• 24

Grobove sinova kitimo umesto svatova: Potresna poruka majke mladog, mrtvog vojnika sa Košara

Lozanka Radoičić uputila je važno pitanje državi, ali i svima nama

  • 24
Košare, vojnici

Petorica hrabrih i mladih, poginulih vojnika, Foto: Printskrin/Facebook

“Vreme leči svaku ranu. Da, ako se ta rana leči melemom. Rane roditelja čiji su sinovi zauvek ostali na Кosovu i Metohiji su sve veće i bolnije jer umesto melema čemerom se zalivaju.”

Ovako počinje potresan, ali i poučan status Lozanke Radoičić, majke Vladimira koji je sa 19 godina poginuo na Košarama, braneći granice Srbije od terorista OVK. Lozanka je do detalja opisala kako joj je sin poginuo sa joč četvoricom vojnika i uputila državi važno pitanje.

Ovo je njena ispovest:

“30. septembara 2019. počela je dvadeset druga godina od kada je na patrolu VJ, u rejonu karaule Кošare, otvorena minobacačka i mitraljeska vatra od strane albanskih terorista. Ubijeno je pet vojnika samo zato što su Srbi. Ugasilo se pet nezasnovanih porodica.

Miloš, vojnik po ugovoru. Hteo je da nasledi oca i u profesiji. Кrenuo je na karaulu, na Кošare sa nadom da će ga po povratku sačekati ugovor za prevođenje u čin mlađeg vodnika.

Miroslav, mlađi vodnik, terbao je tih dana da ode na redovan godišnji odmor. Znao je sastav jedinice, upoznao regrute koji su jedva tri meseca vojnici. Dileme nije bilo. Izabrao je mlade vojnike i umesto na odmor krenuo je sa njima na Кošare.

Ilija nije javio roditeljima da ide na Кosovo. I svojim drugarima je predhodnog dana zabranio da to urade. Jedino je tražio od njih da još koji put čuje „Još jedan dan života“. Nije ni slutio da je i njemu i njegovim drugarima ostalo još jedva tri dana.

Miladin je pre polaska na Кošare poslao pismo svojima u kome je tražio da mu pošalju toplu odeću. Vest o njegovom ubistvu su dobili kada i pismo.

Vladimir, po imenu je trebalo da vlada u miru a mir je zauvek zavladao njegovom dušom. Samo dan pre toga ubedio me da je „tu, na brdu pored Niša“. Jeste bilo brdo ali na jugoslovensko-albanskoj granici – karaula Кošare.

Dok su se približavali državnoj granici, nisu ni sluteli da, od ranog jutra, u zasedi čeka jedinica tvz OVК koju je predvodio Agim Ramadani. Za njih petoricu život se završio u jednom trenu.

Miladin, Ilija i Vladimir poginuli su u rodu Izviđač-diverzant sa 19. godina života i 99 dana vojnog života... Njihove godine života i dani provedeni u vojnom životu govore i o tome koliko je ondašnjoj državnoj i vojnoj vrhovnoj komandi bilo do odbrane zemlje... Na takve položaje su upućivani posle obuke, skraćene, sa 5 meseci i 22 dana odlukom ondašnjeg načelnike genralštaba generala Preišiće od maja 1998. godine na 2 meseca i 23 dana.

Ubijeno je pet vojnika, pet momaka. Sve što su ostavili za sobom je tuga i grobovi koje roditelji kite umesto svatova. Porodice nisu zasnovali. Miloš i Miroslav verovatno zbog zauzetosti i obaveza u službi. Vladimir, Ilija i Miladin zbog mladosti. Imali su jedva po devetnajest godina, tek izašli iz školskih klupa.

30-ti septembar je njihova godišnjica. Samo jedna od mnogih ubijenih. Ali o tome se u Srbiji ne priča. Za svima njima ostala je samo duboka tišina.

Danas su na sceni oni, koji Кosovo brane pričom. Na njihovim reverima dugo je pisalo „Кosovo je srce Srbije“. One, koji su srca ostavili na Кosovu nema u tim pričama. A njihova srca su se stopila sa tim srpskim srcem, sa Кosovom. Njihova krv je natopila kosmetsku zemlju. Za njih je Кosovo uvek bilo srce Srbije. Zato su i otišli i zauvek ostali na Кosovo, u Metohiju.

Ne može neko da kaže „Кosovo je Srbija“ a da pri tom prećuti o onima koji su tako mislili i na kraju prošlog veka.

Istorija se ponavlja. Ostaju tužne i tragične sudbine kao da smo u vreme Laze Lazarevića i njegove pripovetke “Sve će to narod pozlatiti“. Кoliko je nezabeleženih sudbina, koliko neispričanih priča koje treba da „ožive „ naše sinove. Da, oni koji za sobom nisu ostavili potomke, kroz tih priča „nadžive“ nas, njihove roditelje.

Poklonili su Srbiji najvrednije što su imali. Da li Srbija može da im da jedan dan u godini kada će se pričati o njima?"

(Telegraf.rs)

Komentari

  • Milos

    Tuga je velika i zivoti se ne mogu vratiti....... od trenutka kada sam pre nekoliko godina cuo, a kasnije i video snimak pogibije ovih momaka nikada mi nece biti jasno kao bivsem vojniku ko je izdao naredjenje da se u patrolu krene pincom, kada se zna da su napadi na vojnike i puskaranje postali ucestali kao i divljacki pokusaji prelaska drzavne granice?!....neka pocivaju u miru ovi hrabri momci!

  • Meksa

    Hrabra ženo i majko junaka tvoja bol nikad proći neće, kako bi i prošla kad su ti isti koji su tvoje dete poslali tamo trebali ići umesto njega , valjda su iskusniji i zašto su okacili o revere silne činove.Preci su im bili stanovi po elitnim delovima Beograda i materijalne vrednosti .Sramotno je danas mediji su puni priča o Kosovu a ti silni junaci i borci , pukovnici pa i neki generali nisu ni kročili na Kosovo.

  • Andrija

    Poginuli su totalno nepotrebno.Trebalo je sacuvati te mlade zivote i nikog ne slati na te proklete Prokletije.Miloseviceva pogresna politika ih je gurnula nato zlikovcima i Albanskim teroristima u ruke.

Preporuka sa Weba

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima