NAJBOLJE ČUVANA TAJNA KOMUNIZMA: Ovo je POSLEDNJA ISPOVEST TITA u kojoj je do detalja opisao KRVAVI RASPAD JUGOSLAVIJE!

Tadasnja Jugoslavija je bila zaduzena oko 18 milijardi dolara. U toj "mrskoj" zemlji je mnogo uradjeno i izgradjeno, jer je drzava izasla iz rata potpuno spaljena, razrusena i opljackana. Dug novonastalih drzava u ukupnom zbiru je oko 300 milijardi evra (dodajte na to jos 10% da bi bilo u dolarima). Sta je uradjeno s tim novcem znaju gradjani nekadasnjih bivsih republika a sada drzava. Znaju i koliko njih je bez danas bez posla, a i oni koji rade kod privatnika bolje i da ne rade (cast izuzecima). Neka nam je svima bog u pomoci.

Ma Tito ni je kriv nizasta. Sve su to oni oko njega. On je bio dusa. Kakve baljezgarije. Tio je bio prvi i najveci u plejadi zlocinaca koji su zavladali Jugoslavijom. Kakv Bevc kakav Stevo, jedna Titova rec i svako koga bi pomenuo nestao bi za nekoliko sati. Ne, Goli otok i svi drugi zlocini crvene bande imali su svoje ciljeve i pazljivo su bili osmisljeni i proracunati. Svi do jednog.

Књига "Титова последња исповијест" објављена је још 2001. у Србији, али изгледа да тада није наишла на неке значајније реакције. У Хрватској је и било неких реакција, зато што се тамо ова књига посматрала као средство "великосрпске" пропаганде. Игром случаја, читао сам ову књигу пре отприлике годину дана (случајно сам је запазио на КУПИНДУ, није била скупа, па рекох да купим, јер волим раритетна и контроверзна издања). Елем, већ код првих редова сам се запитао да ли је све то истина, да ли те стенограмске белешке заиста постоје и да ли је Тито заиста, пред крај живота, признао Јосипу Копиничу да је све време знао да су Бакарић и Хембранг усташки агенти, да су Лолу убили сами комунисти, да је Кардељ одувек радио на цепању Југославије, те да је Устав из 1974. донет противно Титовој одлуци... Како год, било све то истина или не, ко је љубитељ теорија завере, неће му бити досадно да књигу прочита у целини, па ко зна, можда једног дана из ове књиге произиђе неки "Титов код", као што је из књиге "Света крв, Свети грал" много година доцније произишао "Да Винчијев код" Дена Брауна. Оно што је мени било најинтересантније, то је Титова изјава о Голом отоку и Нобеловој награди. Наводно, Тито би добио Нобелову награду за мир (као творац Покрета несврстаних) под условом да јавно, пред светом, призна постојање Голог отока. Остаје питање, зашто се Тито није одрекао Голог отока кад му је то водило пут до Нобелове награде? Зато што је Титу била важнија власт од Нобелове награде! Да се одрекао Голог отока, Тито би се одрекао потпоре своје власти, одрекао би се и оних који су га довели и одржавали на челу Југославије (Кардеља, Бакарића, Крајачића), а онда би изгубио и поверење народа. Чему онда Нобелова награда без власти!? Шта ће му да буде нобеловац ако није председник. На другом месту, Тито каже како је још око 1960. хтео да се повуче и власт препусти неком другом, али да му његови најближи сарадници нису то дозволили. Наравно, њима је одговарало да се крију иза Титовог ауторитета, а Титу је одговарало кочоперење и позирање пред народом. Зато су Тито и Кардељ до краја били потребни један другом. А да би се опстало на таквом месту, неке чињенице (као она о преговорима Бакарића и Павелића за легализовање Комунистичке партије Хрватске у оквиру НДХ) морале су остати прећутане, а неке лажи и даље форсиране као историјска факта (нпр. 1937. као година Титовог доласка на чело КПЈ). Закључак је да се Тито ни својом последњом исповешћу није искупио и да ова књига не може много тога да промени.