Kristina i Katarina su mlade, lepe i spasavaju utopljenike: "Razbijamo predrasude, nismo slabe"

Foto: Privatna arhiva

Kristina Miladinović (23) i Katarina Daskalovski (21) vole vodu, adrenalin, ali pre svega da pomažu ljudima u nevolji. Tako su odlučile da spoje lepo sa korisnim, te već blizu šest godina rade kao spasioci na rekama i bazenima, u okviru Udruženja Spasilaca na Vodi Srbije. 

Iako u društvu postoji uvreženo mišljenje da je reč o "muškom" poslu, za koji je isključivo potrebna snaga, ove dve devojke uveravaju da je reč o predrasudi i da je sve više mladih žena zainteresovano za spasilaštvo.

- Istina je da u ovom poslu dominiraju muškarci, ali mogu slobodno reći da žene imaju više razvijenu svest, pa smo nekako opreznije. Prevencija žena je veća nego kod muškaraca - kaže Kristina.

Katarina objšanjava da je to tako zbog većeg pritiska predrasuda koje postoje.

- Naravno da postoje predrasude, ali to nam daje motivaciju da pokažemo da nismo slabe, da imamo autoritet, da smo izdržljive.

A kada govorimo o predrasudama, one najviše dolaze od ljudi koji ne razumeju suštinu spasilačkog posla, saglasne su devojke.

- Predrasude uvek postoje, u bilo kom sportu i poslu postoje predrasude. Kada je sami rad u pitanju, kada smo na bazenu, kupačima to deluje mnogo ozbiljnije kada je muški spasilac nego ženski. Recimo, kada priđe devojka spasilac i nekom momku kaže nema skakanja u vodu, njemu to u početku deluje smešno ili možda slatko, pomisli "šta ova devojka želi". Ali oni ubrzo vide da sa ženama nema šale. S obzirom da imam dosta iskustva, slobodu i autoritet koji se stiče iskustvom, nemam probema sa tim - ističe Kristina.

Slična iskustva imala je i naša druga sagovornica.

- To su izjave tipa "kako ćeš ti mene da izvučeš ako ja krenem da se utapam". Ali ne razumeju da nama obuka pruža tehnike kojima možemo da pomognemo, iako nemamo preveliku snagu. Predrasude su upravo te, da smo slabe, da nemamo snage, autoritet, da ne možemo da izdržimo nešto. To nam daje motivaciju da se više fokusiramo na mere prevencije, da pazimo, da gledamo par koraka ispred - iskrena je Katarina.

Ipak, kada govorimo o muškom delu Udruženja, devojke kažu da tu imaju jednak status, ali da uvek imaju podršku i oslonac. Ipak, profesionalno ponašanje jeste važna karika za sticanje autoriteta u timu, bez obzira na pol, saglasne su.

Zbog toga su obuke i reobuke za spacioce, kao i rad na terenu, važna tačka za svakog ko želi da se bavi ovim odgovornim poslom.

- Da bi neko uopšte krenuo na obuku potrebno je da zadovolji određene norme što se tiče plivanja. Imamo ulazno testiranje gde vidimo da li je neko plivački sposoban za taj posao, ali tu je potrebna i koncentracija, kao i svest šta znači biti spasilac. Mnogo ljudi ne zna šta znači ovaj posao, misle da je to sedenje na 'kuli' i gledanje devojaka, a ustvari postoji skroz neka druga priča i strana ovog posla -  objašnjava Kristina.

Iako predrasude postoje, devojaka koje se prijavljuju na konkurs za spasioce svake godine je sve više.

- Rekla bih da ima sve više zainteresovanih devojaka, na poslednjem kursu je čak njih pet polagalo. Poručila bih im da se ne obaziru na to šta će drugi reći, baš zbog toga što prolaze obuku, kasnije dolazi iskustvo, a to je dovoljno da postanu odlični spasioci i da ih niko ne osuđuje. I sama kada sam počela imala sam 16 godina i bila sam uplašena. Ali godinama sam stekla dosta samopouzdanja. Svake godine imamo reobuku i obnavljanje znanja, što mi je uz iskustvo pomoglo da budem spasilac kakav jesam - naglašava Katarina.

Kristina zaključuje da je biti spasilac veoma poseban životni poziv.

- Žene su u spasilaštvu potrebne jer su obazrive, a i zbog predrasuda koje hoćemo da razbijemo mnogo više razmišljamo kako smo šta uradile i kako treba reagovati u određenoj situaciji. Devojke koje vole vodu treba da probaju, ovo je jedna vrlo human posao i odgovoran, jer čuvamo ljudske živote.

Od nepromišljenosti do fatalnog ishoda

Sezona kupanja se bliži, te spasioci apeluju na posetioce kupališta da budu obazrvi i poštuju propisana pravila.

Kako sagovornice "Telegrafa" naglašavaju, poštovanje pravila i saveta spasilaca olakšaće im posao, ali i smanjiti broj opasnih situacija.

- Za početak treba da se poštuju pravila bazena, da se ne trči, da se ne boravi previše na suncu, sve je to propisano na bazenu kao znakovi skretana pažnje. To nam najviše pomaže. Najveće greške nastaju kada se ljudi precene da mogu da otplivaju više nego što mogu, a tu su i skokovi u vodu - kaže Katarina.

"Mera prevencije pre intervencije", moto je ovih spasilaca.

- Niz je situacija gde smo mi nekom savetovali nešto ili upozorili da ne bi došlo do kobnog ishoda. Mislim da ljudi ne shvataju koliko nekih nezgodnih situacija može da se dogodi iz nekih malih stvari. Na primer, roditelji često ostavljaju svoju decu same misleći da su oni tu negde u plićaku ili u vodi gde mogu da stoje, i odu tako da piju kafu i čitaju novine, a tada nastaje problem - objašnjava Kristina.

Opasne situacije nastaju pri skokovima u vodu, usled temperaturne razlike vode i tela, konzumacije alkohola, ali i prejedanja. Posebna opasnost nastaje, kaže ona, i kada neko nestručan pokušava da ukaže pomoć utopljeniku.

- Često čujemo da nije poginula jedna osoba, nego neko priđe da joj pomogne i oboje se utope. Osoba koja se u tom trenutku utapa nema tada svest pod dejstvom adrenalina, ona jednostavno ne vidi onoga ko mu pomaže, nego vidi pomoć. Mi uvek savetujemo, ako se desi tako neka situacija, treba zvati neko stručno lice, hitnu pomoć, spasilačku službu.

Važno je, takođe, ako se nađemo u situaciji da nema spasilaca, a da treba pružiti pomoć utopljeniku, baciti mu neki predmet na koji bi mogao da se uhvati, popne i udahne vazduh.

- Mi savetujemo ljudima da ako im se lično dogodi nešto slično, ne sme da bude ştraha, osoba treba da legne na leđa, da se opusti, jer nekada se desi da zbog malog grča osoba krene da se utapa jer se uplašila. Onda savetujemo tu samopomoć. Mislim da je u ovom situacijama i za osobe u opasnosti i za spasioce najvažnije da budu pribrani.

(Telegraf.rs)