U skrivenoj klisuri, između brda, 8 vekova stoji srpska svetinja: Njoj ni Turci nisu mogli ništa, a ime svedoči da je odsečena od svega

Manastir Pustinja nalazi se u kanjonu reke Jablanice, dvadesetak kilometara od Valjeva, na samom ulazu u Pustinjsku klisuru. Manastirski hram je posvećen Vavedenju Presvete Bogorodice i legenda kaže da je nastao u vreme srpskog kralja Dragutina u 13. veku.

Manastir je u veoma maloj, skrivenoj udolini, sa svih strana okruženoj strmim brdima. Pored srednjevekovnog dela crkve, zidanog od kamena sa krovom od hrastovine, polovinom 19. veka dozidana je priprata, okrečena u belo, na kojoj se nalazi zvonik.

Preporučujemo

Nepristupačnost i skrivenost ovog manastira obezbedila mu je relativno mirnu egzistenciju u vreme turske vladavine, tako da su freske u unutrašnjosti crkve veoma dobro očuvane.

Srpska pesnikinja Desanka Maksimović, prilikom obilaska manastira Pustinje 1992. godine, ostavila je zapisano svoje oduševljenje ovom svetinjom. Ovaj zapis i danas se čuva u manastirskoj knjizi: "Srećna sam što sam posetila ovo Sveto mesto. Kako bih pošla na onaj svet da ovde nisam bila i poklonila se ikonama u ovoj Svetinji?!"

Ne zna se ko je i kada osnovao ovaj manastir. U pisanim dokumentima se postojanje Vavedenjske crkve na ovom mestu prvi put pominje 1572 godine.

Narodna legenda iz ovog kraja kaže da su crkve Jovanje, Gračanicu i Pustinju gradila tri brata. Kada su završili gradnju, jedni su drugima počeli da pokazuju šta su napravili. Kada su stigli do Pustinje, zadužbine najmlađeg brata, zadivljeni njenom lepotom, starija braća rekoše: "Zašto i nama ne kaza da i mi sazidamo ovakvu crkvu? Dao Bog da ti pusta ostane!2

Iskopavanja koja su vršena tokom renoviranja hrama, dokazala su da je crkva sazidana na temeljima mnogo starije. Prilikom ovih iskopavanja otkriveni su ostaci temelja i neidentifikovani grob, mnogo stariji od same crkve.

Do crkve se, u stara vremena, moglo stići samo veoma uskom, strmom stazom usečenom u liticu Bele Stene. Godine 1962. probijen je uski asfaltni put od sela Poćuta, koji je danas glavni prilaz manastiru.

Uprkos svom nepristupačnom položaju, Turci su više puta uspeli da oštete manastir. Oštećen je 1683. godine kada je tuda prolazila turska vojska u svom pohodu na Beč. Opusteo je za vreme Kočine krajine, kada ga je Bušatli-paša zapalio.

Danas je Pustinja aktivan ženski manastir.

Foto: spc.rs

Manastir Pustinja nalazi se u ataru sela Poćuta, koje je nekih 19 kilometara udaljeno od Valjeva.

Do sela Poćuta postoji nekoliko autobuskih polazaka iz Valjeva. Od sela do manastira ima 3 kilometra.

Kada se krene od Valjeva, novoizgrađenom deonicom puta koja povezuje Valjevo sa Bajinom Baštom, odmah na izlasku iz sela Poćuta nalazi se strmo skretanje u desno.

Odavde se ide uskim asfaltnim putem tri kilometra stalno nizbrdo, da bi se konačno došlo do skrivenog platoa sa svih strana okruženog visokim brdima. Gotovo celu površinu platoa zauzima manastirsko dvorište.

Manastir je veoma skriven, tako da se ne vidi ni sa puta, ni sa reke, sve dok ne dođete na par desetina metara od njega. Sa severne strane zaklonjen je šumovitim padinama planine Orlovače (752 mnv) a sa južne strane padinom Bele Stene (772 mnv).

Na samom ulazu u manastirsko dvorište, kada prođete kroz kapiju, sa desne strane videćete izvor pitke planinske vode, sa česmom podignutom 1902. godine.

Manastir Pustinja okružen je vrletnim pejsažom sa kojim se stopio, tako da izgleda kao da je integralni deo šuma i stena koje ga sa svih strana okružuju.

Foto: spc.rs

Glavna crkva, posvećena vavedenju presvete Bogorodice, zidana je u stilu raške škole i predstavlja neobičnu arhitektonsku celinu. Zidana je od lomljenog i tesanog kamena, a krov je pokriven hrastovinom. Crkva ima jedno kube cilindričnog oblika, sa uskim, visokim prozorima.

Priprata sa zvonikom, dozidana 1848. godine, okrečena je u belo i toliko je različita od same crkve da izgleda kao da su dve građevine naslonjene jedna na drugu.

Crkva je živopisana za vrlo kratko vreme, od 15. marta do 25. juna 1622. godine, staranjem igumana Janićija Bitojevića, o čemu svedoči ktitorski fresko napis na zapadnom zidu, iznad ulaznih vrata. Slikari Nikola i Jovan potpisali su se u niši proskomidije, na slikanom sarkofagu iz koga izranja lik mrtvog Hrista.

Freske ne krase samo unutrašnje zidove, već i spoljne fasade. Tako je u prostranoj lineti na severnoj fasadi prikazana Bogorodica sa malim Hristom nazvana “brzopomoćnica”, jer “pomaže u ovozemaljskim stvarima.”

Dobro očuvane freske u unutrašnjosti crkve ističu se svojom raznovrsnošću i jasnim bojama. Tu se mogu videti likovi svetog Petra i Pavla, Jovana Krstitelja, zatim srpskih svetitelja sv. Save i njegovog oca sv. Simeona, a naspram njih su sveti lekari Pantelejmon i Damjan.

Foto: Wikipedia/Boris Dimitrov

Na južnom zidu, pored ktitorske kompozicije koja prikazuje jeromonaha Joakima kako Bogorodici prinosi maketu pustinjskog hrama, naslikan je monaški uzor sv. Antonije Veliki, a na zapadnom zidu, kao čuvar ulaza, prikazan je Arhanđel Mihailo sa isukanim mačem.

Takođe su veoma interesantne i freske sv. Konstantina i Jelene, zatim velike kompozicije “Ruganje Hristu”, “Izdajstvo Judino”, “Ulazak u Jerusalim”, “Silazak u Ad”, “Hristos pred Pilatom”, “Vavedenje presvete Bogorodice” itd.

Na južnom zidu priprate mogu se videti ikone iz 17. veka: carske dveri, na kojima je osim uobičajene scene Blagovesti u dnu prikazana i kompoziicja Bogorodičinog Vavedenja, kao i nadverje sa scenom “gostoljublje Avramovo”. Iznad zidane oltarske pregrade nalazi se originalni ikonostasni krst sa raspećem.

Manastir poseduje zidani ikonostas, sto je veoma retko, a posebno su poznate freske sv. Jovana sa krilima, i prikaz sv. Silvestera mučenika koji se ne pojavljuje ni u jednoj drugoj srpskoj crkvi.

(Telegraf.rs/klubputnika.org)