Četvoro dece po smetovima na Pešteru pešači do škole i po 4 sata: "Težak je ovo život, pretežak"

Kad se pre desetak dana nezapamćena oluja spustila na Peštersku visoravan, a na sve strane ostali zavejani ljudi, Srbislav Raičević iz sela Blato na samom kraju visoravni bio je zahvalan bogu što su mu tog dana deca u kući, na raspustu, a ne na putu od škole do kuće, u smetovima negde gore na brdu, piše Kurir.

Kad nema snega, onda mali Raičevići - Miljana (14), Vanja (12) i Radoslav (10) i njihov komšija Dejan Cmiljanić (12) nekako, bez velike nevolje, i dođu do škole u mestu Bare. "Ladom nivom" poveze ih komšija Živan Bradić pa u školu stignu suvi i odmorni.

Preporučujemo

Muka je kad preko Peštera krene mećava, kad zatrpa puteve, kad uzbrdo ne može ni Živanova "niva", tada njih četvoro krenu pešice, 11 kilometara do škole, dva i po ili tri, ili četiri sata pešačenja, zavisi koliki je sneg, a oni mali, nejaki, brzo se umore, a Pešter nemilosrdan.

- Često se desi, nema ih iz škole pa nema. Tada pojašem konja, krenem da ih sačekam na putu, ili da ih tražim, pa se iza svake krivine izvirujem, a kad ih nađem, oni smrznuti, mokri do pojasa, zaleđeni, duša me zaboli. Kad dođu kući, ne mogu da otkrave čizme i pantalone - priča Srbislav, otac Miljane, Vanje i Radoslava.

A i kuća Raičevića je slabašna. Brvnarica ukleštena u čanku među brdima. Pocrnela brvna, vidi se, kuća davno građena, pokrivena salonitom, prigrađena jedna sobica. A svako od ukućana ima svoj zadatak - najmlađi Radoslav, čim skine đačku torbu, vodi brigu o mešancima Medi, Džoniju i Bobiju i kobili Miciki, s kojom se najviše igra, a Miljana i Vanja već imaju ozbiljnog posla da pripaze krave i ovce da ne odlutaju prtinom i da pomognu majci oko kućnih poslova.

- Živimo od stoke, prodamo malo sira, pokoje tele, sin Miroslav je srednja škola, u Kragujevcu je, i borimo se. Bog mi je dao zlatnu decu i vredi se boriti, imam za šta, da od njih budu vredni, pošteni, čestiti ljudi - kažu Srbislav i majka dece Stojna.

Odsečeni nedeljama

Kad napada sneg, odsečeni su ponekad nedeljama. Tada uzbrdo, ka Barama, vodi samo uska prtina kojom deca idu u školu. Kad dobiju temperaturu, a do lekara je 40 kilometara, Stojna se snalazi.

- Težak je ovo život, pretežak. Ceo život ovde je samo muka, i za nas i za decu. I briga, odu u školu, pa ih nema, a oni satima gaze sneg. Precrknemo od straha. Žao mi ih kad ih vidim kako ujutru odmiču uzbrdo a sneg preko kolena, ali bore se i oni, oni su naš ponos, sve što imamo - kaže Srbislav.

Kuća Raičevića, vidi se to odmah, puna je ljubavi i sreće. Podele ono malo što imaju, Radoslav uveče ispriča svoje dogodovštine s Micikom i mešancima i deca utonu u san.

Ujutru je novi dan. Usput, dok pešače predugih 11 kilometara do škole, kroz šumu pa preko goleti gde sneg naveje, deca se smeju Radoslavu, navija za Partizan a majka i brat mu, namerno ili ne, kupili ranac Crvene zvezde, dok iza njih ostaje njihova brvnarica kao neka starostavna stražara na samom kraju sveta.

(Telegraf.rs)