Nestvarna slika sa Ade: Dunavski rak se baškari na dnu jezera. Ali, ova priča ima i tamnu stranu

Nestvarna fotografija na dnu Savskog jezera izgleda kao da je pristigla sa neke daleke mediteranske destinacije - jedan rak ukopan u mulj i zelenilo "opružio" je svoja klešta, stavio pipke u "pripravnost" i jarko crveno-plavim očima gledao ka roniocu Dušanu koji ga je fotografisao.

Izgleda da je pravi raj za podvodni svet u Savskom jezeru baš sada, zimi, kada na Adi nema posetilaca koji dižu buku i mulj. A raj je i te kako i za ronioce, koji uživaju u miru na najvećem beogradskom jezeru. I tako je nastao niz ovih prelepih fotografija. Odličan "ulov" objektivom, jer svaki drugi ulov bio bi ilegalan, pošto je reč o zaštićenoj vrsti Dunavskog raka.

Međutim, postoji i druga priča o rečnim rakovima, o kojoj se ne govori mnogo, a košta i desetine miliona evra godišnje! Tone i tone rakova nalaze se na dnu Dunava, ali nije reč o domaćim, autohtonim vrstama, kojoj preti izumiranje, već o američkim uljezima koji su još krajem 19. veka pušteni u Dunav i potpuno istisnuli domaće vrste, koje sada beže u gornje vodotokove. Nemci su mislili da je ovaj potez racionalan, jer rakovi su već tada nestajali u Dunavu, a bili su potrebni da bi čistili reku. Međutim, logika čoveka koji umeša prste u prirodu potpuno je drugačija od logike ekološkog balansa. "Monstrum" je porastao, razmnožio se po rečnom dnu, istisnuo naše domaće rakove i ugrozio ribu.

Rešenje, ipak, postoji - i ne samo da ne košta, već donosi i dobit. Ovi rakovi štetni su za reku, ali su i te kako jestivi i korisni za ekonomiju. I ne samo za ljude, čitava industrija hrane za kućne ljubimce može da profitira na ovom besplatnom "ručku".

Iako je dozvoljeno vaditi ih iz vode, nedostaje zakonska regulativa koja se tiče njihovog plasmana, prerade, pa i izvoza...

Udruženje "Rečni rakovi" ozbiljno se bavi ovom problematikom i pokretač je inicijative za donošenje novih regulativa kojima bi se otvorila vrata za novu granu u ribarstvu i privredi.

- Kod nas još nisu zastupljeni na tržištu zbog nekih zakonskih regulativa koje država mora da donese, kao što je slučaj u svim evropskim zemljama u okruženju koja imaju regulisan izlov invazivnih štetnih vrsta rakova i plasman na tržište, pošto su vrlo jestivi i izuzetno kvalitetni za ishranu. Naše udruženje "Rečni rakovi" se ovim problemom bavi više od dve godine, imamo pisma podrške kako iz zemlje tako i iz inostranstva. Trenutno smo u saradnji sa FINS institutom za prehrambene tehnologije iz Novog Sada i radimo jedan veliki zajednički projekat - kazao nam je Nenad Pešut, predsednik Udruženja.

Ono što čini za naše reke ne ogleda se samo u spasavanju domaće vrste raka, već i ribe, jer invazivni rakovi jedu njihove ikre, ali i mlade, što donosi ogromne štete i u ribarsvtu. U Srbiji za sada postoji jedna vrsta američkog raka, dok ih je u Nemačkoj čak pet.

- Ipak, u celoj Evropi bore se da vrate autohtone vrsta rakova koje uzgajaju i ubacuju u reke, dok invazine vrste izlovljavaju. Kod nas se po tom pitanju još ništa ne dešava. Autohtone vrste rakova kod nas su prisutne prisutne oduvek, u pitanju je rečni rak (astacus astacus), rak potočni (austropotamobius torrentium) i barski rak (astacus leptodactylus). Domaće vrste su zaštićene tokom cele godine, izlovljavanje rečnog i barskog raka je zakonom zabranjeno. Rečni rak je jako ugrožen i preti mu bukvalno istrebljenje - kaza nam je Pešut.

Američki rak koji caruje Dunavom nešto je veći, može da izraste i do 20 centimetara, oklop mu je tvrđi, a ne smeta mu ni zagađenija voda. Sama fizionomija ovog "uvoznog" raka je takva da može da potisne domaći, ali on ga ugrožava na još jedan način - prenosi mu račiju kugu. U pitanju je bolest koja se prenosi samo među rakovima, nije opasna po okolinu i čoveka, ali nažalost, preti da dokusuri domaće vrste.

Tako, na dnu naših velikih reka, krije se pravo blago, delikates koji ne samo da nije zabranjen za izlovljavanje, već je to i poželjno raditi. Ako bi se promenila svest građana, možda bismo u ribarnicama mogli da kupujemo i rakove iz Dunava. Zdrava navika, a korisna grana privrede, za koju bi nam naš "domaći", tj. autohtoni rak "zahvalio". Intenzivnijim izlovom američkog raka za pet do deset godina njihovu brojnost bismo, kaže Pešut, mogli da stavimo pod kontrolu.

Inače, jedan detalj iz prošlosti govori nam o činjenici da smo zaboravili na ovo blago iz reke - još u 19. veku Srbija je izvozila rakove u Austriju, pa su se oni jeli kao prava poslastica po bečkim vilama. Danas, to bi za autohtonu vrstu rakova bila katastrofa, ali ovaj američki je, kaže naš sagovornik, jednako zdrav i kvalitetan za ishranu.

Potrebno je pokretanje izlova u većoj meri, da bi za pet do deset godina uspeli ovu populaciju da dovedemo pod kontrolu i smanjimo količinu štete koju prave našim rekama. Zbog toga prvo moramo doneti pravnu regulative za definisanje i postupanje sa invazivnim vrstama“, istakao je Pešut, čije je Udruženje i pokretač inicijative za donošenje ovih regulativa.

(Telegraf.rs)