• 65

Bruka i sram na Zejtinliku: Spomenici poginulih Srba ižvrljani, da li nam zaista ništa nije sveto?

Primera je mnogo. I svi do jednog su ružni. Žalosni. Nedostojni

  • 65

Da spomen-kosturnice na Vidu i Zejtinliku treba da budu od zlata, a ne od kamena, saglasni su svi koji imaju svesti kolika je bila muka i žrtva onih čije kosti tu danas leže. Naša mala zemlja dala je sve što je mogla - kamen i beli mermer za mesto večnog počinka div-junaka. A naša nesvest (da ne kažemo nevaspitanje) dodala je tome jos jedan ''ukras" - mastilo i rez hemijske olovke ispod imena predaka.

Kada danas siđete u spomen-kosturnicu na Srpskom vojničkom groblju Zejtinlik, tražeći okom ime svog rodnog mesta ili pretka koji je otišao "tamo daleko" da se nikada ne vrati, ružni postupci potomaka neizbežno će vam privući pogled.

Na mestu gde se nalaze posmrtni ostaci Tadije Kovačevića iz gružanskog sela Belosava, 88 godina nakon njegove pogibije na Solunskom frontu njegova potomkinja Nevena ostavila je svoje ime i prezime, ali i podatak da se u međuvremenu porodica preselila u Beograd.

Nevaspitanje na Zejtinliku, ižvrljani spomenici

Foto: Dunja Savanović

Ispod imena drugog junaka, Relje Palamarevića, neko se dosetio da hemijskom olovkom samoinicijativno doda - Gnjilane. Da li je ta osoba u međuvremenu pitala da možda plati da se taj, njoj veoma bitan podatak, ureže u ploči, nije poznato. Ono što je gotovo sigurno jeste da skrnavljenje spomenika nije platila.

Od mesta večnog počinka Milosava Milojevića njegova praunuka Slavica napravila je umrlicu. Dodala je ime sela iz kog je borac poticao, a onda celu jednu granu porodičnog stabla, uredno ispisanu u donjem desnom uglu, kako se to radi na obaveštenjima da je neko tek preminuo.

Primera je mnogo. I svi do jednog su ružni. Žalosni. Nedostojni.

Nevaspitanje na Zejtinliku, ižvrljani spomenici

Foto: Dunja Savanović

Na Zejtinliku postoji knjiga u koju potomci mogu da se upišu i na papir prenesu ono što im je na duši. Ne zavaravajmo se, iza tog belog mermera jesu kosti. Otići na jedno ovakvo mesto i pisati po kosturnici isto je što i otići na bilo koje groblje i potpisati se na bilo koji spomenik, krst ili grob.

Žvrljotine u ovoj kosturnici ne deluju kao izraz ponosa na slavne pretke, sve i da to jeste bila želja autora. Deluje kao otužni pokušaj da se od istinskih junaka ukrade komadić slave za sebe. Deluje kao neiskorenjena navika nekog deteta koje, naviklo da guli školske klupe, sada žvrlja spomen-kosturnice. Deluje kao da mi svoje spomenike nimalo ne poštujemo.

I deluje kao da osoba koja je to pisala nema šta da kaže, pa kaže "ja". I to pred ostacima onih koji su to "ja" prvo odbacili, da bi rekli "otadžbina".

Možemo li se i mi jednom vaspitati da, ako ne životom, a ono i minimalnom dozom svesti i vaspitanja kažemo "'otadžbina" umesto "ja"? Da ne žvrljamo spomenike i ne crtamo po stubovima manastira? Da po zidovima zdanja od nacionalnog značaja ne ostavljamo poruke policiji, navijačima suparničkog tima ili simpatiji?

Nevaspitanje na Zejtinliku, ižvrljani spomenici

Foto: Dunja Savanović

Možemo li jednom početi da cenimo svoju istoriju i svoje pretke? Ali cenimo zaista, dobrim primerima i osobinama, ljubomornim čuvanjem spomenika i predanja koji o njima svedoče, a ne deklerativnim vandalizmom, vikom i praznim busanjem u grudi...

NEKOME IPAK NIŠTA NIJE SVETO

Juče su položeni venci na Srpskom vojnčkom groblju na Zejtinliku. Molitvu za duše poginulih neprestano je prekidao plač jednog deteta od godinu, godinu i po dana. Dete je plakalo jer su njegovi roditelji insistirali da ga po vrelom suncu na samoj kosturnici, usred pomena za preminule, slikaju po suncu.

U toplom zagrljaju, između sunca i kamena, dete se topilo i plakalo, ali oni su se uporno slikali, ubeđujući ga da se nasmeje.

Drugi par, ljudi srednjih godina, tokom ceremonije i polaganja venaca, koristio je spomen-kosturnicu kao ambijent za seriju svojih fotografija.

Naše i strane delagacije odavale su počast poginulima, vojska i policija stajali su mirno, a žena u kratkoj letnjoj haljini pozirala je sa strane, dok ju je muž fotografisao, da bi se sledećeg trena smenili.

(Dunja Savanović)

Komentari

  • Ivan

    Palamarevici jesu iz Gnjilana ali je debilno pisati hemijskom olovkom po nadgrobnim plocama ili po ovom mermeru. Zo je svetogrdje.

  • Aca

    Ljudi su napisali odakle su jumacibda se zna da se radi o njima i podrzavam zo to su potomci napisali

  • ...

    Kako se brani nacionalni identitet,bastina i istorija,treba da naucimo od siptara,hrvata i muslimana.Srbi su sebi najveci neprijatelji.

Preporuka sa Weba

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima