• 0

Ovo srpsko selo je potopljeno 1989. godine, a sada se ponovo pojavilo: Bio sam sa Miroljubom na urušenom pragu njegove kuće (FOTO) (VIDEO)

Žubor brze reke, graju dece, porođajne krike i posmrtne jauke zamenila je mrtva tišina velikog jezera.

  • 0

Piroćanci ne pamte kada je Zavojsko jezero, ponos i biser jugoistočne Srbije izgledalo tužnije. Kažu, radi se remont na elektrani, pa je voda iz njega dobrano ispuštena.

Ovo skriveno jezero je pravo čudo Srbije: Voda u njemu je pitka i prozirna, a mir i pogled leče dušu (FOTO)

Strme zemljane padine na kojima su ostali nasukani splavovi i čamci uranjaju u ostatak jezera. Iz vode još viri poneko drvo čija krošnja se nije obrušila ni posle skoro tri decenije od potapanja doline.

Apokaliptična scena vidi se još pri prelasku preko mosta koji povezuje obale jezera. Ali, ono od čega sam doslovno zanemeo bilo je spuštanje u srce Velike Lukanje, sela koje je potopljeno 1989. godine, a povlačenjem vode ponovo je izronilo.

Foto: Mateja Beljan

Odmalena znam za priču da je čitavo selo žrtvovano zbog stvaranja jezera, koje svojom mirnom, bistrom vodom danas predstavlja pravi raj čitavog ovog kraja.

Moja mašta bila je dramatična. Mislio sam da je voda lagano prodirala u selo koje je živelo svojim životom i poplavila kuće, ljude i životinje. Selo je, zamišljao sam, ostalo jedna velika tajna u koju mogu da proniknu samo hrabri ronioci.

Foto: Mateja Beljan

A zapravo, dečja mašta nije bila daleko od istine. Ljudi su, naravno, spaseni. Ali život, duh sela, zaista je ubijen. Žubor brze reke, graju dece, porođajne krike i posmrtne jauke zamenila je mrtva tišina velikog jezera.

Sada, kada je nekadašnje selo postalo ogoljeno i suvo, moguće je ponovo prošetati između zidina nekadašnjih kuća. Sve to izgleda kao arheološko nalazište nekog drevnog grada ili pak kao mesto koje je brutalno zbrisao zemljotres ili cunami.

Foto: Mateja Beljan

Ostalo je samo kamenje. Tek ponegde moguće je videti delove metalne armature, a samo na jednom mestu i - betonske stepenice. Kamenje je, zapravo, bila građa kuća u ovom kraju. Blato i slamu isprala je voda, a poneki kameni zidovi i dalje odaju obrise nekadašnjih kuća.

Foto: Mateja Beljan

Katkad sam u šetnji zaobišao i neku platičnu flašu ili stari lonac ili gvozdene delove peći. Po svemu sudeći, većina onoga što nije plastično smeće i jeste  ostalo za žiteljima Velike Lukanje.

Foto: Mateja Beljan

A jedan od starih meštana našao se upravo pred mojim očima - Miroljub Stanišić stajao je na hrpi kamenja svoje nekadašnje kuće. Kaže, baš tu je bila furuna. Oživeo je sećanja i počeo da mi opisuje kako je nekada izgledalo mesto na kojem se nalazimo. Sa neverovatno preciznim sećanjem pokazivao je gde je bio ulaz, prozor, spavaća soba, dnevna soba, gde je počinjala komšijska kuća, gde se igralo kolo i kako je izgledalo svečano otvaranje seoske česme 1959. godine.

Foto: Mateja Beljan

- To je bio centar i tu se igralo kolo. Selo je bilo zbijenog tipa i bili smo kao porodica. Niko nije zaključavao vrata i nije bilo krađa ni ubistava.  Ovo selo je bilo nekad centar sreza Visočko, a kasnije cenar Srednjeg Visoka i tu su bili ambulanta, škola, pošta, prodavnica, mesna kancelarija, nekada je bio lekar, a nekada nije. Bilo je stotinak porodica i oko 400-500 ljudi - kaže Miroljub.

Foto: Mateja Beljan

Sa planine seljaci su saonicama donosili seno, drvo, a stoku su vodili na ispašu u planinu. Imali su i vodenice, pa su, tako, skoro sve sami mogli da proizvode.

Foto: Mateja Beljan

Miroljub i dalje pamti huk reke i pogled na nju sa prozora svoje kuće.

- Reka je imala različite zvuke u svakoj sezoni. Nekada je bila kao jauk, nekada je bilo prijatno, zavisno koje je doba godine i koliko je vode u reci - priseća se moj sagovornik.

Foto: Mateja Beljan

A selidba nije bila glatka. Bila je bolna i tužna. Kako kaže Miroljub, plaćalo se "jedan kvadrat - jedno jaje". Ljudi su se preselili u zgrade gde je bila stoka, nekoliko vikendica je sagrađeno, a mladi su novac olako potrošili. Neki seljaci su pomrli, a neki čak postali prosjaci.

Foto: Mateja Beljan

- Bilo je jako bolno. Prvo, to je dugo trajalo, ta najava da će da se gradi brana. Ljudi nisu smeli ništa da grade. Ovde su ljudi rođeni, ceo život proveli upućeni jedni na druge - priča Miroljub.

Miroljub Stanišić, Foto: Mateja Beljan

Bilo je, priča naš sagovornik, tu mnogo nepravde. On danas žvi u inostranstvu, a po dolasku u Pirot nije propustio da ponovo zakorači na davno urušeni prag svoje kuće. Premda Piroćanci kažu da ne pamte ovako nizak vodostaj jezera, Miroljub se slične scene ipak dobro seća. Kaže, tako je bilo i pre desetak godina, kada je za uspomenu sve fotografisao. Ovoga puta došao je samo da se okupa, jer, prošle subote kada sam posetio jezero, ono je bilo i te kako toplo.

Foto: Mateja Beljan

Jezero je, inače, nastalo kada se usled klizišta 1963. godine napravila prirodna brana. Međutim, tada nije potopljena Velika Lukanja. Prirodnoj brani dodata je veštačka, kao i tunel kroz planinu koju vodu sprovodi do Pirota.

Velika Lukanja tako je zauvek zbrisana 1989. godine.

VIDEO: Spavala sam u vodenici Save Savanovića

(Mateja Beljan - m.beljan@telegraf.rs)

Komentari

Preporuka sa Weba

by Content Exchange

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima