Šta pobeda Zohrana Mamdanija otkriva o evropskoj krizi hrabrosti

Kada je Zohran Mamdani - tridesettrogodišnji socijalista, musliman i sin imigranata - izabran za gradonačelnika Njujorka, rezultat je odjeknuo daleko izvan pet okruga. Podsetio je umornu političku klasu da hrabrost još uvek ima odjeka. Njegova pobeda nije bila samo lokalno iznenađenje; pokazala je da uverenje može pokrenuti birače kada mu institucije dopuste da diše.

Ta lekcija prelazi okean. Evropska levica suočava se sa istom krizom hrabrosti - politikom koja govori o uključivanju, ali blokira pristup moći. Nigde taj neuspeh nije očigledniji nego u njenom odnosu prema Romima, šest miliona građana EU koji ostaju lojalni Evropi čak i dok ih ona isključuje.

Preporučujemo

Mamdanijeva kampanja nije ličila na urednu politiku opreza. Ismevali su ga kao naivnog, napadali kao neiskusnog, označili kao nepodobnog - i on je pobedio. Govorio je o stanovanju, prevozu i pravednosti, ali i o Gazi i savesti. Nije šaputao. Pobeda nije bila stvar uglađenih poruka, već hrabrosti. U doba kontrolisanog opreza, rizikovao je - i birači su prepoznali nekoga ko govori istinu. Još nije počeo da vlada, ali njegova pobeda već pokazuje šta se događa kada se uverenju da prostor.

Uverenje zavisi od dve sile: hrabrosti odozdo i dozvole odozgo. Prva počinje kandidatima koji grade poverenje javnosti i primoravaju institucije da se prilagode. Druga zavisi od stranaka koje odlučuju ko dopire do birača i ko dobija stvarni autoritet. U SAD, primarne izbore još uvek ostavljaju pukotine kroz koje hrabrost može da raste. Stranka može ne voleti buntovnika, ali ga je teško ugušiti. U Evropi, filter funkcioniše onako kako je zamišljen. Zatvorene liste, partijske hijerarhije i rigidna disciplina poruka drže buntovnike van sistema - naročito Rome, čiji se glasovi traže zbog privida, dok im se pristup moći uskraćuje.

Foto: Ustupljene fotografije

Foto: Ustupljene fotografije

Kroz 27 država članica, progresivne partije EU usavršile su umetnost sigurnosti, ublažavajući sebe do beznačajnosti. Jezik solidarnosti zamenjen je jezikom nadzora. Samoproklamovani branioci jednakosti sada nadgledaju industriju jednakosti, proizvodeći okvire i „akcione planove“ o ljudima koje nikada ne pozivaju da upravljaju.

Rezultati su jasni. Nijedan Rom iz glavne leve partije ne sedi u Evropskom parlamentu. Nijedan ne predvodi nacionalnu listu niti vodi ministarstvo sa stvarnom moći da oblikuje ekonomske uslove za Rome. Na svakim izborima, romski birači suočeni su s pozorištem izbora: progresivcima koji obećavaju uključivanje, ali ne dele moć, konzervativcima koji okreću glavu i ekstremnom desnicom koja njihovo postojanje koristi kao oružje. To nije demokratija - to je koreografija.

Problem nije manjak vrednosti, već manjak hrabrosti. Partijski sistemi kažnjavaju uverenje brže nego što ga nagrađuju. Čak i oni koji žele da pokušaju uče da ne deluju. Suzbijanje romskih kandidata nije slučajno, već planski. Na kontinentu gde su Romi i dalje najlakša meta, hrabrost se kažnjava brže nego što se kukavičluk nagrađuje - i ambiciozni političari brzo nauče tu lekciju.

Sledeći korak ne može biti još razgovora. Potrebna su nova pravila. Progresivci ne oskudevaju u idealima, već u hrabrosti da ih sprovedu. Znaju da su uslovi u kojima mnogi Romi žive nedostojni demokratije, ali odgovaraju seminarima. Znaju da su siromaštvo i isključenost političke odluke, ali ih tretiraju kao administrativne greške. Nova generacija romskih lidera - obrazovanih, višejezičnih, proevropskih - stoji pred vratima. Ali vrata ostaju zatvorena. Ako stranke ne promene način izbora kandidata i raspodele moći, izgubiće poverenje onih koje tvrde da zastupaju i argument zbog kojeg bi uopšte trebalo da vladaju.

Promena počinje načinom izbora kandidata. Otvoreni procesi selekcije. Objavite uži izbor i raspored sigurnih mesta. Birajte kandidate po prisustvu i sposobnosti, a ne po bezbednosti za brend. A kada se dogodi zastupljenost, neka bude stvarna moć: romski kandidati na pobedničkim pozicijama, romski ministri u pravim kabinetima, romske institucije koje odlučuju, a ne mole za budžete. Sve drugo nije uključivanje - već kontrola prerušena u vrlinu.

Kada je hrabrost dozvoljena, a moć podeljena, promene se dešavaju. Socijalno stanovanje stabilizuje porodice. Škole koje vode Romi povećavaju prisustvo učenika. Lokalne klinike smanjuju hospitalizacije. Pravedan pristup poslovima i kreditima širi zaposlenost i poresku osnovicu. Ozlojeđenost popušta. Troškovi policije opadaju. Povraćaj od demokratske hrabrosti je merljiv: manje kriza za upravljanje znači više kapaciteta za vladanje.

Romi oličavaju evropski ideal vernije nego većina Evropljana. Žive preko granica, govore kroz nacije i još uvek veruju u zajedničku sudbinu. Skoro četvrtina Roma kaže da je članstvo u EU od najvećeg značaja - u poređenju sa 18 procenata opšte populacije. Ali nakon 30 godina strategija i samita, Romi će verovati samo onome što vide: čistu vodu, pristojan smeštaj, ravnopravan pristup policiji, funkcionalne škole, dobra radna mesta.

Zohran Mamdani nije čekao dozvolu da vodi. Naterao je moć da ga čuje. Evropska levica i dalje čeka - i time svoju budućnost prepušta onima koji neće čekati. Njujork pokazuje kako zvuči hrabrost kada se politika seti svoje svrhe.

Mensur Haliti, potpredsednik za demokratiju, Roma Foundation for Europe

Mensur Haliti vodi program Roma for Democracy and Governance u okviru Roma Foundation for Europe, nakon što je istu ulogu obavljao u Open Society Roma Initiatives do 2024. godine. Njegovo profesionalno iskustvo obuhvata rad u međunarodnim organizacijama, romskoj političkoj partiji, javnim institucijama i organizacijama civilnog društva. Njegova stručnost obuhvata javno upravljanje i kontrolu korupcije, kao i osnaživanje romskih birača, podsticanje demokratskog dijaloga i obezbeđivanje slobodne i pravedne političke zastupljenosti.

Završio je master studije iz oblasti javne uprave (EMPA) na Hertie School of Governance i programe naprednog liderstva i menadžmenta na Harvard Kennedy School, MIT Sloan School of Management i Said Business School, Univerzitet Oksford. Posvećen unapređenju romskog liderstva, Mensur se fokusira na jačanje sposobnosti, kolektivnog samoopredeljenja i etičkih političkih temelja. Aktivno doprinosi diskusijama o liderstvu, političkoj organizaciji i strategiji u društvenim pokretima, građanskim udruženjima i politici.

(Telegraf.rs)