Prelepa Milica je povredila rame, a onda su lekari otkrili horor u njenom telu. Ipak, desilo se čudo

Foto: Privatna arhiva

Dugi su spiskovi dece kojima je teška bolest prekinula detinjstvo i čije teške sudbine su ljudi oplakali. Dosta dece i danas u bolničkim krevetima bije svoje teške bitke za ozdravljenje, za novi dan - za život. A gde su deca "koju je Bog pogledao", koja su pobedila teške bolesti?

Preporučujemo

Deca, koja su uspela da se istrgnu iz kandži smrti žive tu, među nama, ali kao da su - pored nas. Uglavnom zaboravljena, bez podrške da nastave život kao svi drugi koji su imali sreću da detinjstvo provedu bezbrižno, u majčinom i bakinom krilu, a ne u bolničkom krevetu. Dobili su životne bitke, ali i dalje moraju da se bore - protiv predrasuda da su manje vredni zato što se razlikuju, za podršku okoline i društva, umesto koje dobijaju sažaljenje.

- Nama nije potrebno sažaljenje, već razumevanje i podrška kojom bi društvo pokazalo da prihvata različitosti. Da ne budemo odbačeni, već da nam se pruži šansa da sa svojim invaliditetom budemo korisni članovi društva - kaže Milica Sinđić (22), koja pet godina nakon što je pobedila leukemiju još čeka stalno zaposlenje.

7 godina borbe sa rakom

Bila je u četvrtom razredu osnovne škole, kada joj je, posle male povrede ramena, dijagnostikovana leukemija. Sedam godina borbe sa podmuklom bolešću, transplantacija koštane srži, operacija kolena, gubitak sluha, traume iz bolnice, nerazumevanje i odbacivanje iz sredine - sve je prošlost za ovu lepu, vrednu i ambicioznu devojku.

Milica sa porodicom, Foto: Privatna arhiva

Samo ovako pobrojano, deluje nepodnošljivo. Ali, Milica je sve izdržala i sada želi novi život - kao svi zdravi, mladi ljudi.

- U školi sam povredila ruku kada sam izlazila iz učionice. Na snimku su lekari videli napuknuće ramena i stavili mi gips koji sam nosila mesec dana. Rame je bilo izlečeno, ali svakog dana mi je bilo sve lošije. Nisam bila u stanju čarape da obujem. Lekari bi roditeljima govorili kako sam razmažena i bezobrazna. Analize su sve bile u granicama normalnih, samo je hemoglobin bio jako nizak. Ponovljeni nalazi, posle mesec dana, opet su pokazali nizak hemoglobin. Dobila sam jednu jedinicu krvi i uput za hematologiju dečje bolnice u Novom Sadu. Analizom koštane srži, krajem oktobra 2007. lekari su potvrdili da bolujem od leukemije - priča Milica.

Šok, strah i beznađe svalili su se na celu porodicu. Uobičajeni život poremetila je teška bolest, a lečenje je od početka svima bilo stresno, a njoj veoma teško i neizvesno. Milica je školsku učionicu zamenila bolničkom sobom. Tri meseca na terapijama u bolnici, nedelju dana kod kuće, pa opet kada se stanje pogorša - nazad u bolnicu. Tako sve do januara 2010. godine, kada su lekari konstatovali da se maligne ćelije iznova vraćaju čim ne pije lekove i zbog toga su predložili transplantaciju koštane srži kao jedinu šansu za izlečenje.

Tokom borbe sa teškom bolešću, Foto: Privatna arhiva

- Na našu slavu, Svetog Jovana u Novom Sadu, posle neophodnih analiza saznala sam da niko iz porodice ne može da bude donor koštane srži. U septembru se javio donator i sa ocem sam otputovala u Italiju gde je 5. oktobra izvršena transplantacija. Umesto da mi bude bolje, tri meseca sam bila u sterilnom bloku na aparatima, otkazivala su mi pluća, smršala sam 30 kilograma, nisam mogla da se krećem. Tata mi je pričao da su mu lekari predlagali da potpiše saglasnost da se aparati isključe. On to nije dozvolio, verovao je da ću se oporaviti - priseća se tih neizvesnih trenutaka.

Odbacivali je zbog štaka i izgubljenog sluha

I onda, na Svetog Nikolu dogodilo se čudo. Milica je počela da diše svojim plućima. Italijanski lekari nisu mogli da veruju, komentarisali su kako se dogodilo čudo i kako su neke više sile Milici dale još jednu šansu da živi.

Oporavak na Institutu za majku i dete, od januara 2011. pratile su komplikacije praćene epileptičnim napadima, a onda je odjednom ostala bez sluha. Mukama nije bilo kraja. Zbog bolova i savijanja u kolenu leva noga se skratila za čitavih 15 centimetara i naredne godine morala je ponovo "pod nož". Na Banjici je izvršena operacija i ugradnja veštačkog kuka.

Sve godine borbe, Foto: Privatna arhiva

Posle duge rehabilitacije krenula je u srednju školu u Bogatiću. Prve dve godine otac je svakodnevno dovozio u školu, na rukama ili uz štake sprovodio do učionice i čekao da se časovi završe. Od treće je već sama autobusom putovala iz sela do škole, uz podršku drugarica koje je poznaju od rođenja.

Plakala sam jer su deca na mene pokazivala prstom

- Plakala sam često kada se vratim kući. U školi je bilo puno dece koja su na mene pokazivala prstom, gledala me čudno, zadirkivala, a da nisu ni pokušavala da saznaju zašto sam drugačija od njih. Drugovima iz odeljenja nije bilo čudno što se krećem sa štakama, što čitam sa usana jer sam ostala bez sluha.

- Oni su, za razliku od druge dece i pojedinih profesora imali strpljenja u komunikaciji, trudili se da mi sporije objašnjavaju, a drugarica iz klupe mi je pisala predavanja u svesku. Većina se, ipak, udaljavala od mene, a ja nisam imala dovoljno hrabrosti da im objašnjavam, iako sam imala potrebu - nastavlja Milica.

Mesec dana pre mature napunila je 18 godina. Za rođendan joj se vratio sluh, tako što joj je ugrađen Kohlearni implant. Ovaj rođendanski poklon bio je najdraži od svih, jer je posle četiri godine ponovo mogla da čuje glas oca Branka, majke Jelice, sestre Slavka i brata Slavka i da razgovara kao drugi, zdravi, ljudi.

Milica danas, Foto: D. Grujić

Priželjkuje pravu ljubav i stalno zaposlenje

Kada Milicu spazite na ulicu vidite lepu devojku, kao što su sve druge čiji život ni blizu nije nalik njenom i ne uočavati ni jedan invaliditet. Kada razgovarate sa njom, shvatite koliko je, ipak, ozbiljnija i mudrija od svojih vršnjakinja.

Za borbu sa teškom bolešću kazaće vam da je veliko životno iskustvo. Vraćajući film unazad shvatila je prolaznost života, a u realnom svetu ne shvata ljude koji se nerviraju zbog bezazlenih problema, kao da nisu svesni kako je najstrašnije kad se izgubi zdravlje. Iako na početku života Milica može da govori o tome - starijima, ali i deci koja se leče od malignih bolesti, sa kojima se druži i pruža im podršku kao volonter u udruženju "Čika Boca".

Pet godina posle potpunog izlečenja, ova devojka vodi nove životne bitke i potpuno normalan život, verujući da je pred njom i prava ljubav koju priželjkuje. Ipak, više od svega obradovalo bi je zaposlenje jer je, smatra ona, takva podrška društva najpotrebnija osobama sa invaliditetom. Ona je do sada više puta bila angažovana na projektima javnih radova i povremenim poslovima i takvu podršku je prepoznala kao poruku da mladi sa invaliditetom nisu odbačeni, već da im društvo pruža priliku da se socijalizuju i steknu ekonomsku samostalnost.

Biblioteka kao utočište

- Prošle godine sam sedam meseci radila kao pomoćnik knjižničara u biblioteci. Taj posao je za mene bio utočište, jer sam osetila da pripadam zajednici, bila sam srećna što sam prihvaćena, imala sam više samopouzdanja i sigurnosti, ne samo finansijske. Zavolela sam rad u biblioteci i potpuno mi je odgovarao takav posao jer nije stresan, a to je osobama poput mene veoma važno. Nadala sam se da ću dobiti stalno zaposlenje, što se nije ostvarilo - kaže Milica.

Milici bi posle nedavnog iznenadnog gubitka oca, koji joj je oduvek bio najveća podrška, stalno zaposlenje bilo nova životna pobeda. Trenutno ima privremeni posao u opštinskoj upravi i ne gubi nadu da će društvo, osim senzibiliteta prema mladima koji su pobedili teške bolesti, učiniti i nešto više.

VIDEO: Borba sa leukemijom Aleksandri je promenila detinjstvo

(D. Grujić)