Da li je nasilja više nego ranije? "I profesori tuku žene. Povratnici siluju i kad izađu na vikend"

Foto: Nikola Tomić

Najpre sa osvrtom na neprijatna iznenađenja s kraja godine kada je za samo nekoliko dana bilo četiri ubistva žena u porodičnom nasilju, priču o ovogodišnjim žrtvama započinjemo uzimajući u obzir i pandemiju korona virusa. Iako nema brojki koje bi posvedočile u prilog tome da je u Srbiji 2020. bilo više nasilja nego u prethodnoj godini, kao što sugerišu podaci za svet, koordinatorka Savetovališta protiv nasilja u porodici Vesna Stanojević ipak ocenjuje da je u decembru ove teške godine "nešto došlo na naplatu". U razgovoru za Telegraf.rs, vođen sredinom decembra, kaže da se podaci o ovogodišnjem broju tragičnih ishoda poklapaju sa prošlogodišnjim za isti period, ali da to što je do decembra ubijena 21 žena, a onda za nekoliko dana još četiri, navodi na pomisao da je nezadovoljstvo tinjalo, te da je stres zbog "zatvaranja" i izolacije uzeo danak (prema podacima od 29. decembra, u porodičnom nasilju u Srbiji u 2020. godini ubijeno je ukupno 28 žena).

Preporučujemo

Među ovogodišnjim podacima ističe i više od 2.700 prijava nasilja koje su stigle do Savetovališta, zatim da je više od 70 žena sa decom bilo smešteno u Sigurnoj kući u Beogradu. Navodi i svetska istraživanja po kojima su 87 odsto žrtava nasilja žene, te da mogu trpeti razne oblike nasilja među kojima se ističu fizičko, psihičko, seksualno i eknomsko. Navodila nam je i pretprošlogodišnje podatke iz ankete upravo Sigurne kuće, po kojoj čak 82 odsto žena veruje da bi bile ubijene da su ostale u domu sa nasilnim partnerom.

Ocenjuje da nasilja danas ima više nego što ga ona pamti od perioda Jugoslvije naovamo. Smatra da je nasilnika moguće prepoznati i da prvo ispoljavanje nasilja treba da bude poslednje. Kaže da izvinjenja ne treba prihvatati i da dugogodišnje iskustvo pokazuje da se nasilje uvek ponovi. Govorila nam je i o tome šta sve karakteriše disfunkcionalne odnose, šta se ne bi moglo desiti tamo gde postoje ljubav i poštovanje, te da "prekoračenje dozvoljenog" znači da ta dva izostaju.

Kaže i da u preostalih 13 odsto žrtava nasilja staju stari, deca, muškarci, te da ima mnogo prijava za nasilje nad bakama i dekama, a da se o tome mnogo i ne govori. U svom radnom iskustvu nije srela pretučenog muškarca, iako i oni mogu biti ubijeni u partnerskom nasilju. Sretala je majke koje su trpele nasilje i koje uskraćuju podršku ćerkama koje su sebi po modelu skrojile istu sudbinu. Pamti i razvode od nasilnih, pa drugu udaju za još jednog nasilnika. Upozorava na ekonomsku zavisnost, na rizike od odricanja od rada i plate, te na žene koje su u selima izolovane od informacija.

Primećuje i pomak nabolje, jer je nasilje u porodici postalo društveni problem. To je, ocenjuje, bitno zbog dece jer se upravo u porodici i oni uče kako sutra da postupaju kada zasnuju svoju.

• Koliko je žena ubijeno u porodičnom nasilju ove godine?

- Od prve polovine decembra četiri su žene ubijene. Prosto je neverovatno da u jednom danu budu ubijene dve žene. Ne možemo da prelazimo preko tih brojeva, mnogo je žena koje stradaju u porodičnim svađama. Do kraja prošle godine je bilo 27 ubistava. Možemo da kažemo da je decembar kritičan mesec, ove godine zbog svega što se dešavalo u toku godine. Mislim da je na kraju ovo sve posledica zatvaranja u isti prostor, kad se ljudi ne slažu. Znate, kada brak ili veza nisu funkcionalni, i još ako to dvoje ljudi izbegavaju da se sretnu, da se uopšte vide - kad jedno izađe, drugo dođe i obrnuto - tu sad nema sklanjanja, morate da budete zajedno. U većini stanova se i kupatila i kuhinje i ulazi i predsoblja koriste zajedno, pa je u takvoj situaciji veliki problem da jedno izbegne drugo. Pri svakom susretu tu dođe do neke ružne reči. Ta ružna reč nažalost preraste jednog dana u mnogo ružnih reči.

Ne ide mi u glavu neko ubije nekog u 85 godina života zbog ljubomore. Ubistva su uglavnom posledica patološke ljubomore, napuštanja. Jedan od bračnih partnera, uglavnom muževi, ne mogu i neće da ostanu sami, svete se ženi za lične neuspehe. Za sve što mu je u životu bilo loše, on nju vidi kao krivca i tako je kažnjava. "Ti ćeš da odeš, a mene ćeš da ostaviš? E, pa, nećeš da odeš, sad ćemo da odemo zajedno." Porodični odnosi uglavnom su tajna za sve koji poznaju te ljude, nikad se ne kaže sve ono što se dešava. Žene, makar u našoj evidenciji, tek u dva ili tri slučaja prijavile su nasilje policiji, ostale nisu.

Foto: Nikola Tomić

• Koliko je bilo prijava? Šta pokazuju podaci - da li je nasilja više ili manje?

- Policija vodi evidenciju. Mi imamo samo podatke koliko žena nama prijavi nasilje - 2.761. Bilo je i 97 neposrednih razgovora u ovoj godini. Na te neposredne razgovore su dolazile žene koje pre toga nisu zvale telefonom. Svako će od nas pre pozvati policiju nego neku drugu organizaciju kada ima problem. Kad smo počeli da radimo nismo imali podatke šta se dešavalo u Titovoj Jugoslaviji. Žene po pravilu kriju nasilje koje dožive. One o tome ne pričaju, njih je sramota. Moje lično mišljenje je da nasilja ima više sada. Možda ga je i onda bilo mnogo, ali ja tada nisam imala prilike da vidim u medijima sve ovo što sada može da se vidi. Sećam se da je tada alkohol bio problem. Ako mnogo pije, pa dolazi pijan kući: "Jao, jadna ona, on stalno u kafani, pa dođe, pa se dere, pravi probleme, a ona to mora da trpi". Otprilike je to bilo to, a šta se tu još dešavalo, to nije imao u vidu niko sem članova najuže porodice.

U odnosu na početak rada, ja sam svedok vremena, u odnosu na devedesete i sve ono što se posle toga dešavalo, veliki napredak je ostvaren kada se u ovoj državi govori o nasilju kao temi. Ranije, iskreno da vam kažem, toga nije bilo. Tek je 2002. uvedeno krivično delo nasilje u porodici u Krivični zakonik. Ranije, kad se obratite policiji, kažete: "Muž tuče ženu, da li bi patrola...", on kaže: "Pa, šta ako tuče ženu? I ja tučem svoju". Naravno, ima i sad takvih policajaca koji tako misle, ali nije više to trend i nije više često i nije više nešto što neko sme da izgovori bez obzira šta mislio. Uspeli smo u tome da u ovoj državi nasilje nad ženama postane društveni problem. Ne možete da ga tretirate porodičnim, jer u toj porodici rastu deca kojima su roditelji uzori. I to dete treba sutra da bude takođe nečiji muž, otac. Ako je ono naviklo da gleda samo loše stvari, ono će te loše stvari i ponavljati u svom životu.

• Znači li to i da će žensko dete krenuti stopama majke?

- Znači da će izabrati partnera po uzoru na oca. To isto žensko dete će, i kad se razvede od nasilnika, mi smo imali mnogo primera u praksi, posle nekog vremena da uđe u novi brak i da opet bira nasilnika. To je taj model koji je ona prihvatila, jer je i njena majka prolazila kroz nasilje. Prolazila je verovatno i baka. Vi sad očekujete da ona bude drugačija? Ma, ne. Ona će da prihvati ono što je majka trpela. Kad se ona požali, kad kaže da ima problem, da bi se vratila kući, majka će reći: "Ja sam trpela tvoga oca, trpi i ti. Neće to dugo trajati, ostariće on." Deluje da je savet - ceo život trpi, nadaj se da će da prođe.

Uvek ima rešenja kad se o tome priča, piše, kad se šalju poruke. Šta je sa onim ženama koje rade na selu kao robovi? Za nju se zna, ustaje ujutro u četiri da bi nahranila stoku, uveče do ponoći nema odmora, jer sve mora da završi. Šta je sa ženom koju niko ništa ne pita? Njoj se kaže: "Ti da ćutiš" ili: "Glupačo, ti ništa ne znaš". Šta je sa ženama koje čim nešto progovore ili urade kako ne treba, ustane neko, pa ih udari ili gurne ili šutne ili omalovaži? Te žene nemaju nažalost  sve informacije jer im prosto nasilnik ne dozvoljava ni da vide nešto što bi njih možda zanimalo. Ja sam bezbroj puta čula da žena kaže: "Kako vidi na televiziji da će biti ta tema, on promeni program". Ne da joj da gleda o nasilju u porodici. Informacija je glavno sredstvo koje je potrebno za život, moraš da znaš šta se oko tebe dešava. A neko ko nema nikakvu informaciju, ko živi potpuno izolovano, ko je ekonomski zavisan, da li će sutra jesti, da li će deca imati šta da obuku, da li će ići u školu ili neće, taj neće mnogo razmišljati. Ona je pod kontrolom.

• Na koji je način epidemija korona virusa uticala na nasilje u porodici u Srbiji? Svetski mediji s kraja novembra navode prognoze da će na svaka tri meseca produžene izolacije dodatnih 15 miliona žena biti pogođeno nasiljem intimnog partnera.

- Verujem u sve podatke koje čujem, ali porediti svetske i naše podatke je nezgodno. Kod nas stvarno takav trend nije postojao. Nemam objašnjenje sem da je u svetu bilo mnogo više loših odnosa i brakova nego što se predstavljalo. Zbog epidemije raste broj razvoda u Kini. Ja gledam naše nalaze zavoda za statistiku, gde je broj razvoda smanjen u odnosu na prošlu godinu, onda ne znate šta da kažete. Ispada da smo mi neki izuzeci ili da još uvek nemamo prave utiske onoga što se dešavalo.

Kada je bilo vanredno stanje, u drugoj polovini marta i u aprilu, mi tada nismo imali povećan broj poziva. Posle, na leto, kada se ništa nije zatvaralo, mi smo imali situaciju u kući koja je bila opasna. U prvom periodu žene su bile u kući, a u drugom periodu su se kretale. Mogućnost unošenja virusa u kuću je bila neuporedivo veća, ali broj poziva je bio na istom nivou kao što je bio u prošloj godini u istom periodu. Međutim, sada s obzirom na ovoliko ubistava u decembru, ja prosto mislim da je ovo ipak pokazatelj da se nešto dešavalo, a da mi nismo znali. Neko više nije mogao da izdrži taj stres i sve ono što se dešavalo u prethodnim mesecima. Onda je uradio ono najstrašnije što može da uradi - ubio partnerku, pa sebe. Uglavnom je to obrazac.

• Koliko su često muškarci žrtve partnerskog nasilja?

- Muškarci, kad su žrtve nasilja, oni su isključivo žrtve psihičkog nasilja. Nikad nisam videla muškarca koji je pretučen. Niti sam ikad videla muškarca da je došao u da se žali da ga je žena tukla. Ubila, da. Skoro je bio slučaj da je žena zarila mužu nož u stomak. Kad je doneta strategija za borbu protiv nasilja, koju smo i mi potpisali, tu se govori o nasilju nad ženama. Bio je 25. novembar, Međunarodni dan nasilja nad ženama, muškarci tu nisu prepoznati kao žrtve. Prema svetskim podacima 87 odsto su žene žrtve nasilja, u tih 13 odsto ostaju muževi i ostali (stari, deca, braća i sestre).

Ja ne minimalizujem nijedno nasilje, meni je nepojmljivo da neko nekoga udari, da otvori vrata i nekog izbaci napolje i da neko ostane da spava napolju zato što ne sme da uđe u kuću. To je i nasilje i jedan način da druga osoba shvati da tu više nema šta da traži. To znači: izađi iz mog života. Nema svrhe da se vrati, opet će doći u situaciju da joj kaže ili da mu kaže: "Izađi napolje". Onda izađi trajno. Onaj ko se mnogo voli i ko se poštuje, to nikada neće reći. Ne mislim ni da su žene u pravu kada svoje muževe napadaju psihički, kada ih ponižavaju, kada im pričaju da ne vrede ništa, kako su slabići, neznalice... To je isto nedopustivo. Nedopustiva je i kontrola mobilnih telefona. Ako nemaš poverenja u nekoga, čemu taj brak? Ako se sve proverava, je li to stvarno brak? Ako sve to ne može da se uskladi, bolje je razići se. Među nasilnima ima i psihički obolelih, ima onih koji na kraju završe u zatvorskoj bolnici i u bolnicama zatvorenog tipa.

• Šta sve nazivamo nasiljem?

- Fizičko, psihičko, seksualno, ekonomsko... Ima oblika nasilja koliko hoćete, ovo su četiri najvidljivija oblika, nešto što se najviše prijavljuje. Šta da vam kažem o seksualnom nasilju? Svi znamo koliko se malo o tome kod nas priča, malo se prijavljuje. Kazne su niske za počinioce, a povratnici će to da ponove čak i kad budu pušteni na vikend. To je nasilje koje ženama menja živote. Ne možete očekivati da jedna žena koja je preživela silovanje od strane jednog ili grupe muškaraca, bude neko ko će život nastaviti najnormalnije. Neće sigurno.

O ekonomskom nasilju se isto malo priča. To je ono kad muškarac radi, a on se obično trudi da samo on radi, jer mnogi savetuju svoje žene da daju otkaz. Eto, mala joj je plata, bolje da vodi računa o kući i deci nego da ide na posao za neke male pare. Žene to, nažalost, često prihvate i onda dođu u situaciju da ekonomski zavise. Za svaki dinar moraju da traže i da ga opravdaju. Ima tu verovatno i korektnih odnosa, ali govorim o onima koji su nisu. To da on ujutro pođe na posao i ostavi joj recimo 500 dinara i kaže: "Ovo ti je za ručak". Ona, naravno, od tog novca ne može da kupi ono što on misli da može ili što namerno nije dao. I kad dođe kući vidi da sve to ne postoji, jer ne može da postoji, onda nastaju svađe, tuče i sve ono vređanje da je ona nesposobna, da ne zna ništa, pa ni da raspolaže finansijama.

• Postoji li neka tolerancija na nasilje u odnosu? Da li je svako sukobljavanje ispoljavanje nasilja?

- Sve je nasilje od šamara, pa do guranja, šutiranja. Povlačenje za uvo i kosu isto. Ja sam protiv svakog fizičkog oblika nasilja. Prvi put se desi i "doviđenja, prijatno". Mislim da ne treba tolerisati ni ćuškanje, jer prosto je to pokazivanje neke netolerancije, pokazuješ da verbalno ne možeš da izađeš sa nekom osobom na kraj. Smatram da sve to može kasnije da preraste u teži oblik nasilja, naravno, ako partner to prihvati, jer se onda uvek očekuje da će da prihvati i drugi put.

Rekla bih toj osobi da postavi pitanje: "Što si me gurnuo?" Ako on ne kaže ništa, izađe, zatvori vrata ili kaže nešto ružno, onda je to vrlo, vrlo očit primer nasilja. Mnogo je izvinjenja. Ja znam kroz praksu da su se mnogi muškarci izvinjavali, plakali, klečali, molili, pa se sve to ponovilo. Odlazili su čak i u crkve i džamije, obećavali da će se promeniti, da vole ženu, decu... Žene to prihvate. Mi svi verujemo u ono što nam odgovara. Lakše ćeš da poveruješ u ono što ti odgovara, nego u ono što ti ne odgovara. One poveruju, vrate se i da li mislite da se nešto promeni? Ne. Samo se napravi jedna pauza, koju zovu medeni mesec. To je ta pauza u kojoj on bude bolji, kupuje, izvodi... i posle se sve to opet promeni.

Kad se neko izvini ne znači da je to bilo u redu. Ti sad treba da kažeš: "Dobro, nema veze, primam izvinjenje". Ma, ne primam izvinjenje, jer nema razloga da me udariš. Postoji način da se dvoje dogovore, da se sedne i kaže šta je problem. Ne postoje bezgrešni, naprotiv. Često uvreda može da bude gora od fizičkog nasilja, kad spominjete nečiju porodicu, to su strašne stvari. Mnogi muškarci budu isprovocirani, to je takođe istina. Ne možete stalno da budete izloženi neprijatnostima i da vi tog čoveka volite. Tu prestaje i ljubav.

Foto: Nikola Tomić

• Šta nam govore primeri javnih ličnosti u Srbiji koje su izašle sa svojim pričama o nasilju u porodici?

- Tu ima dobrih primera žena koje su završile veze posle nasilja, a ima i onih koje se pomire. Onda one šalju poruku da se preko nekih stvari prelazi i, ono što je meni najgore u celoj priči, uglavnom iz materijalnih razloga. To nam govori da nasilje postoji u svim slojevima društva. Ne možemo da kažemo da tuku samo neobrazovani. Mnogo puta smo imali žene koje su profesorke na fakultetima i muž je profesor, a ona je kod nas boravila u Sigurnoj kući. Ima obrazovanog sveta od koga ne biste očekivali ni da vas opsuje, kamoli da vas tuče. Te žene teže traže pomoć nego neka žena koja radi manje vredan posao ili ne rade uopšte. One mogu same da nađu izlaz iz te svoje situacije. Neko ko ima, može da plati i stan i advokata, a onaj ko nema, on će tražiti da mu neko pomogne. To je jedina razlika.

Uostalom, je l' bilo u Holivodu raznih napasnika? A one su sve bile popularne, viđene i trpele, ćutale godinama. Za sve ove godine nisam videla da je žena manipulisala i pričala o nasilju koga nije bilo. Teško se to priajvljuje, postoje stid i strah. Kad stalno slušate: "Ubiću te. Ubiću ti majku. Ubiću ti sestru. Da sam te ubio pre 20 godina, dosad bih te odrobijao" itd, onda te žene o tome stvarno teško progovore. Kad progovore, to je zato što više ne mogu da trpe i zato što imaju veliki problem i iz toga mogu da izađu.

• Šta treba da preduzme žena žrtva nasilja?

- Žena treba da prijavi nasilje ukoliko je to moguće. To nije imperativ, jer nema se uvek uslova za to. Nikada, pogotovo po manjim mestima, ne znate ko koga poznaje. Ali, ako ima drugaricu, sestru, blisku komšinicu, to treba reći. Onda se stvara krug ljudi koji će joj pomoći kada treba pomoć. Ako nemaš podršku, nemaš ni gde da odeš. Majke često ne prihvataju svoje ćerke. Češće će da prihvate sinove i njegovu porodicu, jer to im je prezime, slava. Ali ćerku ne, ona je tuđa sreća, ona se udala, ona je izabrala partnera i onda će biti: "Ti si ga birala, evo ti ga sad". Imali smo i te primere kada majka kaže ćerki da može da se vrati, ali bez njegove dece. Šta to znači? Možeš da se vratiš, ali decu ostavi nasilniku?

• Šta žrtvu nasilja sprečava da ode? Koliki je strah za život?

- Prvi je razlog što veruje da će se on promeniti. Drugi razlog je što žene često kažu da zbog dece trpe. Onda kad ih pitate da li su deca srećna u takvim vezama i brakovima, reći će da nisu. Česte su pretnje muškarca da će uzeti decu. To žene vređa i ozbiljno se plaše što ne rade, a on radi i ima prihode ili neki stambeni prostor, i da će zbog toga centri za socijalni rad reći da je on podobniji za roditelja. Bitno je objasniti ženi da nije samo novac razlog da bi se nekome dete poverilo, nego da je tu pod jedan ljubav i toleranicja prema tom detetu. Mnoge žene to ne znaju, misle da može da im se desi nešto što nije baš čest slučaj u praksi. I treći, ili možda prvi, tu ne znate kako da ih poređate, jeste materijalni razlog. Ako žena ne radi, nema gde da se vrati, ako je materijalno zavisna...

Mi smo radile anketu sa ženama u sigurnoj kući, podatak je od pre dve godine: da su ostale sa partnerom u kući, šta bi se dogodilo? Njih 82 odsto je odgovorilo da bi bile ubijene. To znači da se tu sve vreme pretilo. Da je stalno išla priča kako on poznaje ovoga, onoga... To su priče za malu decu. Ima zakon iznad veze, samo treba biti uporan. Ipak, kod nas se hvala bogu nikad nije desilo da žena ode i da je muškarac nađe i ubije. Ali, dešava se da se nasilje ponovi po isteku zabrane prilaska ili ukidanju pritvora. To je ono što Zakon o sprečavanju nasilja u porodici nije regulisao. Zabrana prilaska mu npr. ističe 1. januara, a on već 2, 3. počinje ponovo da maltretira ženu, da li zvanjem, dolaženjem, pretnjama... Ili ako je privremeno iseljen iz stana, pa je bio u pritvoru, on se opet vraća u isti stan. Vraća se tu gde je ona, gde su deca. To nije dobro regulisano. Trebalo bi da neko o tom nasilniku ima evidenciju, kao u američkim filmovima, pa da se javi svom socijalnom radniku. E, mi to nemamo. Nećemo verovatno imati ko zna do kada, jer to zahteva i veće troškove. Ali u svakom slučaju treba imati to na umu da bi se znalo kako i na koji način da se neke stvari regulišu u budućnosti.

Foto: Nikola Tomić

• Da li je moguće prepoznati nasilnika pre nego što se postane žrtva?

- Naravno da je moguće. Onaj ko je nestrpljiv ili agresivan, ko viče, ko u vožnji izađe iz kola, pa počne da se svađa, to sve govori o tome da neko ima kratak fitilj i da ne toleriše ništa, da misli da je uvek u pravu i da je dobro samo ono što on kaže. To su definitivno neki znaci prepoznavanja nasilnika, ako neko hoće da ih prepozna. Međutim, ja mislim da mnoge žene to neće i da jednostavno smatraju da će se promeniti ili biti bolji kada se budu venčali. Ona će njega svojom ljubavlju da promeni, a od toga nema ništa. Teško da u odnosu može da se desi fizičko nasilje, a da nije bilo psihičkog. Nemoguće da neko baš ćuti, ćuti, ćuti, pa onda uradi nešto. Tu obično bude vređanja, psovki, pretnji.

• Koliko je ove godine bilo smeštaja u Sigurnoj kući?

- U ovoj godini je zbrinuto 72 žene koje su bile smeštene u Sigurnoj kući i koje su tu provele dosta vremena. Nisu mogle da završe ni svoje sudske procese, jer sudovi nisu radili... Sve je to bilo potpuno vanredno stanje. Smeštamo ih sa decom, imamo ih uvek u većem broju nego žena. Do sada retko mogu da se setim slučaja da dete ostane kod oca. Ali i onda kada se to desi, Centar ode i uzme dete i da ga majci. Imamo posebno dečijeg psihologa koji radi sa decom i imamo vrtić pri našoj kući, tu su profesionalni vaspitači. Deca ujutro prelaze u vrtić, imaju hranu kao u svim vrtićima i u pet popodne majke dođu po njih. Imali smo primere da deca budu ta koja utiču na majku da prijavi nasilje ili koja zovu nas da pitaju na koji način, mada to nije bilo skoro.

(Telegraf.rs)