Zoran Đorđević otvoreno o Srbiji: Zašto nam je pravda važnija od politike i gde smo pogrešili?

Zoran Đorđević, bivši ministar, otvara dušu i progovara o pravdi, nepravdi i nadi jednog običnog čoveka. U pisanju za "Politiku", on se osvrće na bolne teme koje opterećuju društvo – od politike koja se pretvorila u ogledalo naše duše, do kolektivne amnezije i osećaja nemoći koji nas sputavaju. Đorđević, sada iz perspektive običnog čoveka, kritikuje digitalno siromaštvo i površnost modernog doba, ali istovremeno nudi nadu kroz male, svakodnevne promene. Njegovo pismo prenosimo u celosti:

"Postoji trenutak u danu kada se, između jutarnje kafe i večernjih vesti, čovek zapita: gde smo to stigli i kuda idemo? Nije to pitanje politike, nego duše. Jer sve što nas danas boli - nepravda, sebičnost, pohlepa, zaborav, nije samo posledica odluka vlasti, već i ogledalo nas samih. Ja, iako sam bio ministar, danas o svemu razmišljam kao običan čovek koji gleda Srbiju iz svog dvorišta, sa nadom da će neko danas pružiti ruku umesto prsta i upaliti svetlo tamo gde drugi gase nadu.

Preporučujemo

Naša zemlja je mnogo puta u istoriji bila na raskršću. I gotovo uvek smo birali teži put, ne samo zato što smo hrabri, već zato što nismo umeli drugačije. Srbija je kao stari brod: nosi se sa talasima, škripi, ali ne tone. Ipak, svaki put kada pomislim da smo naučili lekciju iz prošlosti, vidim kako ponavljamo iste greške. Još uvek verujemo da će neko drugi da nas razume, da nam prizna žrtvu, da nam pruži pravdu. Ali pravda se ne dobija, ona se gradi, svakog dana, malim delima i velikim odricanjima.

Greške Srbije nisu u prošlim vladama, ni u imenima političara, već u našoj kolektivnoj amneziji i osećaju nemoći. Navikli smo da trpimo, da čekamo „bolje vreme“. A bolje vreme nikada ne dođe samo. Dođe čovek, stane, pogleda u nebo i odluči da ga ne zanima više ni Zapad ni Istok, već pravda pod njegovim krovom.

Gledam svet danas - veliki, bučan, podeljen. Čini mi se da je izgubio osećaj mere. Svi viču o demokratiji, a malo ko je živi. Govore o slobodi, ali misle na privilegije. U takvom svetu, male zemlje poput Srbije teško pronalaze svoje mesto. Mi smo mali, ali nismo nevažni. Naša snaga je u tome što smo preživeli više nego što mnogi mogu da zamisle. Ali da bismo opstali, moramo prestati da gledamo svet kao neprijatelja, a sebe kao večitu žrtvu. Moramo postati most, ne zid.

Pravda i nepravda nisu samo sudske presude. One se mere po tome kako se ponašamo jedni prema drugima. Kada prodavac u pekari ne prevari za kusur, kada lekar primi pacijenta bez „veze“, kada profesor pogleda studenta u oči i kaže: „verujem u tebe“ - e tada postoji nada. Ali kada decu učimo da je snalažljivost važnija od poštenja, tada sami kopamo jamu u kojoj se gušimo.

Nekada su naši umni ljudi pisali da se narod mora podizati, učiti, širiti vidike. Danas, kada je svet na dlanu, mi često biramo da gledamo u mrak. Umesto da čitamo, mi delimo tračeve. Umesto da stvaramo, mi sumnjamo. Umesto da praštamo, mi zaboravljamo, ali ne na pravi način. Zaboravljamo da praštanje nije slabost, nego snaga. Nije pitanje vere, već dostojanstva.

A možda je najveći izazov našeg vremena upravo ono što držimo u rukama - mobilni telefon. Svet se preselio na ekrane, a duša je ostala bez oslonca. Sve mora biti kratko, brzo i glasno. Mladi više ne čitaju knjige, već naslove. Ne slušaju sagovornika, već čekaju red da odgovore. U tom svetu brzine i površnosti, rađa se nova vrsta siromaštva - duhovno siromaštvo. Deca u Srbiji postaju žrtve digitalnog šuma - preplavljena slikama, a lišena smisla. Ako želimo budućnost, moramo započeti reformu obrazovanja i kulture. Ne da bi donela političke poene, već da bi spasla društvo. Škola mora ponovo da uči da se misli, ne da se pamti. Kultura mora da inspiriše, ne da zabavlja. I dok svet juri ka algoritmima, mi moramo stati i vratiti čoveka u centar, jer bez čoveka ni najpametniji telefon ne vredi ništa.

Kada danas govorim o Srbiji, ne govorim o politici. Govorim o zemlji u kojoj se rađa nada, ali i strah. O zemlji u kojoj je čovek i dalje važan, ali sve ređe poštovan. Zato mislim da je vreme da se promenimo - ne kao narod, već kao ljudi. Da prestanemo da očekujemo heroje i počnemo da budemo ljudi vredni sećanja. Da ne pričamo o Evropi kao o cilju, već kao o ogledalu u kojem treba da se vidimo.

Jer Srbija može biti i evropska i svoja. Može biti most između svetova, ako bude most između svojih građana. Ali za to je potrebno više hrabrosti nego što mislimo. Ne one političke, već ljudske - da se oprosti, da se prizna greška, da se posluša drugi.

Po meni, najvažnije pitanje danas nije gde smo, već kuda idemo i da li znamo zašto. To „zašto“ je ključno. Bez njega, sve postaje rutina. I politika, i patriotizam, i život. Zato je vreme da vratimo smisao u reči, dostojanstvo u rad i poštenje u svakodnevicu. Da ne čekamo da neko izgovori istinu, već da je živimo. Jer narod koji ne veruje u sopstvenu promenu, osuđen je da večno traži krivca.

Ja verujem da Srbija ima budućnost. Ne onu iz parola, već onu tišu, ljudsku, u kojoj će svako dete imati priliku, svaka starica poštovanje, a svaki radnik dostojanstvo. Ta Srbija se ne gradi zakonima, već pogledom, rukovanjem i rečju.

Zato, kao običan čovek, ne tražim čudo. Tražim samo da se probudimo i setimo ko smo. Da budemo bolji, ne veći. Da biramo pravdu, ne osvetu. I da konačno shvatimo: snaga naroda nije u vikanju, već u tišini onih koji pošteno rade svoj posao.

To je Srbija u koju verujem. I to je borba koju vredi voditi svakog dana, iznova. U sebi."

(Telegraf.rs)