Sergej Jesenjin važi za jednog od najboljih i ujedno najomiljenijih pesnika Rusije. Zbog seoskog porekla, on je sebe smatrao "pesnikom sela", i u mnogim svojim delima bavio se životom na selu.

Ne merim više vreme na sate: Dan mi je kad njegove se oči vrate i noć kad ponovo od mene odu - najlepši su stihovi velike Desanke

Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne! Preživeo je albansku golgotu, ali oslobođenje nije dočekao - umro je u 26. godini

Počeo je da piše poeziju sa devet godina. Kao vunderkind, preselio se u Moskvu 1912. i počeo da radi kao lektor u izdavaštvu i da paralelno pohađa studije na Moskovskom državnom univerzitetu.

Godine 1915. preselio se u Sankt Peterburg, gde je upoznao pesnike Aleksandra Bloka, Sergeja Gorodetskog, Nikolaja Kljujeva i Andreja Belog. Uz njihovu pomoć, Jesenjin je izgradio svoju poetiku i postao poznat u književnim krugovima.

Jedna od njegovih najpoznatijih pesama je Pismo majci.

Pismo majci

Jesi l’ živa, staričice moja?
Sin tvoj živi i pozdrav ti šalje.
Nek uvečer nad kolibom tvojom
Ona čudna svetlost sja i dalje.

Pišu mi da viđaju te često
zbog mene veoma zabrinutu
i da ideš svaki čas na cestu
u svom trošnom starinskom kaputu.

U sutonu plavom da te često
uvek isto priviđenje muči:
kako su u krčmi finski nož
u srce mi zaboli u tuči.

Nemaj straha! Umiri se, draga!
Od utvare to ti srce zebe.
Tako ipak propio se nisam
da bih umro ne videvši tebe.

Kao nekad, i sada sam nežan,
i srce mi živi samo snom,
da što pri pobegnem od jada
i vratim se u naš niski dom.

Vratiću se kad u našem vrtu
rašire se grane pune cveta.
Samo nemoj da u ranu zoru
budiš me kao pre osam leta.

Nemoj budit’ odsanjane snove,
nek’ miruje ono čega ne bi:
odveć rano zamoren životom,
samo čemer osjećam u sebi.

I ne uči da se molim. Pusti!
Nema više vraćanja ka starom.
Ti jedina uteha si moja,
svetlo što mi sija istim žarom.

Umiri se! Nemoj da te često
viđaju onako zabrinutu,
i ne idi svaki čas na cestu
u svom trošnom starinskom kaputu.

(Telegraf.rs)