• 7

Marta je 2005. saznala da je spasena u Novosadskoj raciji: "Majka je videla da ćemo biti streljani"

, Telegraf

U Novom Sadu i okolini nestajale su cele porodica Srba, Jevreja i Roma. Racija bila pokolj, u kojoj je mnogo dece ubijeno - bačeno pod led u Dunav ili ubijano u Miletićevoj i Temerinskoj ulici

  • 7
Pokolj u Novom Sadu 1942, Novosadska racija

Foto: Wikimedia

Marta Flato Ladanj je kao šestomesečna beba završila u dvojnim redovima Novosadske racije 23. januara 1942. godine. Njena majka, Piri Zamanek, videla je da im nema spasa i da će biti streljani, dodala je Martu ljudima iza sebe, a oni je dodavali ljudima iza sebe. Dok na kraju kolone nije spašena. Marta je za svoj spašen život saznala tek 2005. godine. 

- Bila je strašna zima. To je neverovatno kako za vreme ratova budu neverovatne hladne zime, grozno vreme - započinje Mirko Adam, predsednik Jevrejske opštine Novi Sad.

- Kada govorimo o raciji, prvo da pođemo od naziva. Racija je policijska akcija, recimo koja se događa u Parizu kada policija upadne u neki klub i pohvata sve, da im prekontroliše dokumenta i onda ih pusti. To je racija. Treba samo da se setite fotografije iz današnje Miletićeve, kada leševi leže na sred ulice, da biste shvatili da to nije bila racija - nastavlja Adam, prenosi NSuzivo.

Racija je započeta u Šajkaškoj, 4. januara 1942. godine, a jedan od predvodnika je bio Šandor Kepiro, ratni zločinac, optužen da je lično ubio najmanje 35 ljudi u Novosadskoj raciji i učestvovao u odvođenju ljudi u Aušvic.

Pokolj u Novom Sadu 1942, Novosadska racija

Foto: Wikimedia

U Novom Sadu masovna ubistva započeta su 21. januara, a lov na ljude završen je dva dana kasnije. Utvrđeno je 4.000 osoba koje su ubijene u raciji, najmlađa žrtva je imala nepunu godinu i ubijena je na Štrandu, a najstarija je bila 91-godišnja žena koja je ubijena sa svojim suprugom na Uspenskom groblju.

Mirko navodi da je racija bila pokolj, u kojoj je mnogo dece ubijeno - bačeno pod led u Dunav ili ubijano u Miletićevoj i Temerinskoj ulici.

Tako su u Novom Sadu i okolini nestajale cele porodica Srba, Jevreja i Roma. Mirkov deda se sećao kako su leševi plutali Dunavom i dolazili do Beograda, pa čak i do Rumunije.

- Tadašnje novine koje su izlazile u Novom Sadu, nekoliko mađarskih, nemačkih listova i jedini srpski “Nova pošta”, nisu napisali nijednu jedinu reč, što znači da je uvedena vojna cenzura. Ali, priču je otvorio Endre Bajči-Žilinski u mađarskom parlamentu - govori Petar Đurđev, direktor Istorijskog arhiva Novog Sada.

Đurđev navodi da je Novi Sad u to vreme imao oko 55.000 ljudi, a pred Legitimacioni odbor, koji se nalazio u Sokolskom domu, izvedeno je 20.000 ljudi prema mađarskim dokumentima, gde je bilo odlučivano ko je za život, a ko je za smrt.

- Prvo su stradali bivši politički prvaci, sveštenici, obrazovani ljudi, elitu naroda je trebalo pobiti i uspostaviti svoju političku dominaciju. Mađarska vojska uspostavila je jednu strahovladu i niko od građana nije mogao da organizuje nikakav otpor prema njima. Imamo primer jednog čoveka gde mu je mađarska patrola ušla u kuću, ubili su mu suprugu i dvoje dece, na njega su pucali i on je preživeo. Kod ljudi je u to vreme bila izgrađena građanska svest, pa je on tako otišao u policiju da prijavi šta mu se dogodilo. Kako je prijavio, tako je odveden i ubijen - rekao je Đurđev.

Info-tabla postavljena je u Miletićevoj ulici prošle godine, kao spomen obeležje ubijenim civilima u raciji. Međutim, na Keju, gde se nalazi spomenik “Porodica”, mladi se godinama okupljaju i provode svoje vreme uz zvuke novokomponovane muzike, alkohola, nesnosne buke, ne razmišljajući da li je to mesto prikladno za takvu zabavu. Ali, kako da imaju pijeteta prema tom mestu i dužno poštovanje kada ne znaju šta je to.

Pokolj u Novom Sadu 1942, Novosadska racija

Foto: Wikimedia/Nena87

- Ovo pričam kao građanin Novog Sada, ne kao istoričar. Na Keju gde je postavljeno sjajno arhitektonsko delo zajedno sa spomenikom “Porodica”, nije bilo smišljeno kako bi ljudi tu provodili letnje večeri uz muziku, ciku i dreku. To je razočaravajuće za mene. To je mesto gde svi sa dužnim poštovanjem moramo da prolazimo, ako ništa drugo da ne dižemo pivske konzerve uzdravlje, već da pognemo glavu i setimo se svih ljudi koji su ubijeni tamo - ističe Đurđev.

- Mi se sećamo tih ljudi, da li na samom Štrandu ili na Keju, jedino bitno je da ih se sećamo - napominje Adam.

(Telegraf.rs)

Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.

Komentari

  • Гаргамел

    И после свега тога наиђеш на грађанина Србије који наводно незна српски језик и упорно прича на мађарском!

  • Mišo

    To se ne sme zaboraviti treba se dobro naoruža ti da ne bi nekom pala na pamet da nas napadne

  • Lejla

    Mir i sloboda...najvažniji...

Preporuka sa Weba

by Content Exchange

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima