BILJANA SRBLJANOVIĆ: Srbija da prizna Kosovo!

- Priznavanje nezavisnosti Kosova bio bi državotvorni potez Srbije, koja bi time konačno ostvarila pun suverenitet na čitavoj svojoj teritoriji - piše književnica u autorskom tekstu u NIN-u

Dramska spisateljica Biljana Srbljanović poručila je u autorskom tekstu objavljenom u nedeljniku NIN da bi aktuelna srpska vlada trebalo da prizna Kosovo.

Tekst Biljane Srbljanović prenosimo u celosti:

U trenutku kada se čini da Srbiju potresa konačna dilema - da li prihvatiti sporazum za sever Kosova, moj odgovor je nesumnjivo – da. Ne samo da ga treba prihvatiti, već treba otići i korak dalje: vreme je da srpska strana, njena vlast, koja je prema svim istraživanjima javnog mnjenja podržana gotovo tročetvrtinskim elektoratom, kapitalizuje trenutak, prihvati sporazum i podigne ulog. Vreme je da Srbija prihvati nezavisnost kosovske države.

Svesna sam da moj predlog može izazvati instant odbacivanje, kao radikalan i ekstreman. Upravo je u tome njegova suština: Srbiji je danas, četrnaest godina nakon Kumanovskog sporazuma, potrebno radikalno rešenje i ekstremno hrabar potez.

Na Kosovu smo pokušali sve: rat, represiju, institucionalno anektiranje autonomne pokrajine, vojne i paravojne zločine (obe strane) i njihovo zataškavanje raznim "asanacijama" terena, samoizolaciju i ekonomski kolaps u ime "nacionalnih interesa"; pokušano je sve osim jedino logičnog - međusobnog priznavanja dveju nezavisnih država koje dele granicu, reciprocitet u etničkim grupama na sopstvenim teritorijama i (barem nominalni) napor da se iz slepe ulice izađe.

Jedan od pogrešnih, a opšteprihvaćenih narativa JESTE da je za situaciju na Kosovu kriv Milošević i "greške" njegovog režima, i da nije "pravedno" da zbog toga čitava nacija "ispašta". Ipak, ako se rukovodimo tom logikom, aktuelna vlast je bila važna poluga Miloševićevog režima čime se mora priznati njihova odgovornost za "greške" i "ispaštanje". Ali nije reč samo o tome, problem je mnogo širi i dublji.

U Srbiji devedesetih nije postojala ni velika opoziciona snaga koja je pristajala da se prihvati najtežeg od svih pitanja, koja je bila spremna da rizikuje krhku podršku glasačkog tela, time što bi iznela svoj politički projekat do kraja. Ta se odgovornost mora priznati i podeliti sa srpskim, pa i građanskim društvom, sa svima nama što smo godinama znali kuda vodi Miloševićev put, a nismo imali snage, volje i hrabrosti da se i na tom pitanju suprotstavimo.

I sadašnji nastavak tog narativa, uvođenje opšte psihoze, pokušaj teatralizacije trenutka perpetuiranjem pojmova "poniženje", "ucena", "ultimatum", "dan odluke" potpuno je pogrešan. Ovaj tekst pišem u trenutku kada srpska strana traži nastavak pregovora, iako javnost samo nagađa šta su odbili i šta dalje traže, a pre svega – ko to tačno traži i u ime koga? Jer, jedino što su dosadašnji pregovori bez sumnje uspeli jeste da institucionalizuju podelu Srba na Kosovu, na one južno od Ibra, delimično integrisane, takozvane "Tačijeve Srbe", koji su time izgubili podršku matice, a da srpsko društvo to prećutno toleriše, i na "Srbe lojaliste", manjinu severno od Ibra, sredinu duboko politizovanu s predstavnicima uronjenim u brojne opskurne pokušaje destabilizacije čitavog regiona. Time se ponavlja tragička greška nepreuzimanja odgovornosti za ono za šta se odgovornost mora preuzeti, i to ne samo od strane vlasti već i čitavog društva, intelektualne i svake druge javnosti.

I poslednji narativ koji govori da je prihvatanje sporazuma imperativ isključivo zbog dobijanja datuma, potpuno je pogrešan. Uveravanje i (samo)obmanjivanje vlasti i javnosti da su u toku pregovori, ne o konačnom statusu Kosova, već o sporazumu o tehničkim pitanjima, ako i nema zadnje namere (a u srpskom političkom životu to bi bio presedan) vodi narastajućem otporu integraciji u EU, s kojim će ovo društvo zatim morati da se suoči.

Svaka je vlast do sada srpsku javnost smatrala nezrelom, nedovoljno svesnom svojih interesa i nedovoljno pametnom da se opredeli za sopstveno dobro. Vreme je da ova, s tako masovnom podrškom, pokuša da jednom pruži poverenje svojim građanima. Pitanje pregovora je pitanje budućnosti naše države, i to ne zbog datuma i pristupnih fondova Unije u dubokoj finansijskoj krizi, već zbog konačnog rešenja srpskog državotvornog pitanja.

U trenutku kada ova Vlada ima gotovo osamdeset posto podrške glasača, odgovorna vlast bi tu realnost morala da kapitalizuje i napravi konačan, dubok, ali zdrav rez i prizna nezavisnost susedne države Kosovo. Taj neočekivan gest iznenadio bi sve učesnike u pregovorima i doveo srpsku stranu u poziciju neporecive prednosti: jer koju tačku tehničkog sporazuma, koja pitanja o zdravstvu, školstvu i drugim složenim pitanjima međunarodni faktor i kosovska strana ne bi mogli da prihvate i pod kojim opravdanjem, kada bi Srbija zauzvrat ponudila – sve. Ali i mnogo više od toga, Srbija bi konačno bila u prilici da pregovara o suštinskim pitanjima za život svojih građana na Kosovu, bez obzira na kom delu teritorije žive, ali i s maksimiziranim zahtevima drugoj pregovaračkoj strani da ponudi mnogo više od praznog papira.

Priznavanje nezavisnosti Kosova bio bi državotvorni potez Srbije, koja bi time konačno ostvarila pun suverenitet na čitavoj svojoj teritoriji, zatvorila pitanja granica, ostvarila neprikosnovenost u odlučivanju i pre svega ispunila uslov postojanja moralnog imperativa entiteta koji taj suverenitet ostvaruje. To bi bio jedan odlučujući korak napred, zalog za budućnost države, koja bi jedino tako uspela da kapitalizuje poraz, zaokruži priču prošlosti i nastavi dalje u sigurnoj nameri da iste greške ne ponovi.

(Telegraf / Izvor: NIN)

Komentari

  • Bata Srbljak

    Kada se krene od premise koja sama po sebi namece zakljucak ,ne daje prostora drugim mogucnostima i to nazove stavom postaje sama sebi negacija koja u vremenu poput dogme traje............Priznanje ,granica ,rampe,Covek sa *ove* i sa *one* strane .......Naravno da mi je stalo,iz sasvim sebicnih razloga,da ta granica koju shvatam kao granicu u Coveku prevazidjemo i tk.*Mi* i *Oni*da se trazimo kao ljudi a ne kao neljudi jer su nase jedine razlike u zabludama!

  • Никола

    Жалосна је ова земља и овај народ. Морално дно смо одавно дотакли. Магазин који је објавио лични став ове, не знам шта је и у ком својству је написала текст, да ли као драмска списатељица, чланица ЛДП-а, кокаински зависник или лице са полицијском пријавом и пресудом суда, је и себе ставио на исто то дно! Дозволити особи која је наркоман и овисник о кокаину простор у магазину је крајње одсуство морала и велика срамота уредништва. Једино је питање да ли је текст настао након ушмркавања белог праха , дакле као "дизање" или пак као "кризирање" у одсуству истог. Дно дна!

  • Jovan

    Biljana za ovo imas kilo kokaina od Hasima prva ruka

Preporuka sa Weba

by Content Exchange

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima