Ambasada Ukrajine Dverima: Zaboravili ste da je Rusija uvela sankcije Jugoslaviji 1992.

Кратак преглед наших историјских односа са Русијом у последња два века од како је обновљена модерна српска држава најбоље илуструје колико је погрешно уздати се у неку земљу само зато што је њен народ исте вере као и твој, и из исте индо-европске етно-лингвистичке групе као и твој. И колико је нормално за сваку земљу – па и за Русију – да у различитим историјским тренуцима и околностима мења савезништва и прилагођава своје поступке новонасталим околностима. Нико не спори да се српски и руски народ воле, али то у прошлости није играло никакву улогу. Србија нема другог пријатеља осим реалности и разума који је схвата. Кренимо редом. Још пре избијања оружане побуне против дахијског терора, црногорски владика Петар 1. тражио је руску помоћ за општесрпски устанак против Турака, нудећи Романовима трон обновљеног Српског Царства али је Русија тада била у савезу са Османлијама и није хтела да помогне. Међутим, већ наредне године, када је устанак у Шумадији почео, руски цар је одлучио да финансијски помогне Србе (не само он; Аустријанци су нас такође помагали), а 1806. године улази и у рат са султаном, који траје све до кобне 1812. године.Тада се Русија повлачи из рата због Наполеоновог надирања ка Москви, природно стављајући сопствене интересе изнад српских; Руси потписују са Отоманским царством Букурештански мир којим признају де јуре власт Турака над Србијом, чиме им се дају одрешене руке. Турци устанак коначно гуше наредне јесени, и по Србији поново сеју смрт.Сејање смрти траје три године, док се Срби нису поново дигли. Кнез Милош је нудио руском императору Александру да нас узме под своју заштиту и да нам да исти статус као Молдавији и Влашкој, али овај није био заинтересован. Борбе су кратко трајале, а султан је Србима дао аутономију. Треба ипак рећи и да је Русија Једренским миром са Османским царством из 1829. године издејствовала Србији додатну аутономију и анектирање шест нахија које смо држали током Првог устанка (Русија је тада такође са циљем даљег слабљења моћи Истанбула исту ствар урадила Грцима, поред онога што је завршила за себе.)Невесињска пушка која је одјекнула Херцеговином запалила је и Босну, а Србија је ускочила у помоћ својој прекодринској браћи у њиховој ослободилачкој борби против Турака. Током Првог српско-турског рата Русија су се држала по страни, али је из ње долазио велики број добровољаца (између осталог, ту је био и пуковник Рајевски, који је Толстоју послужио као узор за Вронског у роману “Ана Карењина; он је и сахрањен у Србији). Аустрија и Русија су се договориле да неће подржати стварање велике словенске државе на Балкану, у случају распада Турске, а Санкт Петерсбург је одбио да помогне српске устанике јер је већ одлучио да се свом енергијом посвети ослобођењу Бугарске. Када је ратна срећа прешла на османску страну, Русија је ултимативно захтевала обуставу непријатељстава.Примирје је трајало до априла 1877. године, када је Русија објавила рат Турској и кренула у ослобађање Бугарске. Пошто су их Отомани зауставили код Плевне, тражили су нашу помоћ и улазак у рат, што смо ми и урадили и серијом победа онемогућили да Турци упуте помоћ из правца Босне, Албаније и Косова према Софији. Ниш је ослобођен 12. јанура 1878, што, показаће се, није одговарало Русији која га је већ обећала Бугарима.Ослобађање Косова од стране српске војске прекинуле су Русија и Турска које потписују Санстефански мир којим Србија, Црна Гора и Румунија добијају независност а ствара се Велика Бугарска која је укључивала поред саме етничке бугарске територије и српски Ниш, вардарску и грчку Македонију те делове Албаније. Србијом је завладало снажно и јавно антируско расположење, а кнез Милан схвата да се “спољна политика не може заснивати на опасној словенској сентименталности”. Срећом по Србију, а на несрећу Русије, сазван је Берлински конгрес којим је Бугарска враћена у природне границе, а Србија добила нишки, пиротски, топлички и врањски округ. Русија је такође подржала и окупацију Босне и Херцеговине од стране Аустро-угарске. Интересантна је и једна анегдота Стевана Сремца из овог периода. Наиме, одмах након Санстефанског мира кнез Милан је одвео руског конзула до Ћеле-куле и рекао му: “Ево, екселенцијо! Када Руси начине још једну овакву Ћеле-кулу од српских глава, и ову моју поврх њих метну, тек тада ће Бугари добити Ниш!”Србија је ушла у рат због кршења одлуке Берлинског конгреса и присаједињења Источне Румелије Бугарској. Непријатељ нас је потукао, а током Пиротске битке аустроугарски посланик је од Бугара тражио обуставу непријатељстава, рекавши да Беч неће дозволити да Србија дође у тежак положај.Током преговора у Букурешту, Бугарска је тражила да Србија плати ратну одштету, а Русија је сматрала да су ти захтеви оправдани, и подржала је Софију у тим напорима. Аустроугарска је тврдила да Србија нема одакле да је плати, а Немачка и Велика Британија су стале уз Аустрију у одбрани Србије. Бугари су на крају од овога одустали. (Немојте међутим мислити да су Аустријанци на нашој страни били зато што нас воле; људи су се једноставно водили својим интересима, баш као и Руси.) Први светски рат: У питању је једини светли пример безусловне помоћи Санкт Петерсбурга српском народу. Након избијања рата у Босни и Херцеговини, у мају 1992. године непризнатој Савезној Републици Југославији уводе се санкције резолуцијом Савета безбедности 757, које су предвиђале потпуни међународни економски ембарго.Ову резолуцију су предложиле Француска, Велика Британија, САД, Белгија, Мароко и Мађарска, а изгласана је уз подршку Русије са 13 напрема 0. Кина и Зимбамбве су били уздржани.Русија је за све време бомбардовања покушавала да натера Милошевића да попусти пред захтевима НАТО-а. Међутим, то што је 3. јуна одлучила да отворено подржи Запад и свим дипломатским каналима који су јој били на располагању натера Милошевића да се преда и повуче војску са Косова, било је кључно за обуставу непријатељстава и престанак бомбардовања Југославије, тврди британски генерал-пуковник Мајк Џексон.Русија није признала Косово које је 2008. године прогласило независност, и све време пружа подршку нашим руководствима. Због чега то тачно ради, и да ли ће то покушати да искористи за свој рачун у случају Крима, показаће време. Оно што је сигурно, Москва не брани Србију јер је воли већ зато што јој Србија треба. Време је и да Србија схвати шта њој треба, и да престане да се води сентиментима: као што је то краљ Милан на тежи начин схватио пре скоро 150 година.

Sta vredi govoriti Srbima cinjenice kada imaju svoje iluzije.

Istina koja boli,ali ipak istina,Ameri su zlikovci,a Rusi sarena laza