≫ 

Hrvati su moju porodicu proterali iz Knina, mislili su da sam mrtva, granate su padale, a krvavi ljudi ležali pored puta: Moji su se vratili u zapaljenu kuću. Želim da znam šta tačno "gospoda" slavi?

Iznenadna poseta komšije promenila je sve. Trčao je sav uzjapuren i govorio mojoj mami: "Pakuj djecu i bježi, Knin je pao"

Kilometarska kolona Srba u strahu od terora hrvatske vojske napušta svoje domove. Među njima sam i ja, beba od dvadeset meseci. Mama me nosi u naručju i plače na sav glas! Dehidrirala sam, borim se za život, a lekara nema. Nema ni tate, eno ga na ratištu, rekli su nam da je poginuo braneći Krajinu.

Vruć je avgust bio te '95. Tog dana je u našoj kući bila uobičajena atmosfera. Tata je već bio na položaju, a mama je strahovala od svake granate koja je pala. Imali smo tu nesreću da ih je hrvatska vojska bacala u blizini naše kuće, pa smo često noći provodili u podrumu. Dan kao i svaki drugi, svi smo srećni i nasmejani iako je oko nas besneo rat. Doručak, ručak i iznenadna poseta komšije. Trči sav uzjapuren i viče mojoj mami: "Pakuj djecu i bježi".

Srećna sam jer se ne sećam ničega... Ovo je sve ono što su mi moji pričali, a neke stvari su dugo krili od mene i mislili da me tako štite.

Mama uzima najosnovnije stvari, starija sestra me hvata u naručje i odlazimo kod babe i dede na selo. Sa nekoliko prnjica jurimo ka staroj kamenoj kući.

- Sve je u redu, nemojte se bojati. To je samo privremeno, proći će i ovo - tešio je mamu pokojni stric.

Bio je tako naočit i samouveren, verovao je našoj vojsci. Ipak, nevolja se osećala u vazduhu.

Prespavali smo u uverenju da će sve biti dobro. U 5 ujutru počeo je haos, samo nekoliko sati kasnije pao je Knin. Probudila nas je kolona ljudi koja je prolazila pored naše kuće.

Izbeglice napuštaju Republiku Srpsku Krajinu Foto: Profimedia/AFP

PAKUJ SE, PAO JE KNIN - 5. AVGUST

U svojoj burnoj istoriji Knin su osvajali mnogi, ali su ga uvek oslobađali Srbi,i uvek je bio srpski grad. Ipak, ovaj put nismo uspeli.

Četvorodnevna akcija "Oluja" bila je najveća operacija etničkog čišćenja posle Drugog svetskog rata, tokom koje su nad Srbima izvršeni brojni zločini protiv čovečnosti. Ubijeno je preko 2.500 Srba, a 250.000 je proterano sa svojih ognjišta. Za počinjene zločine niko nije osuđen.

Naređeno je povlačenje srpske vojske. Tate i dalje nema. Mama je u panici, ne zna ni sama gde će sa nas tri. Uzima ono malo stvari i smešta nas u kola. Prabaka neće da ide, pokušali su da je ubede, ali uzalud.

"Djeco moja, ja sam se ovdje rodila i ja odavde ne bježim, pa makar me ubili na kućnom pragu. Pamtim dane kad se ođe tuklo dok jedan ne ostane. I opet ćemo svi biti isti kad sve prođe, a proći će. Sve je to zbog krsta, oni se krste cijelom rukom, a mi sa tri prsta. Ne smijete vi njih vređati zato što oni ne slave krsnu slavu."

Sestre kod prabake na selu Foto: Privatna arhiva

Požuruju nas sa svih strana da krenemo, mama pokušava da sakrije strah zbog starijih sestara. Kolona se polako kreće, nema joj kraja. Polako pada noć, a mi i dalje ne znamo gde idemo. Namučeni narod veruje da je sve privremeno, bili su ubeđeni da će se vratiti. Do nas dopiru samo užasne vesti - ubijen, osakaćen, mučen.

Odjednom se začuo poznati glas, sestre su povikale: "Mama, mama, evo ga ćaća!"  Tata je na sebi imao neku pocepanu maslinasto zelenu majicu, bio je sav prljav i ošamućen, ali srećan je jer nas je konačno pronašao. Bio je na položaju kada je Knin pao, međutim, njih o tome niko nije obavestio. Sada smo opet svi zajedno, idemo dalje.

"Sklanjajte se s puta, gađaju nas!" Tata nas je brže-bolje zgrabio i odveo u šumu koja se nalazila u blizini. Već sledećeg trenutka začuo se prasak. Granate su padale, a krvavi i raskomadani ljudi ležali su pored puta. Prizor koji će mojim sestrama doživotno ostati urezan u sećanje.

Leševi civila u Vukovaru tokom sukoba hrvatskih snaga i JNA. Foto: Profimedia/Corbis

Rano ujutru stižemo u Banjaluku, tu tek nastaje pakao.

DEHIDRIRALA SAM 

Polako se krećemo u koloni, i dalje niko ne veruje da je Krajina pala. Niko od naše rodbine ne zna gde smo i da li smo živi.

Dehidrirala sam pred sam ulazak u Banjaluku. Majka me uzima u naručje i probija se između automobila kako bi potražila pomoć. Paniči, plače i vrišti.

- Pomozite mi, djete mi umire, ne diše - vikala je sva uplakana.

Iz kolone je istrčala medicinska sestra koja me je uzela u naručje i odvela u bolnicu koja se nalazila u blizini. Dok su me priključivali na aparate moja majka je sve vreme ispred ordinacije jecala. Posle samo nekoliko minuta uspeli su da me vrate u život.

Kada smo izašle iz bolnice već je pao mrak. Izgubile smo se, ne možemo da pronađemo tatu i sestre, tada nije bilo mobilnih telefona. Gde ćemo sad? Gde će ona sva umorna i iznemogla sa dvadesetmesečnom bebom kojoj su se pre nekoliko sati borili za život? Odlučila je da se vrati u bolnicu kod iste one medicinske sestre, Jadranke Ivanković, koja mi je spasila život. Primila nas je u svoj dom.

Znali smo da nemamo gde da se vratimo Foto: Profimedia/Corbis

Pokušavali smo preko radija da pronađemo tatu i sestre. Jadranka je poslala naša imena i adresu, a onda je voditeljka to ponavljala. Trud se isplatio, samo nekoliko sati kasnije opet smo se sastali. Konačno smo jeli svi zajedno, kao prava porodica. Znali smo da nas već sutra čeka neka nova muka, ali uživali smo u tom trenutku.

11. AVGUST - SESTRIN ROĐENDAN 

Nije nam dala da idemo dok opasnost ne prođe. Rekla je da priprema veliko iznenađenje za nas i da moramo ostati bar do 11. avgusta. Zbog cele situacije moji roditelji su skroz zaboravili na sestrin deveti rođendan. Ipak, ova nesebična žena htela je da svi bar na trenutak zaborave pakao koji se dešava oko nas.

Napravila je tortu i zapalila svećice. Sve je bilo savršeno dok sestra nije naglas izgovorila svoju rođendansku želju.

"Pa ja bih da mi idemo kući, dosta smo bili u gostima" - rekla je onako sićušna i naivna. Mama je briznula u plač. Tata je pokušavao da je smiri, ali uzalud. Sve ono što su godinama stvarali i gradili bilo je uništeno u jednom danu.

Sve je bilo savršeno dok sestra nije naglas izgovorila svoju rođendansku želju Foto-ilustracija: Profimedia/Corbis

VREME JE DA SE KRENE ZA SRBIJU 

Svanulo je, vreme da se krene dalje. Iza nas je Drina, daleko smo od kuće i svih onih ruševina.

Mamina sestra je živela u Sivcu, malom gradiću u Vojvodini, pa smo otišli kod nje, iako je policija pokušala da nas preusmeri na Kosovo. Plakali su kad su nas videli, srećni jer smo živi, tužni zbog svega što nas je snašlo. Baba, deda, ujak i ujna, svi su bili tu, uspeli su da pobegnu. Nekoliko dana kasnije pojavio se i stric koji je i dalje bio ubeđen da je sve to samo privremeno. Nažalost, umro je u nadi da će sve biti kao nekad, kao pre.

Usledilo je čuđenje. Kakva je ovo ravnica? Ko ovde može da živi? Krajišnici, ljudi "sa kamena", ovde da opstanu? Teško.

Ispred tetkine kuće u Sivcu nekoliko meseci nakon odlaska iz Krajine Foto: Privatna arhiva

ODLAZIMO U CRNU GORU 

Bilo nas je 15 u kući kod tetke, jasan znak da tu ne možemo dugo ostati. Tata odlazi u Crnu Goru i nalazi nam privremeni smeštaj. Nekoliko meseci kasnije opet smo svi zajedno u Ulcinju. Započinjemo novi život, sve ispočetka, snalazimo se kako znamo i umemo. U pomoć nam priskaču Albanci, nude nam smeštaj i posao. Mama najviše žali što iz naše stare kuće nije ponela fotografije.

"Sve se može nadoknaditi i ponovo steći, ali nikada više nećemo biti mladi i nasmejani kao na starim fotografijama koje smo zauvek izgubili."

Jedina sačuvana fotografija, moje krštenje u manastiru Krka Foto: Privatna arhiva

23 GODINE KASNIJE 

Sada, 23 godine kasnije, moji roditelji žive u onoj staroj kamenoj kući koju su Hrvati nekoliko puta palili tokom rata. Da, vratili su se u jedno malo mesto kod Knina. I znate šta? Srećni su, konačno su "na svom". Verujem da će ih mnogi brže-bolje osuditi, ali ne marim.

Tata retko priča o ratu, ne želi da se priseća svega. Mama se svakog 5. avgusta zatvara u kuću i krije suze od nas, dok kolone automobila sa hrvatskim zastavama jure u pravcu Knina kako bi proslavili godišnjicu "Oluje".

Hrvati svakog 5. avgusta slave "Oluju" u Kninu Foto: Tanjug/Tanja Valič

PROSLAVA GODIŠNJICE U KNINU

Želim samo da znam šta tačno ova "gospoda" slavi 5. avgusta? Majku koja je sahranila sina jedinca pored puta? Izvinite, ali ja vas se ne plašim! Ne može niko čoveka ubiti dva puta! Ali smejem vam se u lice, baš ovde u Kninu. Mene niste oterali, ja moju đedovinu ne dam! U Krajini slavim svoju krsnu slavu, a svakog 7. januara na istom tom mestu proslavljamo i Božić.

Bila sam među 250.000 ljudi koji su proterani sa svojih vekovnih ognjišta, a samo zahvaljujući mojim roditeljima, medicinskoj sestri iz Banjaluke i dragom Bogu, moje sestre i ja nismo među onih (zvaničnih) 2.500 koji su ostavili svoje kosti na rodnoj zemlji. Što se mene tiče, moja će deca znati odakle im je mama i čime se ponosi.

Ipak, ne opravdavam mržnju,  a jasno je da će ona uvek postojati između nas i Hrvata. Iako smo proterani sa ognjišta na najbrutalniji način, tata mi nikada nije rekao da treba da mrzim nekoga samo zato što je Hrvat.

"Svi smo mi ljudi djete moje, to je rat, bilo je ili oni ili mi. Treba da poštuješ svaku naciju i veru, ali nikad ne zaboravi ko ti je bio đed!" 

VIDEO: Ovako se Hrvati spremaju za proslavu zločinačke akcije "Oluja"

 

VIDEO: Nebojša je robijao 15 godina zbog zločina nad muslimanima, a u zatvoru se oženio muslimankom

(K. B)

Podelite vest:

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.

Komentari

  • Tisuculjetna

    4. avgust 2018 | 16:10

    Dosta Hrvata zna svoje Srpsko poreklo, naucnici im to sada uveliko prikazuju. Iznenadjeni, izgubljeni sada znaju da su nacija bez istorije. Dobar deo laze sebe ili zivi u neznanju. Kako je to onda Hrvatska zemlja? Dokazi na svakom koraku da se tamo pisalo cirilicom a njima na brzinu napisana istorija. Najveci "Hrvati" nose Srpska prezimena. Hrvatska pocinje Jasenovcem a zavrsava olujom. Na krvi je stvorena i drzava i nezavisnost. Slavite oluju ali znajte svoje poreklo i da je oteto kratkog daha.

  • Draškić

    4. avgust 2018 | 15:08

    @poštovani Ivane ustaški teroristi nisu prezali ni od čega da zapale ovo prodručje i izazovu rat. Bacali su bombe u diskoteke, vršili atentat na JU ambasadora, otimali putnički avion, ubacivali naoružane i obučene svoje teroriste kao `72... Nisu ni naše vlasti u BG a nii ekstremi bili cvećke, daleko od toga, ali mislim da je i mnogim Hrvatima jasno ko je najviše želeo ratom da dođe do neovisnosti. I ko g9d da je sa srpske strane bio na vladti svelo bi se na isto. Jer krvavi radpad zajedničke države je već davno bio pripremljen od strane prvenstveno neoustaša. A mnoge ustaše su želele i obnovu NDH. Rat su neoustaše namerno izazivale upravo da bi mogle opravdati etničko čišćenje Hrvatske od Srba. To je bio nastavak započetoga zločina od strane Pavelića i jedan od glavnih ciljeva Tuđmana i finansijera neovisnoti. Uostalom i sam je priznao da je poželjan procenat Srba u Hrvatskoj 3% a sve preko toga višak.

  • Mile

    4. avgust 2018 | 09:57

    Slave ono što jedino mogu i znaju; tuđu muku, stradanje i smrt!

Da li želite da dobijate obaveštenja o najnovijim vestima?

Možda kasnije
DA