Prišla je ustaši na vratima logora i rekla mu samo jednu rečenicu: Jedino neustrašiva majka mogla je tako nešto da uradi da bi spasila svoju decu

Slana je kamena pustinja na Pagu. Zemlje ni za šaku. Kamen do kamena, oštar da probija đon cipele. Leti tamo sunce užasno prži, a nigde ni stabla ni grma. Tek poneka travka. Niko tamo nije nikada stanovao, niti bi poželeo. Na tom području zna da duva bura s Velebita i brže od 100 kilometara na sat. Svi ti razlozi – udaljenost od ljudskih naselja, kamena pustinja, bura, so, nedostatak vode i silna žega – najdirektnije su uticali da ustaše upravo tu stvore koncentracioni logor i masovno stratište. Zbog svojih prirodnih karakteristika Slana je bila idealno gubilište.

Hiljade zatvorenika tamošnjeg ustaškog logora – prvog na području tzv. Nezavisne države Hrvatske – nisu imale izbora… U jednom takvom logoru bile su i Milena Dražić i Jelena Buhač Radojčić. One su večeras u Domu vojske  svedočile o onome kroz šta su prošle na promociji knjige "Deca u logorima NDH", Danice Kaće Čolović.

Preporučujemo

Naslovna strana knjige, Foto: Telegraf

Proglašenje tzv. Nezavisne države Hrvatske – 10. aprila 1941. godine, označilo je početak vlasti koja se već od prvih dana iskazala dotad nezapamćenim terorom nad nedužnim ljudima.

Autorka je u knjizi, osim deci koja su stradala, najviše prostora dala i ženi koja ih je spasavala, Austrijanki Diani Budisavljević. Kažu da je uspela da sačuva živote oko 12.000 mališana.

Diana Budisavljević, Foto: Wikimedia/novosti.rs

OSOBENOST HRVATSKE

- Hrvatska je osobena po tome što je to jedina zemlja koja je imala logore za decu - rekao je Momčilo Subotić, naučni savetnik u Institutu za naučne studije Beograd. Prema nekim podacima, podsetio je Subotić, u NDH je ubijeno 19.432 dece, od tog broja nešto više od 11.000 je bilo srpske dece, a više od 7.000 romske i jevrejske dece. Drugi podaci kazuju da je u ustaškim kazamatima najsurovije pogubljeno 110.000 dece ispod 14 godina.

Rečima "Ovo je moja priča", svoju ispovest je počela Milena Dražić i usledila je pripovest o njenoj majci, kako kaže, visprenoj Ličanki, koja je jednog od ustaša oslovila sa "brate". Milena je u logor Jasenovac dospela sa majkom, bakom i dve sestre. Imala je samo tri godine, pa su njena sećanja više sećanja njene majke.

Jelena Radojčić Buhač (levo) i Milena Dražić, Foto: Telegraf

- Bilo je neko ogromno dvorište i na sredini kao neka bina. Tu su ustaše oštrile noževe za svoj krvavi pir. Majka je, kad je videla šta se sprema, prišla jednom ustaši koji je stajao na vratima i oslovila ga sa brate: "Brate, moj mili, pusti ti mene iz logora, ja imam još jedno dete, sina od devet meseci, otac mu je već mrtav, a uskoro neće imati ni majku, pa da odem po njega i dovedem ga da zajedno ovde skončamo. " Pustiću vas, ali se nemojte vraćati", rekao je ustaša. I još je upozorio majku da treba da naiđu dva kamiona sa još ustaša i da je najbolje da krene kroz obližnje groblje, jer tu najbolje može da se sakrije. Nisu nas videli... I tako smo pobegli. Pešačili smo sve do Vojvodine - priča Milena Dražić.

89 ČLANOVA PORODICE POBIJENO U RATU

Za razliku od nje, Jelena Radojčić Buhač imala je sedam godina kada je dospela u logor Stara Gradiška. Morali su, priča ona, da pešače 24 kilometra. Njoj je, kaže, stradalo 89 članova bliže i dalje porodice u ratu. Otac Boža ubijen maljem, četvorogodišnji brat Dušan zaklan, kao i baba i deda, jer nisu hteli da se razdvajaju.

Autorka knjige Danica Kaća Čolić, Foto: Telegraf

- Vodu smo pili iz bunara u koji su se slivale fekalije, hranu smo dobijali jednom dnevno. Kad pada kiša, bili smo u podrumima, a u njima voda do kolena. Jednom sam se požalila mami da sam jako gladna. "Ovde nema ništa da se jede", odgovorila mi je mama. "Kako nema?", htela sam da znam. "Ovo je logor", odgovorila mi je mama. Od tada više nisam tražila da jedem, samo sam po njenom džepu tražila mrvice hrane.

Jelena je kanalima Diane Budisavljević dospela u Zagreb. Brat Živko i ona su smešteni u različite hrvatske porodice. Brata Iliju posle Zagreba nikada više nije videla, ne zna se šta je bilo s njim, a ona ga i dalje traži.

-  Kada smo se vratili u selo, nismo zatekli ništa. U bunaru smo pronašli leševe.

Diana Budisavljević, Foto: Telegraf

Posle izbavljanja iz logora, mnogo srpske dece je, pričao je večeras Momčilo Subotić, završilo u hrvatskim porodicama. Dobijali su nova imena, prezimena. Jednom dečaku je, kaže, bilo sumnjivo što ih u odeljenju ima desetorica koji se zovu Ante i svi rođeni 10. aprila. Bilo mu je i čudno, priča Subotić, jer se nije osećao kao Ante, pa je dao oglas da traži svoje. Glumica Božidarka Frajt je tek 1976. godine saznala ko je i šta je, da je Srpkinja poreklom.

Prema rečima autorke, Danice Kaće Čolić, ova knjiga je samo jedan kratak prikaz istine o tome šta se dešavalo u ustaškim logorima.

VIDEO: Katolički sveštenik snimao odvezanu decu u kolima dok su pevala ustaške pesme

(J. V/j.vucic@telegraf.rs)