"Sine, drug te ni posle 20 godina nije zaboravio": Danilo čuva uspomenu na poginulog saborca Nikolu

Danilo Krsmanović (43) iz Beograda, jedan je od vojnika koji su bili u tri bova koji su 9. aprila 1999. godine krenuli iz Batuše ka Košarama u pomoć graničarima, a zatim se vratili nazad po municiju, kada su napadnuti od strane terorista.

U tom napadu poginuo je Nikola Popović Džile (19) iz Novog Pazara, najbolji Danilov drug, a ranjeno je još nekoliko vojnika. Nakon 22 godine od tog događaja, Danilo sa saborcima, čuva uspomenu na svog stradalog prijatelja, sećajući se i pričajući o njemu, ali i o danima kada je VJ pisala jednu od najslavnijih stranica srpske istorije.

Tog 9. aprila 1999. godine, zvanično je počela bitka na Košarama.

Danilo je rođeni Beograđanin, koji se dobrovoljno prijavio na služenje vojnog roka u jesen 1998. godine, dok su na Kosovu i Metohiji uveliko trajale borbe sa teroristima OVK, a u Rambujeu pregovori nagoveštavali agresiju NATO na SRJ.

Na odsluženje vojnog roka odlazi u Leskovac i starešinama jasno stavlja do znanja da čim prođe obuku, prvu prekomandu čeka za odlazak na Kosovo.

- Moja odluka i izbor su bili sasvim logični, s obzirom da potičem iz boračke porodice. U Leskovcu su me svi znali kao vojnika dobrovoljca, a trenutak kada sam dobio prekomandu u Đakovicu, pamtiću zauvek, jer mojoj sreći nije bilo kraja - počinje svoju priču Danilo.

Pre polaska na Kosovo, on će upoznati i Nikolu Popovića Džileta sa kojim se neće razdvajati sve do njegove pogibije 9. aprila, na putu Batuša - Košare. Nakon što su se u Đakovici smestili, Danilo je tih dana radio obuku i podučavao tek pristigle mlađe vojnike za rukovanje na topu A4.

- Kada sam video Džileta kako se pakuje da sa ostalima ide na granicu, od starešine sam zatražio da idem i ja, ali on mi tog dana nije dozvolio, tek sutradan. Kada me je video u Batuši, Džile je raširio ruke i rekao da sam isti njegov drugar Mikac, kog je imao u Leskovcu. Baš smo se obradovali što ćemo opet biti zajedno, onako bratski i ljudski.

U Batuši smo mi bili dubinsko obezbeđenje karaule Košare. Tu zatičem 12 vojnika sa potporučnikom. Dani nam ovde prolaze u uobičajenom davanju straže i iščekivanju bombardovanja - seća se Danilo.

Početak bitke na Košarama i uloga boova u njoj

Kada je počelo bombardovanje, vojska boove nije ni upotreljavala za vazdušne ciljeve, jer im jednostavno nisu bili u dometu. Već 26. marta dobili su naređenje da bi iz jednog sela kod Peći trebalo da izvuku 40 leševa nastradalih policajaca.

Srećom, bilo je 34 policajaca, koji su bili živi, ali opkoljeni, dok je njih šest bilo nastradalo. Akcija je bila uspešno završena i boovi se vraćaju u Batušu.

- Tog 9. aprila sam bio na straži od dva do četiri ujutru, dok sam predao stražu drugima, otišao sam na bunar da se umijem, oko pola pet. U tom momentu čujem "bum", gore sa Košara, prepoznam minobacač, krenuo je napad na graničare. Posle pola sata je došao jedna pinc sa vojnom policijom, još jedan vod policije i mi krećemo gore.

Kreće prvo pinc, pa bov u kom sam ja, pa Mišićev i treći bov. U drugom bovu, gore u kupoli je bio vozač Žarko Stojković, dole je punioc bio Nikola Popović, a kupoli je bio Petar Mišić i Durko Osmanović.

Penjemo se ka karauli, staza je blatnjava, nije prikladna za bov, jer on se lako zaglavi, a taj dan je strašno padala kiša. Došli smo do te tzv. plave zemlje, tu je put malo širi, tu smo stacionirani. Dobili smo naređenje da pucamo u pravcu Rasa Košares.

I sa jedne i druge strane kod plave zemlje, je strma litica, naviše i naniže. Vazdušnom linijom odatle, na šezdesetak metara nalazi se Rasa Košares. Mi ovde nemamo prostora da se bovom pomeramo tamo vamo, jer je takav teren i mi smo tu klasično statični.

Borili smo se ceo dan, a negde oko pola pet došao je Dejan Agočević, koji je komandir karaule, rekavši mom potporučniku, da moramo da odemo po municiju i da se vratimo. Mi smo to prihvatili, razmišljajući da ćemo da dovezemo municiju, u sva tri transportera ili jedan - opisuje Danilo ključni moment tog dana.

Kad su došli do mesta Škoza, videli su isprečen pinc na putu, tada im je bilo jasno da su u zasedi i to u lakat krivini.

- Jevta je bovom pomerio pinca u stranu, u tom momentu ispred mene, samo se čula detonacija i video se dim. Bov je samo malo odskočio od zemlje i ukosio se u stranu. Projektil ga je od zemlje podigao nekoliko metara, otkinuo mu kupolu i okrenuo naopačke, a skoro 10 tona bov ima.

Mi smo sledeća meta, izašli smo iz bova, a od dima ne vidimo ništa. Skačemo i pucamo, izlazimo iz bova, dim ne vidimo ništa. Onda čujem "Brate, ja ovo ne mogu da podnesem" viče Ruža, a mi kažemo, "Tu smo, bori se, svi smo uz tebe, uvek imaš svoju bombu da se ubiješ".

Čujemo kako pucaju po nama i kako se meci odbijaju od bova. Ne znam kako nas nisu pogodili. U tom momentu se prašina razilazi i vidimo onaj bov i naše vojnike dole i pretrčimo tamo.

Kad smo mi došli potporučnik je bio u tom prvom bovu, gde je poslužioc, i otkinuta mu je peta, drugar jedan mu je previjao nogu. Kroz otvor bova, koji je napravljen da može čovek da uđe, izvire vatra dva metra, a unutra granate pršte.

I ja vičem Pope, Žare, jel ima neki živ, ali logično je da su mrtvi. A onda čujem glas, "Ne ostavljajte me", čujem i skačem sa bova i počnem da dižem Durka. Dogovorimo se da mi koji nismo ranjeni ostanemo gore, da Jevta izvuče ranjenike, a da Bule ostane gore da malo puca, jer kad po teroristima zapucaš, oni se povuku.

U jednom momentu vidim uz stazu pored puta čoveka zavijene glave maše mi i prepoznam Agočevića. I krenemo sa Markom da ga nosimo i u tom momentu nailazi naša vojska, grupa dobrovoljca, popeli smo ga u prikolicu.

Vidim Ruža nosi ranjenika Marića. Ruža, koji je mislio da ne može da izdrži, a sad pokazuje najviše hrabrosti.  Kažem, "To Ružo, vidiš kako može" - dodaje Danilo.

U pogođenom bovu je ipak neko preživeo. To je Žarko Stojković, vozač koji bio u nesvesti i čuo glasove, dobrovoljaca, kada je shvatio da su Srbi, dozivao ih da ga izvuku.

Sećanje na Nikolu Džileta

- Bio sam svestan odmah da je mrtav, tu gde su ta vrata, tu on sedi, a odatle izlazi dva metra vatra, video bih ga da je bio živ. Luda je sreća kako je Žare preživeo, ne znam kako ga nijedna granata nije pogodila, ali se nagutao dima.

Pokojnog Džileta su izvukli Goran Jevtić i Vukašinovoć , a ja, Marko, Bule i Mita smo sa kapetanom Tasićem i drugim vojnicima, izvlačili tu preostalu municiju. I u tom momentu opet kreće napad.

Onda smo se dogovorili da idemo na sahranu, Jevta, koji je izvukao telo i ja kao njegov najbolji drug, kao brat. Išli smo kombijem, nas dvojica, vozač i kapetan Tasić, u kombiju su bile dve stolice za nas, a sanduk između - opisuje Danilo ispraćaj svog druga Nikole od Niša do Novog Pazara.

Došavši u Novi Pazar, do mesta gde bi trebalo da je Nikolina kuća, sasvim slučajno su naišli na njegovu majku u dvorištu. Ali porodica nije bila obaveštena da je on poginuo, te je žena delovala sasvim pribrano na dan Vaskrsa i darivala ih jajima, govoreći kako i ona ima sina u vojsci.

- Vozač i kapetan Tasić su shvatili gde su, pa su produžili dalje, izbegavajući da kažu majci koga voze. Kad sam to čuo i video, stavim ruku na njegovu glavu i kažem, "Brate moj, šta te je snašlo".

Onda smo otišli još nekoliko kuća naviše i sa komšijama počeli da pričamo šta ćemo i kako ćemo. Kada smo dovezli telo, majka je već bila pod lekovima, katastrofa, užas totalni, kao i otac i brat. Nikola je sahranjen uz sve počasti - završava Danilo priču o svom najboljem drugu.

On i danas održava kontakte sa Nikolinom porodicom, odlazi na groblje i redovno se čuje sa njima na dan pogibije.

- Prilikom poslednjeg susreta, kad smo izašli iz kola i krenuli jedni prema drugima, počeli smo da plačemo svi. Otišli smo na groblje, a Nikolina majka briše spomenik i kaže, "Sine moj, drug te ni posle 20 godina nije zaboravio" - priča Danilo.

Nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma i izmeštanja VJ i policije sa Kosova i Metohije, bovisti iz 125. Motorizovane brigade prebačeni su u Niš, gde su i završili odsluženje vojnog roka.

(Slađana Tasić)