Aleksandra je bila u koloni straha i nemoći: I danas čujem rečenicu "Moramo da napustimo kuću". Gelere sam osetila i na sebi (FOTO)

Na današnji dan pre 22 godine, na stotine srpske dece i celih porodica ostalo je bez svojih ognjišta, a tog 4. avgusta 1995. godine proterani "Olujom" u koloni se našla i porodica Stijelja iz Zagreba i tada trogodišnja Aleksandra Stijelja. U ovom zločinu izgubila je oca i deku, a ubrzo nakon toga, pošto joj je rodila sestru Sanju, umrla joj je i majka. 

Kaznite fašizam, ustaštvo i odgovorne za zločine nad Srbima: Palma o genocidu koji još traje

Preporučujemo

Kolona duga 22 godine: Srbi tuguju, Hrvati slave nesrećnu sudbinu 250.000 proteranih ljudi (FOTO)

Njen brat Sava, sestra Tanja i ona, odrasli su kod ujaka i ujne. 

Iako je maltene tek prohodala, Aleksandra se seća svake sekunde zločina nad kojim i danas dve decenije kasnije plače Srbija. 

I danas joj u ušima odzvanja očeva rečenica da moraju da napuste kuću.

- Dok mi je vezivao pertlu, tata je govorio kako moramo brzo da napustimo kuću - počinje priču za Telegraf.rs Aleksandra.

Sa porodicom je put naveo na Petrovačku cestu, na kojoj su i nju i njene pogodili geleri.

- Bila sam u kamionu. Pored mame Vedrane, bake i brata Save bilo je još ljudi. Gledala kroz pocepanu ceradu i u jednom trenutku ugledala avione koji su leteli pravo na nas. Baka me je snažno zagrlila i tada se prolomila strašna buka. Geleri su leteli na sve strane. Mog brata Savu su pogodili u uvo, mamu u ruku, a mene u šaku. Sećam se da me je neko izneo iz kamiona. Tada sam videla da auto u kom su bili tata i deda gori. Baka je plakala na sav glas i držala tatu za ruku.

Pošto su, uprkos svemu, stigli u Srbiju, nekoliko dana su proveli u Boru. Odatle su premestili u Ilok, odakle joj je majka. Majka Vedrana smeštena je u novosadsku bolnicu zbog porođaja, u kojem je i umrla, nakon što je na svet donela Aleksandrinu sestru Tanju.

Od te 1995. godine živeli su sa ujakom Nikolom i ujnom Natalijom. Otkako su izgibili roditelje oni su im sve u životu.

Najmlađa sestra Tanja je rođena u Novom Sadu i do sada nijednom nije otišla u Hrvatsku. Za razliku od nje, Aleksandra i Sava su se usudili da obiđu svoje ognjište.

Foto: Profimedia/Corbis

- Bakina i dekina kuća, stara česma oko koje smo se Sava i ja igrali, dvorište prekriveno travom... Sve mi je to navrlo i tada sam shvatila da mi se u sećanju nije urezao samo tragičan gubitak tate i dede, nego da pamtim i lepe trenutke - kaže Aleksandra koja je putem Fejsbuka dobijala pretnje da se ne vraća u Hrvatsku, ali nije mogla da utvrdi od koga su potekle.

Ona danas radi u Komeserijatu za izbeglice i migracije Srbije kao terenski radnik sa migrantima u Prihvatnom centru. Stariji brat radi u policiji a a mlađa sestra Tanja studira.

- Nema besa u meni, mislim da ga nikada nije ni bilo. Ne razmišljam o "Oluji" sve dok se ne približi taj datum u godini, a onda me uglavnom ljudi svojim pitanjima podsete na najtužniji dan u mom životu. Tada podvučem crtu i pomislim kako je sve to što se desilo tužno i bespotrebno.

(Telegraf.rs)