Tamara je imala rak, a 30 dana po izlečenju istrčala 24 km: Htela sam da pokažem limfomu ko je gazda

"Ćao, ja sam Tamara. Ne volim prepreke, neizvesnost i napor i ne podnosim bol. Ipak, sve to sam morala da prihvatim prošlog oktobra, kada mi je dijagnostikovan Non Hočkinov limfom. Simpatičan naziv za rak - pojašnjenje, za one koji imaju sreću da ga ne znaju".

Ovako počinje ispovest Tamare Stupkin (32) iz Šida, koja godinama živi i radi u Beogradu i njena priča o borbi sa stravičnom dijagnozom posle koje je izašla kao pobednik. Tamara je, posle godinu dana bitke, pobedila rak, a onda i sve svoje strahove i to, ni manje, ni više, u izazovu Tribalion - istrčala je 24 kilometra sa preprekama na Tari, samo mesec dana posle poslednje hemioterapije.

- Prijavila sam se za Tribalion Challenge jer sam želela da pokažem i limfomu i sebi ko je gazda. Mislim da je to na neki način bila moja mala proslava završetka terapija. Primila sam 8 ciklusa, 9. aprila završila sa terapijama, a 8. maja je bila trka Tribalion Challenge - započinje svoju priču Tamara koja je imala nepunu 31 godinu kada joj je dijagnostikovan rak.

Ova hrabra devojka u razgovoru za Telegraf.rs, priseća se prvih momenata, tog dana kada je čula stravičnu dijagnozu.

- Bio je jul prošle godine. Kada su mi rekli... U tim trenucima nisam bila tu, bukvalno. Taj osećaj se ne može opisati. Znate ono kad vam kažu da vam se život preko noći okrene, zaista mi je tako bilo. U petak sam bila zdrava, u subotu sam otišla na magnetnu rezonancu koja je pokazala da imam tumor, a imala sam samo jedan simptom i odmah sam se javila lekaru - priča Tamara.

Najteže je čekanje

Ni sami lekari, kako dodaje, nisu bili sigurni o čemu se tačno radi, jer se ova vrsta raka jako retko pojavljuje na grliću materice.

- Ono što je kod mene bilo specifično je što je dijagnostika trajala isto koliko i lečenje. Jula mi je rečeno da imam tumor od 7 centimetara i da niko ne zna koji je tip, a zbog toga nisam mogla ni da dobijem adekvatno lečenje. Lekari nisu tako nešto videli do tada, jer su ginekološki limfomi baš retki, manje od 0.5 odsto limfoma u svetu su ginekološki. Tek oktobra sam dobila konačnu dijagnozu - limfom grlića materice - objašnjava naša sagovornica.

Sa lečenjem je počela nekoliko dana posle dijagnoze, a lekari su, priča, bili fantastični. Najteže je, pak, bilo čekanje, priča Tamara osvrćući su na period iza sebe.

- U tom najtežem periodu, najveću podršku imala sam od svoje porodice, partnera, prijatelja. Doduše, sa prijateljima se nisam viđala jer sam bila imunokompromitovana i nisam želela da rizikujem, ali oni su apsolutno ipak svi bili tu, slali poklone za praznike, rođendan - kaže Tamara.

Sve vreme, dok je prolazila kroz proces lečenja i primala hemioterapije, osećala se dobro, a sada se, kaže, oseća fantastično.

- Prilično sam dobro reagovala na hemioterapije, pored nekih malih mučnina koje sam imala. Sada sam u remisiji, trenutno nema nikakvih vidljivih znakova bolesti, a svoje zdravstveno stanje treba ubuduće da kontrolišem i pratim. Za tri meseca idem opet kod lekara, vadim krv, ponavljaju se PET skeneri, a ako ste 5 godina u remisiji, smatra se da ste izlečeni - objašnjava ona.

Tamara inače radi u jednoj stranoj kompaniji koja se bavi kliničkim istraživanjima, po profesiji je menadžer bezbednosti i trenutno je na specijalističkim studijama forenzike.

Krosfitom je počela da se bavi pre nekoliko godina, sa čim je prestala kada je saznala za opaku dijagnozu. Na Tribalion, trku u kojoj je sebi dokazala da može sve otišla je, kako kaže, potpuno nespremna.

- Na Tribalionu postoje dve staze: zelena, duga 12 kilometara, koja je za rekreativce i crvena - duplo duža, ona koju sam ja odabrala. I sad se pitam zašto sam se prijavila za tu težu trku? Mislila sam: "Pa dobro, dugo šetaš, po 10 km, šta mi je to, tri šetnje?". Međutim, previdela sam da je Tara strma, smetnula s uma uzbrdice i kamenje, nepristupačne staze. Ohrabrivala sam sebe pre početka, ne mogu da kažem da me nije uhvatila blaga panika pred trku. Ono što sam primetila je da mi je teže bilo na 3. kilometru, umesto na 23. Onda sam shvatila da je sve u mojoj glavi. Čak su mi momci koji su zaduženi da se pobrinu da su svi takmičari prošli stazom ponudili da neko dođe po mene, da prekinem svoju "trku", ali odustajanje nije bila opcija iako mi je bilo jako teško. Plakala sam, bila sam očajna. Noge me više nisu slušale, želela sam da ih podignem, ali nisam mogla - prepričava Tamara.

Borba sa strahovima

Dodatan pritisak stvaralo joj je i to što je vreme je bilo ograničeno. Za 6 sati svaki učesnik morao je da stigne do cilja, te nije bilo puno prostora za šetnju.

- Slomila sam se u jednom trenutku. Peli smo se po nekom kamenju, išli četvoronoške... Mislim da sam se tamo izborila sa svim svojim strahovima - od visine, pada, insekata... - priča naša sagovornica.

U momentima kada je mislila da ne može više, shvatila je koliko je jaka.

- Mislim da je u jednom trenutku proradio inat, i zaista, odustajanje ni u jednom trenutku nije bilo opcija. Poistovetila sam to sa nekom borbom, slavila sam u glavi svoju pobedu nad tumorom, sebi sam govorila: "Daj, mogla si to, možeš i ovo, ne zabušavaj!". I eto, mic po mic, prolazili su kilometri. Znala sam da su poslednje dve prepreke blato i kada sam ga videla... Jao, bože, nikada se kao tad nisam obradovala blatu, valjala sam se u njemu - sa osmehom priča Tamara.

"Išla sam da pobedim sebe"

Emocije su je, konačno, preplavile na cilju, te joj je, kako kaže, pola toga u magli.

- Ne znam kako da dočaram rečima taj osećaj da ste prošli kroz cilj. Ali, želim da istaknem da tu svako pobeđuje sebe, svi se oduševe na tom cilju, jer je tamo svako u svojoj glavi vodio neke svoje bitke... - objašnjava ona.

Tamari je trebalo 5,5 sati da stigne do cilja, a sa njom je sve to vreme bio njen dečko.

- Govorila sam mu da krene dalje, jer znam da je mogao brže, bar sat vremena pre bi stigao, ali je rekao da smo zajedno došli i da ćemo zajedno da prođemo kroz cilj i tako je i bilo. Išla sam tamo da pobedim sebe, da se takmičim sama sa sobom. Sve vreme sam mislila na to da sam pobedila rak i da je ta užasna dijagnoza sada iza mene. Naravno, na cilju su me obuzele takve emocije... Plakala sam nekoliko minuta, zvala mamu i rekla "nikad više", ali već septembra idem na novi Tribalion. - ističe ona.

Ova vedra devojka koja uprkos jednoj od najstrašnijih dijagnoza nije skidala osmeh sa lica, kaže da ni u jednom trenutku nije dozvolila da je problemi savladaju.

- Generalno sam takva, uvek tražim rešenje, adekvatan odgovor na neki problem u životu. Ne dopuštam sebi da klonem, jer od toga nemam šta da dobijem. Mogla sam da ležim i da kukam nad svojom sudbinom, ali sam odabrala da mislim o tome šta ja mogu da uradim da budem bolje - kaže ova divna devojka.

Tamara za sam kraj ističe da je neizmerno zahvalna ljudima iz organizacije Tribaliona na iskustvu koje će pamtiti zauvek.

- Shvatila sam da Tribalion nije samo trka sa preprekama, nego je mnogo više od toga - jedna zajednica fantastičnih ljudi koji odlaze na Taru da se druže i savladavajući prepreke, pomeraju svoje granice i pobeđuju sebe - poručuje Tamara Stupkin.

(Telegraf.rs)