Petrič: Kurtiju nedostaje kultura kompromisa, otuda i kriza na Kosovu i zastoj u dijalogu

Kosovskom premijeru u tehničkom mandatu i lideru Samaoopredeljenja Aljbinu Kurtiju nedostaje kultura kompromisa, zato i postoji institucionalna kriza na Kosovu, a to je i razlog zastoja u dijalogu sa Srbijom, konstatuje bivši izaslanik EU za Kosovo i nekadašnji visoki predstavnik međunarodne zajednice u BiH Volfgang Petrič.

U intervjuu za Kosovo onlajn, Petrič je istakao i da je preduslov za uspeh normalizacije odnosa i dijaloga sa Srbijom da se na Kosovu najpre uspostavi interni dijalog, a idealno bi bilo i sa Srbima koji žive na Kosovu.

Preporučujemo

Kada je reč o izgradnji dva nova mosta na Ibru, kaže da ako se oni jednostrano grade bez, metaforički, „stuba na srpskoj strani“ – onda neće mnogo pomoći, te savetuje kooperativno umesto jednostranog delovanja.

Govoreći o Povelji Ujedinjenih nacija, Petrič je ukazao da je Nato intervencija 1999. godine imala mnogo veće negativne posledice nego što se tada mislilo. Kaže i da se UN nalaze u fundamentalnoj krizi, jer sve što su SAD i Evropa predložile i sprovele posle 1945. godine, sada je dovedeno u pitanje i to upravo od SAD.

Kako gledate na političku krizu na Kosovu, s obzirom na 49 nastavaka konstitutivne sednice parlamenta?

Kosovo se nalazi u pravoj političkoj krizi i krizi vlasti, jer očigledno pobednik izbora održanih u februaru ove godine nije spreman na kompromise sa opozicionim partijama, i potpuno nepopustljivo insistira na jednoj kandidatkinji za predsednicu Skupštine. To je naravno eklatantni nedostatak razumevanja demokratije, jer demokratija znači i da, kao što je slučaj sa Aljbinom Kurtijem - ako osvojim više od 40 odsto glasova moram postići kompromise. Nedostaje ta kultura kompromisa. Smatram da je to razlog i za zastoj u dijalogu sa Srbijom. To pojačava osećaj da na Kosovu sve stoji, dok se svuda oko Kosova - u regionu, Evropi i širom sveta, događaju masivne političke, ekonomske promene.

Želi li Kurti nove izbore, jer na februarskim nije dobio apsolutnu većinu?

Bio sam nedavno učesnik međunarodne konferencije u Prištini, na poziv jednog ženevskog instituta, koji na Kosovu već godinama pokušava da posreduje, na kojoj su učestvovali i ljudi sa severa. Organizatori skupa su organizovali i sastanak sa Kurtijem, tokom kojeg sam ga pitao zašto ne može u duhu evropske demokratije da pokuša da nađe kompromis. Pitao sam ga kako se ophodi sa opozicionim liderima i kako vodi dijalog sa njima. On je odgovorio da tog razgovora nema. To ne može tako, jer preduslov za uspeh normalizacije odnosa i dijaloga sa Srbijom jeste naravno da se na Kosovu najpre uspostavi interni dijalog. Idealno bi bilo i sa Srbima koji žive na Kosovu.

Šta aktuelna kriza znači za Kosovo, posebno za evroatlanstke integracije?

Mišljenja sam da nema napretka. Imamo naravno veliku nepoznanicu - Vašington, Trampovu administraciju, koja se u prvom mandatu veoma snažno angažovala. Postoje određene antiameričke tendencije na Kosovu u Samoopredeljenju. U drugom mandatu Tramp se još nije angažovao. Smatram da to nije ni loše. Mislim da bi EU trebalo da pokuša da podstakne napredak normalizacije odnosa sa Srbijom i da kaže Prištini - započnite konačno uspostavljanje unutrašnjopolitičkog procesa. Primećujem na Kosovu nastavak iseljavanja stanovništva, izostaju investicije, to znači da zemlja nazaduje umesto da ide napred, a to nije dobro za Kosovo, ni za Srbiju ni za ceo region. Evropska unija je u međuvremenu imenovala novog izaslanika za dijalog, Petera Serensena koji je veoma iskusan diplomata. Do sada sam malo čuo šta se radi. Nadam se da se ozbiljno priprema. U prošlosti, pre svega zbog nepopustljivog ponašanja Kurtija, nije bilo napretka u dijalogu, u poređenju sa prethodnim vremenom kada je na vlasti bio Hašim Tači. Između Tačija i Aleksandra Vučića postojalo je pragmatično razumevanje. To sada u potpunosti nedostaje i to me zabrinjava.

Novi izaslanik EU za dijalog Peter Sorensen je vodio više razgovora sa glavnim pregovaračima, ali čini se da nema ponovnog pokretanja dijaloga, šta je najveći problem?

Polazim od toga da Sorensen, uzimajući u obzir da nije bilo napretka proteklih godina, razmišlja da proces dijaloga iznova strukturiše. To bi bilo potrebno. Mislim da je dijalog mnogo postigao u poslednjih 10 godina. Sada sve zavisi od Zajednice srpskih opština, što Priština odbija da sprovede. Tu mora biti više saradnje, jer u suprotnom će to postati konflikt na koji bi snažnije nego do sada mogao biti vršen uticaj spolja i od snaga koje nisu pozitivne. Ne znamo šta može da se desi ako ekstreni akteri, bili to Rusi, Kinezi, pojedine arapske zemlje ili Turska, primete da imaju priliku da se pozicioniraju. To ne bi bilo dobro za Srbiju, Kosovo, a ni za Evropu. Na kraju krajeva želimo da se region Zapadnog Balkana integriše u EU. Vidim napredak u Crnoj Gori, ali nažalost ne i na drugim mestima.

Kurti se protivi uspostavljanju Zajednice srpskih opština, a sada je doneo i odluku o izgradnji dva nova mosta na Ibru, u Mitrovici. Šta znači takva odluka?

U suštini, rekao bih da izgradnja mostova pre svega ima pozitivnu konotaciju. Kažemo da gradimo mostove - u realnom smislu ili metaforičkom? Da li je dobro kada se jednostrano gradi, kada nema, u simboličnom smislu, stuba na srpskoj strani, onda most neće mnogo pomoći. To je ono od čega strahujem. Ne znam pojedinosti. Apsolutno je potrebno da se deluje kooperativno, a ne da se pokušava stvarati jednostrane činjenice.

Da li mislite da takav projekat koristi više za predizbornu kampanju Aljbinu Kurtiju i doprinisi daljoj eskalaciji situacije na severu?

Predstojeći izbori sigurno igraju ulogu. Ali, to je uobičajeno u politici, pokušaji da se za stanovništvo, bolje rečeno za glasače, prikaže da se nešto radi. To u suštini nije loše, ali ne sme biti jednostranog delovanja protiv volje jednog dela stanovništva. Ono što mi stvarno nedostaje, a to sam rekao i Kurtiju, je to što ne razgovara sa onima koji još nisu uvereni. Samo tada će uspeti normalizacija odnosa. Pred Prištinom je zadatak, pred vladom koja predstavlja većinsko stanovništvo, da priđe manjinskom stanovništvu. Najvažnije je stanovništvo na severu. To će biti odlučujuće za mir u celom regionu. Postoje dva istorijska konflikta iz doba Jugoslavije, koji su nasleđeni. Tu je kosovski konflikt, ali je tu i Bosna i Hercegovina. Tim konfliktima, sa kojima je Srbija ključno povezana, potreban je ozbiljniji pristup.

Američki predsednik Donald Tramp je u više navrata proteklih nedelja rekao da je sprečio rat Kosova i Srbije, šta mislite o takvim izjavama?

Tramp voli da daje velike izjave i teško je, jer ono što danas kaže - više ne važi sutra. To vidimo na primeru Ukrajine, gde je rekao da će u jednom danu okončati rat. Nije u tome uspeo, a bilo bi i nerealno to očekivati. Mislim da kompleksan istorijski, politički i ratom obeležen konflikt između kosovskih Albanaca i Srba nije stvar koja može da se reši od danas do sutra. Potrebno je ozbiljno prići tome, a to može samo dugoročno. To je najvažniji preduslov da se dosledno radi na rešavanju tog problema, i pre svega sa ljudima na terenu. Neće ići bez Beograda, ni bez Prištine, a pre svega bez građana na severu Kosova. To je najvažniji preduslov. Kada se to prihvati onda se može napredovati kao što je dijalog u prvih 10 godina napredovao. Sada se mora ponovo postaviti, rezimirati šta je do sada uspelo, gde su problemi. Na toj listi stvari koje treba sprovesti, je na prvom mestu Zajednica srpskih opština. Onda će biti potrebno pregovarati doslednije nego do sada, a ne u tako velikim vremenskim razmacima, i to ne uvek u Briselu, već održati sastanke u Prištini, Mitrovici ili Beogradu. Da se na licu mesta pokuša naći veliko rešenje u korist građana.

Tokom prvog mandata Tramp je uspeo da dogovori Vašingtonski sporazum, koji je fokusiran na ekonomsku saradnju, što ste i ranije i Vi pominjali kao dobar pristup. Da li ekonomska saradnja može doprineti normalizaciji?

Mislim da je ekonomski pristup ispravan, ali istovremeno, paralelno tome, neophodan je politički proces rešavanja otvorenih pitanja statusa, normalizacije. Već godinama pokušavam da nametnem moj predlog da se uspostavi prekogranična ekonomska zona, takozvana zona slobodne trgovine, kako bi se bliske ekonomske veze Srbije i Kosova, koje postoje u regionu u kojem žive oba naroda, intenzivirale. Mislim da bi ekonomski napredak približio političko rešenje.

Verujete li da u aktuelnoj geopolitičkoj situaciji SAD može da se posveti Kosovu i Srbiji?

Sve što je vezano za Trampa je velika zagonetka. Ne može se predvideti. Mišljenja sam da bi primarno to pitanje koje je evropsko, trebalo da bude evropski rešeno. Primećujete koliko se SAD, preko Nato distanciraju od Evrope. Tu u bezbednosnim pitanjima neće biti više američkog kišobrana. Moramo videti kako da se Zapadni Balkan brže integriše u EU. Posebno Srbija, kao najveća država regiona. Napisao sam pre par godina knjigu 'Srbija je relevatna'. Srbija jeste relevantna za rešavanje problema, ali i za napredak, ekonomski i politički. Srbija bi u proširenoj EU zasigurno imala odlučujuću regionalnu ulogu. Želim da kažem da treba da se okrenemo pozitivnim mogućnostima, a ne na konfliktoj prošlosti. Na zajedničke stvari, a ne na ono što nas razdvaja, jer nas razdvaja mnogo manje nego što mislimo.

Ove godine se obeležava 80 godina Povelje Ujedinjenih nacija, važi li ona još ako se ima u vidu geopolitička situacija?

Ujedinjene nacije se nalaze u elementarnoj, fundamentalnoj krizi. Sve što je predloženo i sprovedeno nakon 1945. godine, pre svega od SAD i Evrope - od istih Sjedinjenih Američkih Država je sada dovedeno u pitanje. To je ključni izazov. Na kraju, Evropska unija se oslanja na te vrednosti i principe saradnje, ravnopravnosti, transparentnosti, vladavine prava, a to sada Trampova administracija dovodi u pitanje. Evropa se nalazi u egzistencijalnoj krizi. Promene u globalnom sistemu se najteže odražavaju u Evropi. O tome treba misliti, posebno u regionu Zapadnog Balkana. Tu ne bi trebalo biti deo problema za Evropu, već pokušati da se sarađuje kao deo rešenja.

Srbija je uvek ukazivala da je Povelja UN prekršena 1999. i da se to odrazilo na aktuelne krize, kako Vi danas gledate na to?

To je problem, bez sumnje. Nato intervencija 1999. godine je imala mnogo veće negativne posledice nego što se tada mislilo. Mora se imati u vidu da su 1999. SAD bile na vrhuncu svoje globalne vlasti i mislile su da mogu sve uraditi. To se pokazalo neispravnim i problematičnim. Danas se to ne može promeniti, jer je u međuvremenu došlo do novih kršenja Povelje UN, kao što se i pre toga mora uzeti u obzir Vijetnam, ili invazije koje je SSSR sprovela na Čehoslovačku, Mađarsku... Velike sile su uvek pokušavale da nametnu svoja pravila. Zbog toga je potrebno da Evropa, pre svega u sopstvenom interesu, pokuša da se pridržava pravila koje smo sami sebi zadali i da ne popuštamo. Moramo sva kršenja međunarodnog prava, bilo to u Ukrajini, u Pojasu Gaze, tematizovati. U suprotnom, slabimo naš evropski model življenja.

Kako ocenjujete spoljnu politiku Srbije, koja insistira na poštovanju Povelje UN i međunarodnog prava?

Verujem da je to ispravan stav. Time je Beograd na liniji Evropske unije. Mislim da se tu vidi da je Srbija evrospka zemlja, ali i da je spoznala da, ako postoje pravila, ona moraju i da se poštuju. Zato smatram da je posebno sada, kada se između Srbije i Brisela premalo događa u vezi sa evropskim integracijama, kada je premalo napretka u pristupnim pregovorima, potrebno da se unese novi zamah.

Da li takva politika može da preživi u doba pritisaka velikih sila na male zemlje da se svrstaju?

Verujem da Beograd, s obzirom na svoju politiku nesvrstanosti, koja je imala i istorijski pozitivno iskustvo Jugoslavije, a koja je veoma teška, posebno mora paziti šta je prioritet. Dugoročni prioritet mora ostati Evropska unija. Smatram korektnim da pored toga pokušava sa drugim svetskim silama, Rusijom ili Kinom, da zadrži odnose, ali neophodno je da u Beogradu bude jasno šta je cilj, a to može biti samo, što je naglašavao i sam predsednik Srbije Aleksandar Vučić - članstvo u Evropskoj uniji.

Kako ocenjujete sporazum o saradnji u oblasti odbrane Albanije, Hrvatske i Kosova?

Ne bih precenio relevantnost tog sporazuma. To je bila politička inicijativa, ne znam odakle je došla. Ne treba je preceniti, ali istovremeno treba razmišljati da ako ima više bezbednosti za Zapadni Balkan, što je svakako potrebno, onda u tome treba da učestvuju svi. Posebno Srbija, kao najvažnija zemlja regiona u tome mora učestvovati.

(Telegraf.rs/kosovo online)