pitsburgu, u kojima su upozoravali na teškoće u realizaciji projekta. Deo tih poverljivih dokumenata na neobičan način dospevao je i do tadašnjeg političkog vrha SR Hrvatske.

U jednom izveštaju iz oktobra 1975. godine navodi se da je projekat "pun teškoća", uz ocenu da pokušaji da se problemi rešavaju čim nastanu nisu dali očekivane rezultate. Posebno je ukazano na komplikovane odnose između dve republike i nedovoljan nivo saradnje na višim političkim nivoima.

Američki stručnjaci nisu se bavili samo tehničkim problemima. U izveštajima koje je SDS prikupljao nalazila su se i privatna zapažanja američkih inženjera o jugoslovenskom društvu, zapošljavanju, partijskim vezama i sistemu radničkog samoupravljanja. Služba državne bezbednosti takve komentare tretirala je kao mogući pokazatelj šire obaveštajne aktivnosti.

Posebnu pažnju privukao je inženjer Ernest Kun, stručnjak za kontrolu kvaliteta, koji je u privatnoj prepisci sa SAD kritikovao pojedine aspekte jugoslovenskog sistema. Između ostalog, tvrdio je da veze sa Savezom komunista mogu imati uticaja na zapošljavanje i opisivao probleme sistema u kojem odgovorni rukovodioci imaju veliku odgovornost, ali ograničena ovlašćenja.

Šarinić i pokušaj vrbovanja

Među dokumentima SDS-a nalaze se i zapisnici iz 1982. godine o razgovorima sa Hrvojem Šarinićem, tadašnjim predstavnikom francuske kompanije Framatome. Šarinić će kasnije, nakon raspada Jugoslavije, postati jedan od najbližih saradnika Franje Tuđmana i predsednik hrvatske vlade.

SDS ga je smatrao veoma važnim sagovornikom zbog njegovog poznavanja nuklearne industrije, kontakata u Francuskoj i uloge u planovima za izgradnju novih nuklearnih elektrana u Jugoslaviji. U dokumentima se navodi da je Šarinić poznavao problematiku bolje od pojedinih domaćih stručnjaka uključenih u projekat.

Tokom razgovora govorio je o problemima sa parogeneratorima koje je Vestinghaus isporučivao za Krško, ali i o interesu Framatomea za buduće jugoslovenske projekte. SDS je ubrzo zaključio da bi sa njim trebalo održavati kontakt i razmotriti mogućnost njegovog angažovanja kao saradnika.

Šarinić je službi dostavio i podatke o kretanju cena uranijuma, kao i procene budućih nuklearnih projekata. Govorio je o planiranoj elektrani Prevlaka u Hrvatskoj, čija je izgradnja bila predviđena nakon Krškog, kao i o ambicioznom jugoslovenskom planu izgradnje ukupno deset nuklearnih centrala.

Prema njegovoj proceni, izgradnja NE Prevlaka koštala bi oko 1,7 milijardi dolara. Istovremeno je govorio i o načinu na koji se u velikim međunarodnim poslovima dolazi do ugovora, tvrdeći da je podmićivanje poslovnih partnera i donosilaca odluka u nuklearnoj industriji uobičajena praksa. SDS je te tvrdnje zabeležio kao posebno značajne i nastavio da prati Šarinića.

On je čak ponudio da, nakon povratka u Jugoslaviju, pomogne u "sigurnosnom pokrivanju" budućih nuklearnih projekata. Međutim, četiri godine kasnije, kada se vratio u zemlju, Jugoslavija je već bila pred raspadom, a veliki nuklearni planovi ostali su neostvareni. Šarinić će umesto toga završiti u državnom vrhu Hrvatske.

UDBA protiv antinuklearnog pokreta

Drugi veliki problem za vlast predstavljao je rast otpora nuklearnoj energiji u Hrvatskoj i Sloveniji. Dokumenti SDS-a iz 1987. godine pokazuju da su službe posebno pratile medije, studentske grupe i ekološke aktiviste koji su upozoravali na opasnosti nuklearnih elektrana.

U fokusu se našla studija o štetnosti izgradnje nuklearnih elektrana koja je dospela do novinara u Hrvatskoj. Njeni podaci korišćeni su u emisijama Omladinskog radija 101, a potom su se pojavili i u nedeljniku "Danas" i drugim medijima.

SDS je detaljno rekonstruisao kako je studija stigla do novinara, ko je trebalo da je objavi i ko je na kraju koristio njene podatke. U jednom izveštaju služba zaključuje da objavljivanje materijala predstavlja deo šire aktivnosti usmerene na usporavanje ili zaustavljanje jugoslovenskog nuklearnog programa.

Foto: Matej Leskovsek / AFP / Profimedia

Posebno se pominjala zagrebačka grupa SVARUN, u kojoj su bili Ivica Škorić, Benjamin Perasović, Vesna Teršelič i drugi aktivisti. SDS ih je povezivao sa širim alternativnim i građanskim pokretima u Hrvatskoj i Sloveniji, uključujući saradnju sa ljudima okupljenim oko slovenačkog časopisa "Mladina".

Za službu je problem predstavljalo i to što su aktivisti koristili radio, novine, javne tribine, letke i brošure kako bi javnosti približili argumente protiv nuklearne energije. U izveštajima SDS-a takve aktivnosti predstavljane su kao politički projekat usmeren protiv sistema, dok su aktivisti insistirali na zaštiti životne sredine, transparentnosti i pravu građana da učestvuju u odlučivanju.

U isto vreme, služba je pratila i kontakte domaćih aktivista sa ljudima u Austriji, Zapadnoj Nemačkoj, Švedskoj, Sloveniji i Srbiji. Posebno je bio zanimljiv slučaj Instituta "Ruđer Bošković", oko kojeg su se pojavile tvrdnje da se tajno skladišti nuklearni otpad i da Jugoslavija možda razvija kapacitete povezane sa nuklearnim oružjem.

Kraj jugoslovenskog nuklearnog programa

Jugoslavija je svojevremeno imala ambiciozne planove da, posle Krškog, izgradi još veliki broj nuklearnih elektrana. Međutim, projekti su se suočavali sa ogromnim troškovima, tehničkim i političkim problemima, kao i sve snažnijim protivljenjem javnosti.

Antinuklearni pokret dodatno je ojačao nakon katastrofe u Černobilju 1986. godine. Služba državne bezbednosti pokušavala je da prati i ograniči aktivnosti aktivista i medija, ali je javni otpor nuklearnom programu postajao sve veći.

Na kraju je upravo taj pritisak, zajedno sa ekonomskom krizom i političkim raspadom Jugoslavije, doveo do napuštanja velikih planova. Pred sam raspad SFRJ uveden je moratorijum na izgradnju novih nuklearnih elektrana.

Tako je NE Krško ostala jedina nuklearna elektrana izgrađena u Jugoslaviji - projekat koji je počeo kao simbol saradnje dve republike i tehnološkog napretka države, a iza kojeg su decenijama ostali tragovi tajnog nadzora, sukoba sa američkim stručnjacima, borbe za unosne međunarodne poslove i rata državne bezbednosti protiv sve snažnijeg antinuklearnog pokreta.

(Telegraf.rs)