Jedan Božić naročito pamtim: Kurti bi me jedino iznenadio da počne da se ponaša normalno i korektno

Prvi potpredsednik Vlade i ministar spoljnih poslova Ivica Dačić Božić uglavnom provodi kod kuće sa porodicom, što poručuje svima, a jedan posebno pamtim. U božićnom intervjuu za Telegraf.rs otkrio nam je pojednosti iz svog života, a kada je reč o Kosovu i Metohiji, kaže da je Srbija zastavila proces priznanja tzv. države Kosovo, i da Aljbin Kurti može jedino da ga iznenadi da postane normalan, da postane korektan.

Dačić kaže i da je Islandu poručio da je upitno naše učešće na samitu Samit lidera Saveta Evrope u aprilu u Rejkjaviku, ako  hoće da stave Kosovo na dnevni red za ulazak u Savet Evrope. Objasnio nam je i kakav je značaj memoranduma o razumevanju MSP i Stejt departmenta, koji je potpisan krajem prošle nedelje. 

Ministar spoljnih poslova kaže i da ne voli da jede ništa što je zdravo, da voli meso i hleb a da za slatkiš jedino priznaje čokoladu. Pričao nam je i o tome kako je u jedom periodu svog života bio ilegalac, ali i ko je trenutna zvezda u familiji.

- Ja imam svoju teoriju koju već godinama pričam, a to znači da školski sistem mora da se menja. Društvo mora malo više pažnje da posvećuje Božiću i to treba da učimo od katolika. Naime, naš Božić, se deci nalazi usred raspusta, i možda grešim ali sam ubeđen da veliki broj porodica ne provodi zajedno Božić, upravo iz takvog jednog razloga, za razliku od katolika koji sve svoje raspuste i praznike počinju kada se završi Božić.

- Ja sam se uvek borio protiv toga i trudio sam se da Božić bude porodični praznik, onako kako mu i dolikuje. Ovoga puta me je posao odveo u Zagreb i na jedan specifičan način sam proveo Badnji dan i Badnje veče, na božićnom prijemu Srpskog nacionalnog veća zajedno sa patrijarhom Porfirijem

• Inače budete u krugu porodice?

Da. Trudim se, to je dan kada neizostavno morate biti u krugu porodice, takav je red. Badnje veče i Božić su možda najlepši porodični praznik, imaju lepu simboliku i ja volim kao i svi da praznične dane budem sa porodicom

• Poštujete li sve spske običaje, i da li kupujete badnjak ili idete u šumu po njega?

Teško je sada da se ide u šumu. Obično zadužim nekoga iz moje pratnje da ide da kupi badnjak, i sve ono što ide uz njega. Običaj seče badnjaka u šumi, nekako, više nije jednostavan. Znate koliko ima onih koji govore da to nije dobro za zaštitu životne sredine.

• Postoji li Božić koji posebno pamtite?

Postoji, a sada kada bih ih se prisetio verovatno ih ima puno. Jedan je svakako bio specifičan, a to je kada sam na poziv palestinskog ministra spoljnih poslova posetio Vitlejem upravo na Božić, na dan Hristovog rođenja. Prisustvovao sam tamo obeleževanju Božića i božićnoj liturgiji. Značajno je drugačije nego kod nas. Njihove liturgije su kraće, na drugačiji način su koncipirane, prilagođene su vremenu i njihovim uslovima. To je jedan specifičan događaj, nalazite se na mestu gde je po predanju rođen Isus, gde možete i da vidite to mesto, na kraju krajeva nije ni bitno da li je to tako, važno je da li u to verujete. Na Božić sam posetio i jerusalimskog patrijarha Teofila.

• Kada ste poslednji put za Božić bila u Žitorađi, iliti Blacu odaklo vam je otac?

Ne pamtim. Kao što znate, otac mi je umro a majka je onda prešla da živi ovde kod sestre. Kada je sestra postala majka posle dugo godina, kada se rodila Lenka, naša nova članica familije pre godinu i po dana, onda se i majka preselila ovde, tako da uglavnom zajedno provodimo ovde to vreme.

• Da li je ministar Dačić najboji ujak na svetu?

Ja se trudim, ali ne mogu to još da kažem. To bih morao da čujem od nje, ali je još mala za tako nešto.  Ali, mogu da kažem da je svojeglava, neće ništa da sluša, i ona je sada zvezda u familiji. Svi je obožavaju. Svi se nekako podmlađujemo uz nju.

• Ovo što ste sada, postali ste zahvaljujući svom radu i trudu ali i zato što roditelji nisu imali da vam daju "vetar u leđa" što bismo rekli. Koliko je bio težak taj put?

On jeste bio težak. U kom smislu? Težak je zato što morate sve u životu sami. Ja nisam imao roditelje koji su mogli da vam garantuju status, poreklo, ili finasijsku potporu, ili neke veze u privredi ili politici. Morali ste sve sami. I, to jeste teško, ali mislim da je to bolje za mentalni sklop svakoga čoveka. Ja bih svakome preporučio da tim putem ide. Jer, kako je u Bibliji zapisano, i, put u raj je uzak, opterećen brojnim izazovima. Zato je važno da se odmalena osetite koliko je bitno da imate jedan zdrav i pošten odnos prema okruženju. Moji roditelji su morali da se muče da bi školovali sestru i mene. Mi nismo bili iz bogate familije, nismo imali ni zemlju. Radili su razne radove od branja pečuraka i šipuraka i svega ostalog da bismo mogli da se školujemo, zato sam ja njima beskrajno zahvalan.

Sa druge strane time su pomogli da shvatim da ja sve moram sam u životu. I, zato ponekad mislim, i siguran sam da deca koja su morala sve sama da prođu,  da su mnogo kompletnije i dugotrajnije ličnosti nego oni koji su iskoristili svoj status, veze, poreklo i finansijsko stanje.

Bio sam ilegalac u domu 

• Zahvaljujući tome ste i uspešniji?

Ljudi neće da veruju ali imam žive svedoke. Bio sam najbolji student na Fakultetu političkih nauka. Imao sam prosek 10. Ali, pošto mi je otac bio milicioner, iako sam vam rekao da sam iz jedne siromašne porodice, morali smo da donesemo potvrdu kolika su primanja roditelja. I, po toj logici, ispalo je da su moji roditelji u bogatoj kategoriji i ja nisam imao prava na studenstki dom, bez obzira na to što sam imao prosek 10. A, pošto nisam imao novac za privatni smeštaj, onda smo moji drugari i ja živeli u Studenstkom domu "4. aprila" a ja sam spavao na podu kao ilegalac, na dušeku. Ko to nije prošao, ne zna šta je život. On misli su život jastozi, škampi, kapućino... Taj ne poznaje život.

• Da li je otac doživeo da vas vidi u fotelji Ministra unutrašnjih poslova?

Jeste, doživeo je. On je bio srećan ali majka nije. Majka je plakala kada sama postao ministar MUP-a. Nije volela tu profesiju. Otac je, na neki način, bio srećan jer je to bila njegova profesija čitav život.

• Pomenuli ste da su brali pečurke, šipurke. Pijete li čaj od šipka, jedete li pekmez od njega ili vam je taj ukus "gorak"?

Ne pijem čaj. Mi Srbi ne volimo čaj, jer mislimo da kada pijete čaj da ste bolesni. To drugi narodi ne mogu da shvate. Volim džem od šipuraka. Stalno je bila ta priča pečurke. Majka nam je spremala pečurke što ubere a tata nije da sprema, hteo je da prodaje tako da je bila večita borba ko će prevladati.

• Nema ništa lepše od lisičara...

I vrganja. Pečurke su zdrave i lepe.

Ne volim da jedem ništa što je zdravo

• Da li ste vi nekada išli u pečurke?

Jesam, ali nisam, inače, ljubitelj prirode. Želim da se ponašam normalno i prirodno. Za mene nije prirodno da ja trčim sam od sebe a da me niko ne juri. Ili da ja nekog ne jurim. Za sve mora da postoji neki razlog zašto vi to radite, to možda nije zdravo. Ja ne volim da jedem ništa što je zdravo, nekako mi nema taj ukus.

• Pa, koje vam je omiljeno jelo?

Meso i hleb. Ja sam klasičan srpski seljak. Čovek sa sela. Na jugu Srbije ne možete da nađete lignje ili jastoge, ne možete da popijete kapućino...  Ja nemam nikakve predrasude, ne volim te ekspiremente sa hranom, i najviše volim meso i, naravno, hleb iako ne bih smeo. Čokoladu jedino priznajem kao slatkiš. 

• Da li to znači da ministar Dačić pije samo domaću kafu ukoliko uopšte pije kafu?

Uglavnom samo domaću.

• Kako ste zaradili vašu prvu platu i na šta ste je potrošili?

Da nisam postao političar, pošto sam završio Fakultet političkih nauka, ali smer novinarstvo, najverovanije bih bio novinar. Već u srednjoj školi, a tada je bilo usmereno obrazovanje, to je kao sada dualno, mogli ste da se usmeravate od trećeg razreda srednje škole. Bio je smer kultura i informisanje odnosno novinari. Ja sam to završio u Nišu, u gimnaziji "Stevan Sremac". Onda sam otišao u vojsku, a vojska kao vojska, i ona ima novinare. Imao sam tada 18 godina. Neko je to pročitao, zapazili me, slušali šta sam govorio i predložili me da ja budem taj novinar u garnizonu. Onda sam pisao u vojsci, u jednom delu svog vojničkog života koji je trajao 15 meseci, a bio sam u Kumanovu. Dobio sam honorar za to što sam pisao. To je bila moja prva plata. Potrošio sam je odmah sa drugarima u kantini.

• Zaigrate li sada ponekad rukomet?

Ne bavim se sportom sad, čak ni rekreativno. Igrao sam i fudbal, i košarku, i rukomet. Čak sam bio i registrovan i za fudbal i za rukomet. U rukometu sam čak igrao u srpskoj ligi za Rukometni klub "Čelik" iz Žitorađa. Košarku sam uvek igrao rekreativno i to su bili moji sportovi. Nisam imao ideju da se profesionalno bavim sportom, nego kao dečak, šta ćete raditi u Žitorađi u tim godinama. To su godine u kojima nije bilo kafića, disko-klubova, video-klubova, picerija... Bila su dva televizijska programa i to je to. Šta raditi  u to vreme nego baviti se sportom, i bilo je zdravije nego danas. Kada pričam svojoj deci da nismo imali ni mobilne telefone, ni video igrice, onda me pita ćerka: "A, šta ste radili vi, u stvari?" A, nama nije bilo dosadno. Imali smo drugačija zanimanja. Druge su nas stvari interesovale.

Ja sam i radio-amater - radio-telegrefarija, radio-telefonija, Morzeova azbuka. Imam i svoj znak - YU1 Yu, ali ni time se ne bavim jer nemam više vremena. To je bilo neko vreme mnogo korisnije za decu nego što je danas. Naravno, tehnologija i vreme se ne mogu zaustaviti ali danas bi mogli da zaustavimo taj tehnološki razvoj.

• Koji vam je najveći nestašluk?

Ja sam uvek bio dobar. Uvek sam bi predsednik odeljenske zajednice, morao sam da disciplinujem moje drugare. Tako da nisam imao neke nestašluke. Najveći nestašluk u to vreme, eto, slagali smo nastavnicu da nam nešto nije dobro da bismo otišli kući da gledamo reprezentaciju. Znate šta je to u odnosu na današnje laži i u  odnosu na ono šta se danas dešava po školama.

• Većina zvaničnika inostranih zemalja čestitala Vam je i rođendan i Novu godinu, da li Vam je neka posebno draga?

U MSP je kao u pošti. Dnevno dobijam po 400, 500 nekih telegrama. Uveo sam praksu da ja kao ministar moram da pročitam svaki papir koji je u ministartsvu, i koji dolazi i koji izlazili iz ministarstva. Ranije je to bilo da drugi ljudi čitaju, pa da ministru podvlače da se ne bi ministar opterećivao.  Ja nisam pristalica toga, iz nabolje namere se nekada desi da neko nešto ne preneso što bi bilo važno meni, ovako, ako sam nešto pogrešio, bar znam da sam ja pogrešio. U tom pogledu, dnevno ne mogu sad ni da imam uvid ko je poslao a ko nije poslao, čestitke. Neko i zna da mi je rođendan, neko i ne zna. Sijarto mi je posebno čestitao. On zna, pričao sam mu da je za mene najbolje vino "Tokaji", zato što je slatko. Inače, ne volim alkohol ali ta sladunjava vina mogu da popijem ako ima razloga, a rođendan je svakako razlog.

• Krajem prošle sedmice potpisan je memorandum o razumevanju između Stejt departmenta i MSP, šta će on konkretno značiti?

Nismo imali nikada sa Stejt departmentom bilo kakav ovakav dokument koji bi govorio o ovakoj našoj saradnji. Tato mislim da je veoma dobro što smo to uradili jer je to jedan mali korak ka razvoju naših bilateralnih odnosa, koji će doprineti da ljudi koji rade u MSP, da mogu godinu dana da borave u Stejt department, da se upoznaju sa njihovim praksama, da vide kako funkcioniše ministarvo. Time će i MSP, ali i Stejt department imati bolju konekciju i veće razumevanje jedni za druge.

Jedan naš diplomata godišnje, moći će da bude godinu dana kao oficir za vezu u Stejt departmentu. Neke stvari koje su pozitivne ne treba da budu opterećene nekim našim različitim stavovima o nekim drugim pitanjima, ali tamo gde možemo da razvijemo saradnju, mislim da je to veoma pozitivno.

Zaustavljen proces priznanja tzv. države Kosovo

• U 2022. nijedna zemlja nije priznala tzv. državu Kosovo, šta možemo da očekujemo u ovoj godini?

Mislim da će se nastaviti sa tim. Naročito zbog toga što smo mi zaustavili taj proces priznanja.

• Možemo li biti sigurni u to da je zaustaljen?

Da. Dosta toga je zavisilo od pristupa Srbije, a Srbija je svima pokazala da smo veoma zainteresovani, da je naš prioritet nacionalno pitanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta. Ako vi nigde ne idete, ako vi nikome ne govorite o značaju Kosova, onda ljudi misle da to za vas i nije važno pitanje. Ljudi ne znaju istoriju Jugoslavije, istoriju Srbije, zemlje koje su daleke ne znaju da li je tu reč o principijalnim pitanjima, ili o separatizmu. Ako neko ne zna da vam je do toga stalo, neće ni razmišljati o tome.

Mi smo svima pokazali da nam je stalo. Prijateljske zemlje koje žele sa nama da budu prijatelji će svakako to morati da imaju u vidu. Zato sada mi možemo da kažemo da je sada situacija znatno drugačija za razliku od nekog prethodnog vremena. Imamo 27 zemalja koje su povukle priznanje. 106 zemalja ne priznaje Kosovo. Ukupno u UN ih ima 193. Ako 106 ne priznaje Kosovo, ostalo je 87. Od tih 87 nisam siguran da će sve da glasaju za Kosoo zato što tu ima najmanje 3 zemlje koje priznaju a ne glasaju - kao što je Mađarska, Egipat, Peru a verovatno bi, kada bismo još radili na tome, taj broj bio i značajno manji. Time smo pokazali da držimo situaciju pod kontrolom kada je reč o UN i o međunarodnim organizacijama. Osim u jednom slučaju a to je Evropa, mislim na Savet Evrope, jer se tu odlučuje dvotrećinskom većinom, a u Evropi je za nas najgora situacija. Tu mi ne možemo da sprečimo ako neko ima dve trećine ne možete da stavite veto. Oni ne mogu da uđu u EU, u OEBS, UN, Unesko, Intepol, jedino gde bi možda mogli da rade na tome i gde imaju izvesne šanse to je Savet Evrope zato što više od dve trećine država u Evropi priznaje Kosova. Ta aplikacija je već podneta u aprilu u toku prošle godine, međutim, Irska je nije stavila na dnevni red dok je predsedavala. Da li će to Island uraditi u narednih 6 meseci, videćemo.

• Da li Island nas želi da čuje, odnosno da li bi nas čuo da ih ne stave na dnevni red?

Čuo sa se ministarkom njihovom, Island je veoma daleko od nas i zemlja koja uglavnom podržava šta radi Zapad. Nemaju nekog strateškog interesa da rade za nas niti da budu protiv nas. Ono što je bitno, organizuju Samit lidera Saveta Evrope u aprilu u Rejkjaviku, ja sam im rekao da, ako oni hoće da stave Kosovo na dnevni red da je upitno naše učešće na samitu. Da shvate da ćemo se mi boriti o kraja. Jer, ne može da bude prva tačka dnevnog reda Ukrajina a druga prijem Kosova. Kakvi su onda to prinicipi? Videćemo kako će se odvijati situacija, ali mi ćemo borbu nastaviti. Negde ćemo uspeti. Negde nećemo ali to je tako.

• Da li je za sada izbegnuta eskalacija sukoba na KiM, i kada bih vas sada pitala šta je rešenje za KiM, šta biste mi rekli?

Eskalacija je način funkcionisanja Kurtija, tako da sve ono što on, u stvari radi, jeste da izbegava da se izjasni o tome da li je on za neki mir ili nije. On stalno ima taj manir da izaziva krize i da se svi bave deeskalacijom te krizne situacije a niko se ne bavi rešenjem. A zašto? Zato što on nije zadovoljan predlogom da Srbija ne mora da prizna Kosovo. Mi nismo zadovoljni, a kako je napisano u Francusko-nemačkom planu, što mi sada ne treba da se protivimo tome da oni uđu u međunarodne organizacije uključujući UN, ali je on tek nezadovoljan time što mi ne priznajemo u stvari po tom planu Kosovo. Međutim, on ne bi da to kaže odmah, da on odbija taj plan, zato pokušava da reši to pitanje prečicom. A to znači da vojno osvoji Sever, i onda više nije bitno ko je za koji plan. On se time nada daće Srbija biti konačno proterana sa KiM. Da li je zaustavljena eskalacija ili ne, videćemo, velike su sumnje u samog Kurtija ali mislim da međunardona zajednica konačno treba da reši šta će sa tim neposlušnikom iz svojih redova, jer oni su ga stvorili. 

• Čime bi mogao danas iznenadi?

On bi mogao da nas iznenadi samo kad bi bio normalan. To znači da se ponaša korektno, da svako vodi svoju principijelnu politiku, da probamo da dođemo do nekog dogovora, da taj dogovor bude u interesu i srpskog i albanskog naroda. Ne bismo mi imali ništa protiv da saraujemo, uostalom naši su i učestvovali u svim institucijama na osnovu Briselskog sporazuma. Tako da najveće iznenađenje bi bilo kada bi se Kurti promenio.

• Da li ste verovali da neće Srbi da dočekaju Božić na barikadama?

Ja sam se nadao. Na zapadu to uglavnom niko i ne radi kada su božićni praznici, i na neki način žele da reše sve probleme do tada. Ali, zato je i taj pritisak verovatno bio takav da se to završi pre raznika. Sigurno ne bi bilo toga da nije bilo pritisaka iz međunarodni centara. Kurti to nikad sam ne bi uradio. To vam je ta politika. Zakuvaj problem, pa onda svi rade na njegovom rešavanju, i onda nemate vremena da se bavite suštinom a to je realizacija Briselskog sporazuma.

• Da li je opasnost od terorističkog napada u Turskoj prošla?

Mi smo podelili samo javno informaciju koju smo dobili od naših bezbednosnih agencija a oni su tu informaciju dobili od drugih partnerskih organizacija. Naravno ne znači da je to tačno 100 odsto, ali postoji obaveza da vi građane upozorite. Pošto je već prošlo određeno vreme mi nemamo naznaka da i dalje preti opasnost, tako da možemo da povučemo to upozorenje. To jesu neprijatne stvari kada se upozori da neko ne putuje, ali imate obavezu, jer šta ako se nešto desi a vi niste podelili. U ovom trenutku nemamo naznaka da i sada postoji opasnost u Turskoj.

• Da li će biti promena ambasadora?

Biće, ali ne u smislu smena. Ima značajan broj mesta koja nisu popunjena. Takođe, značajnnom broju ambasadora je istakao mandat i u dogovoru sa predsednikom Republike radićemo na tome u narednim nedeljama i mesecima. To bi bilo veoma važno jer je to jedan značajn podsticaj za dalji razvoj bilateralnih odnosa sa tim zemljama.

(Telegraf.rs)