Verica je ostala bez oca, odgajala je dete, poplava joj je uništila dom. Sada želi da završi studije

Naša sagovornica oca nema od 17. godine, majka joj je teško bolesna, a poplava u Obrenovcu odnela joj je sve što je imala

  • 68
Verica Ivanović Kuzmanović

Printskrin: Tanjug, Foto-ilustracija: Flickr/Rafael, Wikimedia/Водник

Ovih dana ponovo se digla bura oko toga da li će starim studentima dozvoliti da završe fakultet po programu po kojem su se i upisali, ili će morati da pređu na bolonju i da mnogo toga polažu ispočetka.

Ono što možda nije sasvim jasno čitaocima koji nisu upućeni u ovu temu je da kad kažemo stari studenti, mislimo na sve one koji su fakultete upisali 2005. godine ili ranije. Dakle, to su oni kojima su devedesete, sankcije i ratovi, oduzeli mladost. Oni koji možda nikada nisu bili na moru i koji pamte redove za litar mleka i komad hleba.

Mnogi će reći, svi imamo probleme. I to je tačno. Život je utakmica teška za sve, ali ne igraju je svi po istim pravilima.

Pravila su za stare studente na početku bila jasna. Studije su upisali po Zakonu o univerzitetu koji nije predvideo nikakav rok za završetak studija. Da li ih to opravdava što su studirali po 10, 15 godina? Ne. Ali ih zakonski štiti, smatra Verica Ivanović Kuzmanović, jedna od starih studentkinja.

- Mi nismo lenji i neodgovorni, ali sve i da jesmo, Zakon o visokom obrazovanju ne može retroaktivno da se primenjuje na nas. Ustav nas štiti - odmah na početku razgovora napomenula nam je Verica.

Verica Ivanović Kuzmanović

Verica Ivanović Kuzmanović, Foto: Printskrin/Tanjug

Kako kaže, ova tema u javnosti se nepotrebno spinuje i stavlja se akcenat na pogrešne stvari.

- Mi smo studenti koji rade, a zna se da se danas radi od jutra do sutra i da je nemoguće da vas neko izdržava. To možda mogu roditelji mladih studenata, ali mi koji smo zasnovali porodice, mi već nekoga izdržavamo. Mnoge kolege su se susretale sa zdravstvenim problemima. Za neke su oni bili prolazni, a za neke trajna stanja. Za ove druge je i odlazak na fakultet neviđeni poduhvat, a život im se svodi na borbu za opstanak - ističe Verica.

Iako nas je zamolila da ne stavljamo u fokus ličnu priču, činjenica je da ni njen život nije bio lak. Naprotiv. Oca nema od 17-te godine, majka joj je teško bolesna, a doživela je i da joj poplava u Obrenovcu odnese sve što je imala.

- U tim teškim vremenima dete mi je imalo nepune dve godine, suprug je izgubio posao a ja nisam radila jer je dete bilo malo. Sve se to da vratiti, ljudi jednostavno nastave da žive - kroz uzdah zaključuje ova hrabra žena.

Ona napominje da stari studenti nikome nisu na teretu i da je čak i samim profesorima jako teško da se spuste na nivo bolonje.

- To je sve besmisleno. Programi po kojima smo mi polagali su obimniji od bolonjskih, a očekuje se da sve polažemo ispočetka i da sve, naravno, platimo. Pored toga, nijedan fakultet, mesec dana pred istek roka, nema jasan model koji mi treba da prihvatimo, što može da dovede do ogromnih zloupotreba - zaključuje ona na kraju.

(M. Leskovac)

Podelite vest:

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.

Komentari

  • Velimir Jovanovic

    17. avgust 2019 | 13:33

    Ostavite te mlade ljude na miru, ja imam 80god nase je proslo. Bivsi sam prosvetni radnik profesor u gimanziji. Generacija sam posleratna, mislm na II svetski rat. Nakon tih teskih ratnih vremena, koja god valst da je bila i kakva je bila znla je da mora da iskoluje stanovnistvo. Srbija ne sme da se odrekne ni jednog od tih studenata. Sve da ima jedan jedini treba produziti. I ako imam 80 znam tacno sta ta Bolonja znaci, prestanite da silujete obrazovanje. Do znjanja se dolazi radom, odricanje, upornoscu, a ne tako sto cete menjati nazive studijskih programa. Ovi ljudi toliko enrgije imaju, oni traze dozvolu da poloze ispite i da diplomiraju a Vi biste da to osujetite. Moj zivot se zavrsava ali to ne znaci da iza mene ne treba da ostane nista. Mi treba da naucimo vec jednom da ne idemo protiv sebe. Ovi svi ljudi zele da ostanu u zemlji, trude se muce rade. Pa zar ne mozete to da prepoznate? Sta se to sa vama desava? Govorite im da treba da ih bude sramota, cega? Zato sto su dugo studirali? Pa vi ne znate sta govorite. Ovi mladi ljudi, za vas su stari, za mene su mladi, su puni zivota i bore se, zelja, veruju da ce dati doprinos i sebi drustvu i ja sam ubedjen da hoce. Ako vi ovo ne podrzite vi ste otvoreno prtiv interesa ove zemlje. Takvo ponasanje je neprihavtljivo. kolega Bulat vas stav je neprihvatljiv a izjava nedpustiva. Vi ste profesor, ne mozete sebi tako nesto da dozovlite. Ova malda zena je divana, pametna lepa. Da li smete da je pogledate u oci i izjavite ovo sto ste izjavili. Dragi moji bivsi djaci, kada vidim vas, znam da sam uspeo. Za ovo je vredelo ziveti, u 80toj sam zapravo shvatio da je sama svoj zadatak ispunio. Puna podrska vama.

  • Sanjs

    16. avgust 2019 | 22:42

    Podrska dragoj koleginici Verici i svim ostalim kolegama,dosta nas ima tesku pricu,ali mi i dalje samo molimo nadlezne da nam dozvole da zavrsimo kako smo i zapoceli jer imamo pravo po Ustavu ove zemlje na to.

  • ОДГОВОР “СТАРИХ” СТУДЕНАТА

    17. avgust 2019 | 12:37

    Само су два светла примера у погледу борбе студената који студирају по тзв. старом плану и програму бљеснула за све ове године. И те како вредан помена јесте програм ''Заврши започето'', организован од стране Економског факултета у Нишу у виду консултативне наставе, почевши од новембра 2018. године. Према незваничним подацима, којима једино и можемо располагати, број ''старих'' студената је на овај начин на наведеном факултету преполовљен. Можемо констатовати да је, такође, ангажовањем Младена Шарчевића, министра просвете, науке и технолошког развоја, делимично решен и проблем у вези с проф. Милом Павловић (Географски факултет у Београду), што је такође похвално. Међутим, проблеми ''уских грла'', неодржавања одавно предложених додатних или апсолвентских рокова, као и ''баук'' професора још увек опстају. Чини се – без наговештаја намера за њиховим разрешењем. Насупрот дискриминацији којој смо ми, успут, изложени, па чак и од стране истакнутих чланова ректората, јесте слика (њу дочарава статистички приказ из билтена Eurostudent VI, 2016 – 2018) коју ћете наћи у прилогу. Прелазак на студијске програме усклађене с Болоњском декларацијом за нас, једноставно, не долази у обзир. Разлога је прегршт и, у светлу исказаног неразумевања од стране чак и уже јавности, која се нужно мора бавити овим Гордијевим чвором, само ћемо их наново побројати: - неуставност ретроактивности Закона о високом образовању; - програмска разлика и еквиваленција (додатни диференцијални испити); - готово гарантовано враћање на неку нижу студијску годину; - немогућност захтеваног активног учествовања у настави (похађање предавања и вежби, израда семинарских радова, предиспитне обавезе и др); - потенцијално огромни трошкови административне обраде трансфера и еквиваленције; - непостојање ни назнаке модела организације преласка на актуелне програме, што би исти учинило у најмању руку хаотичним, произвољним, с тенденцијама ка импровизацијама и злоупотребама студената од стране образовних установа, а без икакве могућности државних институција да их реално и целисходно регулишу или контролишу; - регресија сходно Националном оквиру квалификација (завршетком студија по старом плану и програму се стиче звање вишег ранга; нпр. неко, ко је по старом моделу стекао ниво 7.1, заправо по новом моделу добија звање квалификованог нивоа 6.2) итд. Каткад помињани општи интерес, којим се гледа оправдати евентуално присилно пребацивање на актуелне студијске програме морамо категорично одбацити као аргумент – позивање на општи интерес је дозвољено једино у погледу повратног дејства одређене одредбе тј. акта, којим се некоме дају једнака или виша права, но нипошто одузимају или умањују у потпуности већ стечена. Сходно томе, све осим права на завршетак студија по започетом плану и програму јесте бар умањење тог права. Уосталом, зар је у општем интересу државе да одбаци скоро свршене студенте или их, у најмању руку, процедурално уназади? Зар општи интерес не подразумева повећање релативног и апсолутног броја високообразованих? У исти апстрактан кош морамо сврстати и аргумент ''непостојања техничких могућности'' да се тзв. старим студентима обезбеди могућност похађања наставе и полагања испита. Наиме, у складу с нашим подацима, готово сви студенти на које се ово односи су наставу одслушали (не похађају је) и у апсолвентском су статусу. С друге стране, будући да испите одвећ полажемо (користећи свакако актуелну, у принципу нипошто застарелу, литературу; и код актуелних професора, код којих полажу и колеге с болоњског програма), ову констатацију можемо сматрати неоснованом и злонамерном, па и опасном, пошто има призвук кршења права на завршетак студија уопште. Не можемо прихватити наводе да се одређене катедре гасе пензионисањем или смрћу предметних професора, те како то ствара потешкоће у организовању испита. Из нашег искуства, то је пука, неутемељена флоскула и можда је тек инцидентан случај. Сумирајући претходно, поштованом министру Шарчевићу и члановима надлежног Одбора предлажемо (а што бисмо, као прелазно, привремено и тренутно најпрагматичније решење, прихватили) евентуално додатно продужење рока за завршетак студија по старом плану и програму за најмање још ДВЕ године, што би се реализовало минорном изменом Закона о високом образовању. У супротном, бићемо приморани да се, у погледу заштите наших права, обратимо Уставном суду, инцијативом за покретање поступка за оцену уставности и законитости Закона о високом образовању. Подсећамо да је почетком ове године рок за завршетак студија колегама сапатницима из БиХ, односно Р. Српске, још једном продужен (уз напомену да је преостало чак мање од хиљаду њих), а недавно је исто учињено и у Црној Гори, изменом закона на предлог владајуће коалиције. Приде се, упркос злим (или, пак, само неинформисаним) језицима, број потписника наше петиције константно смањује, што кореспондира са стопом и бројем наших колега, које успевају да приведу студије крају, односно заиста и дипломирају (погледати прилоге). Најзад, цитираћемо поштованог министра у циљу демонстрације да се, иако се његови искази односе на друге конкретне примере, и сaм води универзалним принципима, на које се одвајкада и позивамо. И ми имамо своје породице и углед, а морамо и да завршимо по старом моделу – баш онако како смо и започели. ''У свету не постоји ретроактивна примена закона и не можете један докторат оспорити, јер је реч о људима који су стекли звања, имају своје породице, а неко се сада игра њиховом судбином и угледом''. (М. Шарчевић, 2017.) ''Деци се не могу променити правила игре у току игре и ако су почела по старом моделу, тако морају и да заврше''. (М. Шарчевић, Дневник 2 РТС, 18. јун 2019.)

Da li želite da dobijate obaveštenja o najnovijim vestima?

Možda kasnije
DA