Skoro 80 odsto žena sa sela trpi nasilje: Udarac je često "normalnost", i svekrva u ulozi nasilnika

Foto: Shutterstock

Skoro 80 odsto žena koje žive na selu je, makar jednom u životum doživelo psihičko nasilje, pokazalo je istraživanje udruženje žena Peščanik iz Kruševca o tome koliko žene u seoskim sredinama trpe nasilje u okviru porodice.

Kako dalje pokazuju podaci, polovina žena trpi ekonomsko nasilje, dok više od polovine pretnje fizičkim nasiljem. Takođe, više od polovine je i onih koje su bile direktno izložene fizičkom nasilju. Seksualno je pretrpela skoro svaka treća.

Preporučujemo

Da su žene koje žive u seoskim sredinama lakša meta nasilja saglasna je i specijalistkinja neuropsihijatrije dr Mirjana Tomović. Ona za Telegraf.rs objašnjava da u patrijarhalnim sredinama mnogo teže "probiti" led, prepoznati nasilje i prijaviti isto.

- Najpre, važe određene norme, poput one da je sramota da se žena žali ako joj nešto smeta, a naročito da trpi nasilje. Kao primer sam imala pacijentkinju koja je dobila povredu glave. Kada sam je pitala šta joj se desilo, da li je tuče muž rekla je: "Tuče me, onako, normalno". Dakle, to je u zatvorenijim sredinama negde kulturološki ukorenjeno, shvata se kao normalnost - objašnjava ona.

Koren problema, jeste u pravo ekonomska zavisnost od muškog člana porodice, koja rađa različite vrste nasilja.

- Rasturanje bračne zajedince na selu je veoma komplikovano, jer devojka koja se uda, za nju nema vraćanja u roditeljsku kuću. Taj kulturološki momenat, da ona mora da ostane tu gde je i ćuti i trpi dok je živa, je jedan problem zbog kojeg se dešava nasilje. Ona ne sme da se požali nikome jer će biti još gore. To je začarani krug u kome se kreće, pa i osnaživanje žena u takvim zajednicama teško ide - objašnjava doktorka i dodaje:

- Žene su tu mahom ekonomski zavisne. Žena je podređena svemu što se u porodici dešava. Muž koji donosi finansije i raspolaže njima može da joj kaže: "Ne možeš da ideš kod frizera ili kupiš to i to". Takva vrsta ekonomske neravnopravnosti vodi u druge oblike nasilja.

Još jedna od zanimljivih tački pomentog istraživanja jeste da su u pojedinim slučajevima žene prijavile i svekrvu kao nasilnicu.

- Ona koristi poziciju majke, smatra se glavom "ženom" i trudi se da bude ono što nikad nije bila, jer je i sama verovatno trpela nasilje dok nije stala na tu lestvicu. To je sve devijantno, naravno, ali takve stvari se i dalje dešavaju. Nasilje se uvek dešava sa pozicija moći.

Emancipacija, obrazovanje i nezavisnost jesu ključne stvari ka rešavanju problema, saglasna je dr Tomović.

- Rešenje ide kroz emancipaciju. Dakle, važno je da se žene školuju, da uče bilo kakvu školu da bi kasnije mogle da se zaposle, da budu ekonomski nezavisne. Tada ne mora da ćuti, da moljaka, da čeka povoljan momenat. Imaš svoje i drugačija je pozicija. Naravno, to neće tako lako ići. Na tome raditi još od predškolskih ustanova, učiti ih da budu ekonomski nezavisne, onda mogu da biraju, a sa mogućnošću izbora sve je drugačije.

Foto: Shutterstock

Iskustvo pokazuje da su stvari krenule nabolje, ali da je borba tek u začetku.

- Internet i mreže su sada dostupne gotovo svuda i žene na selu kroz to mogu da krenu da privređuju, zarade, da svoj rad naplati. To je ta neka prva generacija koja kreće trnovitim putem, ali verujem da će već u sledećoj biti drugačije i bolje.

Na kraju, napominje ona, nasilje je važno prepoznati i prijaviti. Ono što se javlja kao problem, jeste da određene vrste nasilja, čak i ako ste potpuno samostalna žena, teško prepoznati.

- Recimo, zanemarivanje je jedna suptilna, a veoma zastupljena varijanta nasilja. Na primer, kada vas muškarac kontroliše, pita gde ste bili ili komentariše šta ste obukli. To su sve neke pogrešne premise koje stvaraju lažnu iluziju, kada žena misli da on brine o njoj. To može da traje dugo, a da se ne prepozna.

Ključ je u obrazovanju i osnaživanju od ranog perioda

Nasilje u porodici, bilo da je usmereno ka ženi ili nekom drugom članu porodice, uvek ima potencijal da stvori nasilnu ličnost.

- Nasilje se uči od malih nogu. Neprijatno sam iznenađenja koliko toga ima od najranijeg doba, skoro od jaslica. Deca se tuku, grebu, ujedaju. Pokazuju da su nezadovoljna i besna, nesrećna. To je znak da nešto nije u redu u bazičnoj porodici. Epidemija nasilja potiče upravo od raspada porodice, autističnih odnosa roditelja prema deci, ali i samom nasilju koje deca posmatraju. Oni kad su mali, možda ne razumeju to, ali su nervozni zbog toga i tu nervozu izražavaju sa tim gurkanje, onda kreće podmetanje nogu, a kasnije, u tinejdžerskom dobu dolazi i do fizičkih sukoba. Tako se rađaju budući nasilnici - objašnjava doktorka i zaključuje:

- Zato je sa decom od najranijeg urasta važno raditi na svim poljima, i na osnaživanju i na obrazovanju. Stručnjaka koji rade na tome nema mnogo, ali rade koliko mogu i sa onima koji im se obrate, što je jako važno.

(Telegraf.rs)