Hirurg, sudski veštak, lekar Partizanovih košarkaša, maneken i šmeker, ali Moma nam je otkrio najveći uspeh

Zdravstvo Srbije je vrhunski izdržalo udar korone i još jednom pokazalo da imamo jaku kičmu, i da kada se ujedinimo, nema boljih od nas, a teret su najviše podnele medicinske sestre i anesteziolozi, kaže u intervjuu za Telegraf.rs dr Momčilo Moma Jakovljević, pomoćnik direktora za medicinske poslove Kliničko-bolničkog centra "Dr Dragiša Mišović".

Ovaj istaknuti hirurg, sudski veštak, lekar Partizanovih košarkaša, kojeg su visina i konfekcijski broj svojevremeno "poslali" i na modnu pistu, i sa 70 godina nema vremena za umor. Dan mu je često prekratak, ali pošto zna da raspolaže sa vremenom, kaže da stiže i da spava.

Sa toliko godina iskustva, i svega što je "ukrao" od velikana poput hirurga Milenka Ristića, dr Iva Đanija Popovića, profesora anestezije i Titovog anesteziologa Predrag Lalevića, danas kaže da smo kao narod još zdravstveno neprosvešćeni, da i dalje pacijenti dolaze kod lekara kada doteraju cara do duvara, da nam društvene mreže loše utiču na decu, koja bi identitet trebalo da pokazuju u sportu, muzici, školi...

Kaže i da roditelji greše kada decu usmeravaju koju školu odnosno fakultet da upišu, to jest čime će se baviti u životu. Nama je otkrio i da li mu je žao što nijedno od njegovo troje dece nije krenulo njegovim stopama, zašto je odustao od arhitekture, ali i da li se u Srbiji pacijenti leče preko veze, i kome on posvećuje svoje zdravlje.  

Kao lekar Partizanovih košarkaša ističe da će njihov trener Željko Obradović, koji se vratio posle 30 godina, vratiti i KK Partizan u vrh evropske košarke, odnosno da je zato i došao.

U 2022. godini svima želi da gledaju svoja posla i da se bave onim u čemu su najbolji.

• Istaknuti hirurg, dorćolski šmeker, lekar Partizanovih košarkaša, sudski veštak, bračni drug, otac troje dece. Koja od ovih uloga vam je najdraža, na koju ste najponosniji a koja vam je najteža?

- Nije mi ništa teško. Sve što sam radio i birao, sam sam birao, a najveći uspeh i najveća titula je titula oca troje dece, koji su na dobrom putu. Sin je elektroinženjer, elektrotehniku je završio, master u Parizu i završava doktorat u Parizu na najprestižnijem Institutu. Biće doktor nauka u Francuskoj sa našim fakultetom, ETF -om. Ćerka je završila arhitekturu, bavi se njome i dizajnom a mlađa ćerka, nju sam mator dobio, ona studira FON.

• Nijedno nije krenulo vašim stopama?

- Ne.

• Da li vam je žao zbog toga?

- Ne. Sin me je, kada je završio Prvu beogradsku gimnaziju, a bio je vukovac i u njoj i u osnovnoj, i pozvao me je da popričamo. Video sam, posmatrajući sa strane da je vredno dete, i da mu idu fizika, hemija i matematika. Pozvao me je da popričamo u četiri oka. Ja sam prvo pomislio da je neki problem sa drugarima, sa devojkama. Rekao mi je: "Ako ti nemaš ništa protiv, mene medicinske nauke ne interesuju". Rekao sam mu: "Dođi da te izljubim, pametno oko". Jer, ja se deci nikada ne mešam u ono što žele, mogu samo da ih podržim i da ih guram napred.

• Da li ste vi imali takvo detinjstvo i imaju li roditelji i deca takav odnos danas?

- Sve ide iz porodice, od prababe, dede, oca, majke... Moj pokojni otac me je kada sam bio na petoj godini pitao koja si godina medicine, kada sam bio u gimnaziji, pitao me da li sam prvi razred ili treći. To je bilo vreme komunizma i bili su drugi zahtevi. Ono što nas sada uči crkva, to su nas tada učili roditelji. Da budeš pošten prema drugima, častan, da izvršavaš sve obaveze, da ne kradeš, da ne varaš, da ne ugrožavaš nikoga.

• Kakvi ste vi prema vašoj deci?

- Blag sam. Samo priča. Primera radi, Luka je trenirao plivanje i vaterpolo na Tašmajdanu u Beogradu. Negde vidi mene taj trener Maka, star iskusni čuveni trener Maka, i kaže: "Što ti meni ne kažeš da je to tvoj sin". Zašto?, pitam. Lopta je tu, bazen je tu, ne mogu da mu pomognu ni tata ni mama. Sam treba da vidi da li je za to ili ne.

• Nema vas na društvenim mrežama?

- To je meni zaluđivanje. Šta je neko rekao, šta mene briga šta je neko rekao na Tviteru. Najžalije mi je omladine. Znam da će reći, mator pa priča, pa nama soli pamet. Ali, doći će mladi na moje mesto. Kaže se, čovek ako ima jednog prijatelja je sjajno, ako ima dva, on je izuzetno bogat, ako ima 3 prijatelja jedan od njih je sumnjiv. Kada sam bio u gimnaziji, i kada kažem da imam u telefonskom imeniku 600, 700 prijatelja, govorili su mi da mi nisu to prijatelji, nego poznanici. Tako da je prijatelja pravih jako malo.

- Na mrežama ti klinci lajkuju. To je po meni poremećaj. Žele deca da dokažu neki identitet, ko su i šta su. Identitet se dokazuje ili u sportu ili muzici, školi, na fakultetu, u nečemu što je cenjeno. A identitet na budalaštine, da vam neko nešto lajkuje, to je glupost. Oni žive u lažnom svetu. Virtuelnom. To su virtuelni poznanici. To vam je teorija i praksa. U teoriji gledamo formulu jedan na televiziji, onda govore: "Mogao je da skrene, što ga nije obišao". Sedi, pa vozi. Kad gledamo košarku, "kako je promaši". Pa, uzmi loptu pa da vidiš kako izgleda.

• Kad gubi Nole...

- Jeste. Što nije levo, što nije desno. To je primer sporta iz fotelje i sa terena. Teorija i praksa. To je u životu tako. Ko radi taj i greši. A najlakše je sedeti i analizirati druge a ne baviti se tim poslom.

• Kakav uticaj imaju društvene mreže na naše mlade? U vaše vreme ih nije bilo.

- Po meni, katastrofalno. Umesto da čitaju... Živi se brzo, razumem, ali po meni gubljenje je vremena na društvenim mrežama. Sad su zanimanja jutjuber. Pitao sam decu šta je to. Publicitet, čemu. To je rijaliti. Dajte da napravimo onda kviz znanja kao što je bilo u vreme Miće Orlovića, Olivera Mlakare, Dragana Nikolića...

Radni dan od 24 sata, kako se obreo na modnoj pisti

• Vaš radni dan traje 24 sata, kako sve postižete, pritom ste često i na putu sa košarkašima?

- Ja se držim one, jedno dete, pojačam posao honorarni. Drugo dete, opet pojačam još jednim poslom (smeh). Ja sam sudski veštak minstarstva pravde i radim za dve osiguravajuće kuće. To je posao laka, teška povreda, kolika je bol, invaliditet... Sa Partizanom sam dugo, dugo već od pre 30 godina kada je Željko još bio trener prvi put. Eto, igrom slučaja sam došao tu i to je divan posao. Brinem o mladim igračima, njihovom zdravlju danonoćno.

- Putujem vikendom, ovde sam radnim danom. Ovo što radim za sud to radim kod kuće. Negde oko 10 pola 11 uveče završim, pogledam novine, televiziju i legnem da spavam. Moj moto je "nemam vremena da imam vremena".

• Kako ste se našli na modnoj pisti?

- To je bilo davno, i desilo se igrom slučaja. Da ne uđem u košarku ali, treba nam centar visok 2 i 10, naišao ja, uzeli mene. Bio sam u Sarajevu da obiđem druga u vojci. Bio sam druga ili treća godine medicine. Video sam tu neke lepe devojke. Prilazi meni jedna i kaže: "Izvinite, da vas nešto pitam, ja sam, mislim da se zvala Ljilja Perović, Tamara Bakić, oće sa vama da porazgovara". Tamara je nažalost preminula.

- Bila je tada druga moda. Dugačka kosa, zvoncare... Poenta je bila da je njima trebao neko 182, 183 centimetara visine a konfekcijski broj 50. Eto, kako sam postao maneken. Slučajno. I sve je u životu slučajno, i ništa nije slučajno.

- Ja kažem. Ma gde, to zanimanje nije za muškarce. Kaže meni Tamara: "Šta voziš? Vozio sam nekog fiću. Ona meni kaže da za jedan sajam mode možeš da voziš folksvagen bubu. Pitam kako. Ona mi objasni da je 7 dana sajam mode, 3 revije dnevno, i da se svaka plaća ondašnjih po 100 maraka. Ja to brzo saberem, moglo je da se živi godinu dana od tih 7 dana, i kažem da hoću. Kaže meni otac ne budeš li davao ispite na vreme - doviđenja. Zanat, nisi ti ni za šta. Međutim, modna revija traje pola sata, sa pripremom sat i po. Uveče, šta bih u to vreme radio. Na vreme sam znao da raspolažem vremenom, tako teram i danas.

• Šta vam je donelo to iskustvo?

- Donelo je da nisam ničega željan u životu. Lepa putovanja, druženje sa ljudima, revije po gradovima, upoznavanje novih ljudi, privrednika, manekena, glumaca, pevača prave estrade u ono vreme.

• Kako biste reagovali da vaš sin danas dođe i da vam kaže da hoće da se bavi manekenstvom?

-  Vesna Mandić ga je videla negde, imao je 19 godina i molila me. Ja joj rekao, ma kakvi. I ona ga molila da bude gost na jednoj reviji. Bila je u Narodnom pozorištu, i probao je. Sedeo sam u publici. Niko nije znao da je moj sin. Dve manekenke sede iza mene i kažu mi, mada je on viši od mene za 10 centimetara, da isto hoda kao ja i da podseća na mene. Probao je, i rekao da ga to ne zanima.

- Znate gde greše roditelji ovde na Balkanu, u Srbiji i Crnoj Gori. Moraš da budeš pravnik jer su ti baba i deda bili, ili lekar. To je pogrešno. Pusti decu da kroz osnovnu školu i gimnaziju vide šta vole, da biraju sami.

- Kao treneri. Znate šta kažu treneri, evo Željko Obradović kao jedan genijalac. "Za sve što igrači urade, pobede, zaslužni su igrači, a kad ne pobede, kriv sam ja zato što na vreme nije menjao." Tako i ja, sve što urade, svaka čast njima a moje je da osluškujem da ne idu krivim putem.

• Kada biste sada završavali osnovnu školu i upisivali srednju koji biste put izabrali. Isti ili drugačiji?

- Lomio sam se između arhitekture i medicine.

• Dakle, otud ćerka da se bavi arhiterkturom?

- Da. Nisam o tome nikad pričao. Ja sam čak upisao arhiterkturu vanredno, išao godinu dana ali bolje mi je išla medicina. Gimnazija je zato dobar izbor. Pokojni otac mi je bio pravnik ali nije me je terao, niti sam hteo da budem pravnik. Ali, drago mi je da je ćerka izabrala arhitekturu.

O "prijateljima" koji se jave posle 15, 20 godina  

• Moma nije pomogao samo onima koji ga nisu pitali. Zovu li Vas i ljudi koji vam i praznik ne čestitaju?

- Najpre da kažem, nikada nisam menjao broj telefona, oduvek mi je isti. I, "e, Momo, zdravo da ti objasnim ko je na telefonu. Mi smo se čuli pre 15, 20 godina." Pa, mene bi bilo sramota da pozovem posle 20 godina nekog. "Pa me muka naterala", druga rečenica, "tu mi baba, deda"... Tako ljudi zovu. Ja ne bih nikada pozvao nekog koga nisam dugo. Ne znam ni da li je živ da li je bolestan.

• Koliko je to često?

- Mnogo često. Po dva, tri puta dnevno.

• Ko je za to kriv?

- Otuđili smo se. Kad dođe ta Nova godina, ili što ti kažeš, ne čestita praznik, ja iz čistog mira uzmem telefon okrenem te, pitam te kako si Ljubinka, šta radiš, samo da te čujem. Ljudi su takvi. Ja kada odem odavde doći će neko novi na moje mesto. Biće: " Jao, što nam drago, bio jedan divan ali je otišao ali nam je drago što ste baš vi došli". Treba im nova karika, nova veza. Snalaze se ljudi. Pitaju me ko najbolje operiše slepo crevo,  ko najbolje operiše žučnu kesu... Pa mnogi od njih rade to odlično.

• Da li se isto tako ne jave i kada im pomognete? Da li vam je krivo zbog toga, i da li je uvek bilo tako?

- Da, većina se ne javi. Ali, nije mi krivo i nije bilo tako. Ja ne učinim tebi da bi nešto očekivao za uzvrat. Ja sam tako želeo tog momenta. Ne tražim nikakve protekcije ni od koga. Ljudi se snalaze, neki imaju obraza a neki nemaju. Sada kada je korona. Dve godine. Nije meni teško da proverim ovde, ali me zovu da proverim kako je neko u Batajnici, kako je na VMA.

Najbolji smo kad se ujedinimo

• Da li su Srbiji ljudi leče preko veze?

- Pa, ne... U Srbiji je razvijeno i privatno zdravstvo. Ne leče se preko veze. Zovu me prijatelji da se na primer, uradi gastroskopija. Sve bilo u redu. Ja kažem: "Evo, pitao sam doktora". Oni mene zovu i kažu, videli smo na Vikipediji da nije loše. Zašto zovete mene onda? Lečite se preko interneta a ja na njima mogu da napišem šta hoću.

- Praksa je bitna. Jednom Hitna pomoć bila ispred i iznose pacijenta. Imao sam beli mantel ali mi ništa na džepu nije pisalo, samo sam hemijsku imao u njemu. Normalno, ljudi gledaju, ne piše doktor. Kaže meni vozač Hitne pomoći: "Šta to gledaš, pomozi nam da iznesemo bolesnika". Ja priđem. Sestra kaže tad: "To je načelnik prijemne službe", a on: "Pa, što mu na mantilu ne piše doktor ?" Kažem im da mi nije to bitno, već da, kada dođe Hitna da se zbrine pacijent. Posle neka pitaju kako se zove onaj doktor što nema ime na mantilu. Kad uđem kod kolega i vidim po zidu diplome, okrečio bih celu sobu. Sa vrata vidiš da sam ja nagrađivan. Mene to ne zanima.

• Dve godine smo u grotlu korone i pitanje je kada ćemo da izađemo. Pojavio se omikron i u Srbiji, treba li da ga se bojimo?

- Menja se klima u svetu, menjaju se bolesti, menjaju se mape. Meni ovo nije jasno. Malo se zaleću mediji, jedni kažu on je gori, smrtonosniji, drugi - nije gori a niko pojma nema. Mnogo se plaši narod raznim teorijama. Vakcina je spas. Kažu da je prirodni, neko kaže nije, ja pošteno kažem da nisam virusolog i prepuštam kolegama koji znaju.

• KBC "Dr Dragiša Mišović" od početka epidemije je u crvenoj zoni? Kolika je teška borba i da li pamtite u svojoj karijeri neku ovakvu bolest?

- Normalno, poslednjih 30 godina ne pamtim. Pamtim kada sam bio u školi, u gimnaziji kada je bila variola vera. U vreme tog sistema, za 7 dana, a to i dr Ana Gligić koju treba slušati zna, vakcinisano je 18 miliona ljudi. Bili su savesni i slušali. Nije bilo mnogo diksuje. Mislim da pojedini mediji daju prostora jako nebitnim ljudima jer jedan čovek prosečan kad vidi nekog beznačajnog, psihičkog komplikovanog na televiziji on, ipak, rezonuje, ali on je na televiziji. Mediji suviše daju pažnje nebitnim ljudima. Da li su to antivaskeri, estrada ili su oni u politici.

- Ako mene i tebe treba da čuva zakon, nema od toga ništa. Treba sam čovek da se sačuva. A, nije isto distanca od metar ili ako u ovoj prostoriji sedi nas 50 ili nas 3.

• Šta je vama bilo najteže?

- Pa, meni lično nije ništa. Vakcinisan sam još u januaru, među prvih 50 ovde. Najveći teret su ponele medicinske sestre i lekari anestezilozi, koji su intubirali ljude, kontrolisali respiratore, zatim kardiolozi, pa radiolozi, ljudi u laboratorijama... Jedan timski rad, tako da je po meni celo zdravstvo vrhunski izdržalo ovaj udar kako nisu izdržale mnoge zemlje u Evropi, koje su bile pod šatorima. Takvi smo bili 1999. i u ratovima, dakle imamo jaku kičmu i kada se ujedinimo nema boljih od nas.

• Gde je zdravstvo Srbije u odnosu na pre 3 decenije?

- Država je mnogo učinila za zdravstvo. Ja sam u KBC "Dr Dragiša Mišović" 38 godina. Sada imamo vrhunske magnetne rezonance, skenere, kolor doplere, ultrazvukove, na Institutu za onkologiju i radiologiju vrhunske akceleratore, gama noževe, to nije nikada bilo. Imamo vrhunske neurohirurge, vaskularne hirurge, kardiohirurge, interniste, infektologe. Poenta je da samo mi stariji edukujemo mlade, kao u sportu da edukujemo juniore, one koji će da nas zamene.

- Od 1970. godine ništa u zdravstvu nije urađeno. Država, konkretno predsednik vuče kao lokomotiva. Kao ova kardiovaskularna bolnica, koja se gradi ovde na Dedinju, takvih nema u svetu. Posle 40, 50 godina se diže Klinički centar Srbije, što je epohalno. Tamo ima oko 7.000, 8.000 zaposlenih, tamo je srce zdravstva Srbije i Jugoslavije stare. VMA je vrhunska bolnica. U "Dragiše Mišovića" svaka soba ima svoj toalet, televizor. To pacijenti gledaju. Dijagnostika je vrhunska, operacione sale, takođe. Kada dođu naši ljudi koji su u Španiji ili stranci oduševe se. Klinički centar u Nišu je na vrhunskom nivou.

- Drugo, niko u svetu nije izgradio tri nove infektivne klinike - Batajnica, Novi Sad i Kruševac, što je vizionarski za budućnost. Jer, biće i delte, omikrona i ko zna šta još.  

• U kom momentu se građani Srbije obraćaju lekarima, i da li i dalje čekamo poslednji momenat?

- Uvek će biti tih iscelitelja koji love u mutnom i primitivnog naroda. Po meni, narod nije mnogo obrazovan zdravstveno. Dođu ovde pa kažu: "Ja čitao na Vikipediji".  Idi na Vikipediju, pa se leči. To je pogrešno. Mislim da zdravstvena prosvećenost nije još na visokom nivou. Dođu kad doteraju cara do duvara. Dođu, previjaju se, boli ga žučna kesa. Pitam: "Otkad?", kaže: "Poslednja 3 sata ubija". Pitam a kad je prvi put počelo da boli. "Pa, ima jedno dve godine dana". Dobro, a kada je počelo učestalije da boli, pa zadnjih 6 meseci stalno boli. Zašto niste došli. - Pa sve mislim staće, kaže komšija. Eto, to su odgovori na ta pitanja.

• Da li se kao lekar iznenadite kada čujete da neko ode na preventivni zdravstveni pregled?

- Idu polako muškarci kada dođu u 50-te i žene u neko srednje doba. Nije to kasno. Moj deda je govorio do 40, 50 godina mi sve možemo, penjemo se, ladno-vruće, mučimo organizam. Posle 50-te organizam nam sve vraća.

• Kome Momčilo Moma Jakovljević posvećuje svoje zdravlje?

- Kolegama. Moje je da biram ali ne biram mnogo. Dosta njih cenim. Nemam nekih problema sa zdravljem, ono sitno što sam imao ja sam rešio.

• Ne daj Bože da treba da operišete nešto, da li  biste to uradili u Srbiji ili van granica naše zemlje?

- Zavisi šta. Nisam o tome razmišljao. U Srbiji bih operisao, zašto da ne. Ali, imam pravo da biram.

Željko Obradović će vratiti Partizan u vrh evropske košarke

• Kako gledate na povratak Željka Obradovića u KK Partizan posle 30 godina?

- Da ne preteram, ali to je isto kao da je Nikola Tesla posle svih onih dostignuća došao da živi u Jugoslaviji. Nema boljeg pedagoga, trenera, psihologa od njega. 1991. godine Željko je bio trener debitant. Ja sam se tada zatekao u Partizanu. Željko Obardović je 1992. osvojio prvenstvo one jake Jugoslavije, kup Jugoslavije i prvak Evrope. Ali, bez jednog stranog igrača a prosek godina naših je bio samo 23 godine. Bili su moćna ekipa. Tako su sklopljene kockice, tako je Željko uklopio ekipu, bili smo svi za jednog, jedan za sve. O svakoj sitnici se vodilo računa. Čovek je perfekcionista.

• Da li verujete da Željko može da vrati Partitzan tamo gde je i bio, u vrh evropske košarke?

- Može, ali treba vremena. Zašto da ne, zato je i došao, i vratiće ga. Mi smo bili u kanalu dok nije on došao. Igrači ga gledaju raširenih zenica.

• Koliko se razlikuje današnji posao timskog lekara u odnosu na pre 30 godina i da li je teži ili lakši s obzirom na veliki broj povreda?

- Tu se Željko bori da se promene neka pravila u Evropi, jer je sada sistem preopterećen. Ranije je bilo godišnje 50-ak utakmica,a sad preko 80 do 100 a sa istim brojem igrača. Igra se brže, igra se na svaka tri dana, nema se vremena za odmor, pa zbog toga ima i povreda. Mnogo je prenatrpan kalendar i reprezentacije, i klubova i Evrope...

• Kako gledate na sve češće probleme profi sportista sa srcem? Dosta fudbalera je imalo srčani udar na treningu ili utakmici, naš Jelovac je imao moždani udar i preminuo.

- Postoje pravila kako izgleda sistematski pregled, kako rutinski, kako sportski, kako za pilota aviona, ronioce, žandarmeriju.... Postoji Institut medicine sporta gde se radi i ultrazvuk srca, i opterećenje, sve laboratorijske analize, spirometrija...

- Što se tiče aneurizme, to ne može da se otkrije nikako drugačije osim da se snimi mozak magnetnom rezonancom sa kontrastom. Dakle, na skeneru ne može da se vidi aneurizma. E, sad, treba obratiti pažnju na simprome. Nešto se dešava sa vidom, glavobolja, mučnine, nestabilnost. Ne može iz čistog mira. Mora aneurizma da da neke signale. I, ono što je bitno, procenat anuerizmi kod sportista  na 100.000 može da bude jedna.

• Šta želite građanima Srbije u Novoj 2022. godini?

- Da gledaju svako svoja posla, da rade ono u čemu su najbolji, da ne zabijaju nos svuda. Mi se svi bavimo sa svime i svačim, kao u selu kada babe gledaju preko ograde. To treba da se izbegne. Treba gledati svoja posla, biti optimista, ne trošiti vreme na gluposti, život nema reprizu.

• A sebi?

- Meni je u Srbiji lepo. Napreduje u svemu, u sportu, u medicini, mnogim oblastima, zida se, gradi, ja sam zadovoljan.

(Telegraf.rs)