Život u Boževcu, selu na KiM koje pamti i kneza Lazara: Sa kofama čekaju obrok iz narodne kuhinje

Foto: Slađana Tasić

Za mnoge meštane sela Boževce na tromeđi Kosovske Kamenice, Novog Brda i Gnjilana na Kosovu i Metohiji, obrok iz narodne kuhinje je jedino što u toku dana pojedu, a kada on iz nekog opravdanog razloga ne stigne, oni ostaju gladni.

U zabečenom Boževcu živi oko 40-ak Srba, uglavnom staraca od 70 i više godina i tek po neko mlađi. Do sela može da se stigne iz pravca Novog Brda, jednim delom asfaltnim putem, a posle makadamom, prolazeći pored srednjovekovnog Prilepca, rodnog mesta kneza Lazara. Sve zajedno oko 25 kilometara.

Preporučujemo

Od nekadašnjeg utvrđenja Prilepac, koje je sa desne strane na uzvišenju, ostali su samo temelji zidina, posle brojnih razaranja pod Turcima i ostalima koji su u burnoj istoriji osvajali ovaj kraj.

Boževce, Foto: Slađana Tasić

Sa severne strane, na oko 700 metara nadmorske visine, vodi makadam ka Boževcu, istovremeno živopisnom i tužnom selu. Pominje se još u srednjem veku, a meštani sa ponosom kažu da je u njihovu crkvu kao dečak dolazio upravo knez Lazar.

Čekajući hranu iz narodne kuhinje

Od srednjovekovne slave i moći, kada je ovaj kraj bio ucrtan na mapi sveta zbog bogatih rudnika, danas je ostalo malo. Narod ovde veoma teško živi, bez posla i stalnih izvora prihoda, zaboravljen od gotovo svih. Neko sa strane, ovde retko zalazi, tako da se nepoznati automobili odmah uoče, što je znak da ljudi sa kanticama za hranu, siđu iz svojih dvorišta do glavnog puta.

Stojanka je već sa dve bele kofice čekala pored puta, misleći da dolazi hrana koju dovoze ljudi iz narodnih kuhinja. Već je bilo prošlo 14 časova i bila je gladna.

Stojanka sa koficama čeka obrok iz narodne kuhinje, Foto: Slađana Tasić

- Živim sa maćehom, majku već odavno nemam. Evo čekam, kako neće doći? Desi se da ne dođu nekad, nestane struja ili nešto, pa ne mogu da spreme.

Znači mi što pojedem nešto, pasulj, makarone, čorbicu i hleb. Da počekam još malo, možda ipak dođu. Dok ne dođu, imam ove jabuke - kaže Stojanka, čekajući pored žičane ograde o koju je okačila dve prazne bele kofice za hranu.

Iz druge mahale, do glavnog puta, takođe je čekala još jedna žena. To je Milovanka Arsić, starica čije crte lica odaju nekadašnju lepotu, a bore život koji ju ih je ispisao. Pored nje je i njena unuka, koja se vraća iz škole.

- Koliko imam godina, ne mogu da se setim. Nabralo se mnogo. Ima nas nekoliko u kući. Da nam nije narodne kuhinje ne znam šta bismo. Ovde se teško živi, zimi naročito. Putevi budu zavejani, niko ne dolazi. Nekada je bilo drugačje, bilo je puno sveta, života, a sada polako sve nestaje. Ljudi je sve manje, mladi mogu na prste da se izbroje, ali nema se gde - priča baka Milovanka.

Milovanka Arsić sa svojom unukom, Foto: Slađana Tasić

U Boževcu živi i Stana Stanković, ali ona ne zavisi od narodne kuhinje.

Deca su otišla

- Teško je ovde, nemamo nikakvih uslova za život. Dok smo bili mlađi, nekako je moglo sve da se izdrži, sada je dosta teže. Suprug ima penziju, čuvamo sitnu stoku i nešto malo od poljoprivrede radimo, koliko možemo. Deca su uglavnom otišla, sad dolaze kad mogu. Do najbliže Kamenice nemamo prevoz, prodavnica, lekari i sve drugo je tamo, na 20 kilometara - dodaje Stana Stanković.

Boževce je živopisno selo, puno mira tišine, u kome je vreme stalo krajem osamdesetih godina prošlog veka. Narod se ovde okuplja o velikim praznicima, kada dođu i mnogi drugi Srbi iz Kosovskog Pomoravlja. Ovdašnja crkva je obnovljena 1865. godine, na temeljima srednjovekovne.

U porti je cerovo stablo, koje bi nekoliko ljudi moglo da obavije rukama, kad bi se uhvatili jedan za drugoga. Sudeći po kori, reklo bi se da je staro nekoliko

vekova, a i malobrojni meštani kažu da su im njihovi stari pričali da je reč o viševekovnom drvetu.

Hrast u porti crkve, Foto: Slađana Tasić

U Boževcu tišinu remeti, svojim piskavim glasom, po neki jastreb na nebu. Signala za mobilni jedva da ima, a ruku pod ruku ovde idu samoća i beda. Retke su i životinje, krave naročito, jer starci koji su ostali sami ne mogu više da rade teške poljoprivredne poslove. Ono malo životinja što je u selu, naročito krupna stoka, posebno se čuvaju, jer se u ovom kraju često dešavaju krađe stoke.

Iz Boževca samo kolima, ko ih ima

Na izlazu iz sela čekao je Ratko Nikolić sa koficama, kako bi se opet uverio da li će ljudi iz narodne kuhinje doći i doneti hranu.

- Živi se kako se mora, nemamo penziju. Iz narodne kuhinje dobijamo hleb, nešto kuvano i taj obrok je često jedini koji imamo. Odavde nam je najbliža Kosovska Kamenica i do nje se može samo kolima, ko ih ima - dodaje Nikolić.

Ratko Nikolić iz Boževca, Foto: Slađana Tasić

Uprkos teškim životnim uslovima meštani Boževca ostaju i opstaju na Kosovu i Metohiji, čuvajući srpsku državnost. Brojne svetinje u ovom kraju, od kojih su mnoge u ruševinama, datiraju iz srednjeg veka, perioda kada je ovo područje bilo ekonomska snaga Nemanjićke države. Više od 7 vekova svojevrsni su svetionik pravoslavlja i srpske državnosti u Kosovskom Pomoravlju i Novobrdskom kraju.

Boževce u tišini očekuje još jednu zimu. Većina njegovih stanovnika sa posebnom zebnjom čeka prvi sneg i hladne dane, pribojavajući se hoće li uspeti da ga prežive, zbog hladnoće i nedostatka hrane, puteva i nepostojanja prevoza do grada.

(Slađana Tasić)