Moj sin ima poruku o nošenju maske: Toliko sam srećan što sam se vratio u školu da bih nosio i šlem

Mama, toliko sam bio srećan što sam opet sa drugovima i u klupi da bih nosio i šlem Foto: Tanjug/Dušan Aničić

"Mama, kako ću ja sutra da izdržim u školi sa maskom?", pitao me je moj osmogodišnji sin i njegova zabrinutost postala je moja. Kad se danas vratio sa časova odmah sam mu postavila pitanje koje je i on meni sinoć. "Mama, toliko sam bio srećan što sam opet sa drugovima i u klupi da bih nosio i šlem", odgovorio mi je sav uzbuđen.

Preporučujemo

- Maska mi je bila mokra jer mi je bilo baš vruće u učionici ali mi to uopšte nije smetalo. Jeste mi malo neprijatno da je nosim ali znam da moram i da će i to proći - nastavio je da mi priča svoje utiske a ja sam ostala bez teksta jer se on u trenutnoj situaciji poneo hrabrije i zrelije od mene.

Sva briga koju sam od sinoć osećala je nestala, a onda sam shvatila da sam razmišljala na pogrešan način. Nije trebalo da se pribojavam kako će mu biti sa maskom jer je najvažnije da svi budemo zdravi.

Čak i da mu je pravila problem, trebalo je da kažem sebi, ono što mi je dete od samo osam godina reklo - proći će.

Uostalom, deca u školi ne nose maske sve vreme.

- Učiteljica nam kaže kad možemo da je skinemo. Ali kad to uradimo, kaže nam da nikako ne smemo da pričamo. I meni je to zanimljivo jer mi to shvatimo kao igru pa se trkamo ko će pre da je skine i posle da je stavi - objasnio mi je moj sin i podsetio da deca sve mogu da prihvate kad stvari dožive na pravi način.

Priču o maskama je vrlo brzo zamenio razgovorom o tome koliko su mu nedostajali drugovi i igranje. Razumela sam da on jednostavno o tome više ne razmišlja. Prihvatio je da ona mora da se nosi i uspeo je da pronađe način, zajedno sa svojim vršnjacima, da ta obaveza postane igra.

Mama, toliko sam bio srećan što sam opet sa drugovima i u klupi da bih nosio i šlem Foto: Shutterstock

POVRATAK U ŠKOLU POSLE PET I PO MESECI

Pored toga što sam brinula kako će mu biti sa maskom, danima sam strahovala kako će da prihvati povratak u školu nakon pet i po meseci.

Sinoć se i on pribojavao.

- Jaoj, mama, krećem u školu i imaću puno obaveza. Kako ću ja to da izdržim? - pitao me je, a ja sam ga podsetila koliko mu je bilo lepo kad je išao u školu.

Danas je došao kući uzbuđen, presrećan i pun utisaka. Konačno je video svoje drugare, doduše samo polovinu jer su podeljeni u dve grupe. Ali opet je među svojim vršnjacima. Uči zajedno sa njima i učiteljicom. Raduje se jer ne mora da sedi ispred televizora i da uči sam ili sa mnom.

Srećan je što može bar malo da se poigra sa školskim drugarima.

I zbog svega ovoga, što je i najvažnije, maska mu, za sada, ne predstavlja problem. A verujem da neće ni u budućnosti dok se ova agonija ne završi.

(Telegraf.rs)