Kakve su šanse dece koja odrastaju u hraniteljskoj porodici, da li se čuo Tadijin krik?

Foto: Privatna arhiva

U hraniteljskim porodicama, deca, tj. mladi mogu ostati do svoje 26. godine. Uslov je da nastave školovanje, te da redovno daju godine. Potom obaveze hranitelja prestaju. Prethodno se u saradnji sa centrom za socijalni rad pravi plan otpusta kako bi se dočekali na noge. U proteklim danima, čuli smo priču Tadije Simovića koji se u periodu odvajanja od hranitelja osećao nešto drugačije.

- Imao sam samo ličnu kartu i diplomu - rečenica je kojom ilustruje svoj osećaj beznađa.

Preporučujemo

Potom je ispričao da je završio na ulici, da je ušao u loše društvo, da je pravio prestupe, da je završio u zatvoru. Govorio je o tome i da je jeo otpatke, spavao na debelom minusu, te da svoju ličnu priču iznosi kako bi postavio pitanje šta će se sutra promeniti za neku drugu decu, slične sudbine.

Da li je posle jednog teškog početka moguće voditi "normalan" život? Da li su deca iz hraniteljskih porodica osuđena na to da se večito bore za materijalnu stabilnost, jer "nose greh predaka"? Da li su njihove šanse iste kao šanse dece odrasle u svojim biološkim porodicama?

Pitanja smo postavili Ministarstvu za brigu o porodici i demografiju, kao i beogradskom Centru "Zvezda", udruženju građana koje pomaže mladima izašlim iz domova i hraniteljskih porodica da se obrazuju i osamostale.

"Osuđeni na propast"?

- Odgovor je prilično kompleksan. Tom decom se retko kada ljudi bave u potpunosti u smislu rešavanja njihovih trauma, osećaja nesigurnosti, posledica odvajanja od bioloških srodnika i osećaja da su neželjeni, odbačeni od najranijeg detinjstva. Te posledice se posle usložnjavaju i od njih delimično prave mlade ljude koji često nemaju ambicije, motivacije da zadrže posao - rekla je u razgovoru za Telegraf.rs osnivač i predsednica Centra "Zvezda" Tatjana Dražilović.

Objašnjava da je ljudski faktor presudan, te da je zadatak hranitelja i socijalnih radnika da obezbede dobrobit te mlade osobe.

- Hranitelji su u najvećoj meri tu da budu podrška: da dete završi školovanje, da ima toplo, stan i hranu. Nije to dovoljno. Njima se ne posvećuje dovoljno pažnje, ni njihovim talentima, ni potencijalima, ni psihoterapiji. Oni nisu deca sa posebnim potrebama, ali jesu, iako to možda nije vidljivo na prvi pogled. Oni nemaju vidljivi hendikep, ali imaju hendikep unutra - ocenjuje.

Dodaje i da se njihovi "usudi" naslanjaju jedan na drugi, te da je čitajući medicinsku literaturu došla do podataka o tome da su organski uslovljeni da se ponašaju na način koji društvo osuđuje.

- Oni vrlo teško zadržavaju posao, vrlo teško uspostavljaju dugotrajne i bliske odnose sa drugim osobama. Mladi ljudi koji su prošli velike traume imaju fiziološke posledice na mozgu, u sazrevanju mozga. Ljudi smatraju da su oni lenji, nezainteresovani, neradnici, očekuju da im sve neko drugi dâ... To možemo da objasnimo morfološkim promenama na mozgu. Imaju problem kojim se niko nikada nije bavio. Oni jesu bili zbrinuti, ali jesu oštećeni - kaže dolazeći do korena problema.

Kako je u daljem razgovoru navela, hranitelji su često uzrasta baka i deka dece i mladih o kojima brinu.

Bake kao hraniteljke

- Logično, kao svaka baka, više brine da vam bude toplo i da budete siti, nego da vas vodi na džez dens i na bubnjeve - kaže dodajući da bi neka vannastavna aktivnost bila odlična psihoterapija.

Navodi i da joj je poznat slučaj mladića koji sa svojih 25 godina "sjajno crta i slika portrete". Kaže da nikada nije imao nijedan dodatni čas slikanja, te da je sada već kasno da dobije pažnju nekog stručnog, ko bi taj talenat razvijao.

Tatjana Dražilović / Printskrin: TV Prva

- Gde ćete ga sad, na Fakultet primenjene umetnosti? To je šteta, rođen je sa talentom koji nije prepoznat. Momak o kome vi pričate možda je natprosečno talentovan za muziku - kaže naslanjajući se na primer Tadije Simovića od koga smo krenuli u razgovor.

Dodaje i da neprepoznavanje potreba možda nije jedini problem.

- Ne znam da li imaju sredstava. To je pre pitanje za državni aparat i savetnika centara za porodični smeštaj, koji bi morali u tom slučaju da iznađu sredstva za te stvari - kaže dodajući da to ne bi nužno moralo biti ni previše komplikovano: - Meni se čini da bi poneko dete moglo biti primljeno i besplatno na neku aktivnost. Nije to neka cifra od stotina hiljada dece, pa će neko biti oštećen.

Kaže i da je društvo to koje im nameće put, te da se društvo opredelilo za namirivanje osnovnih potreba.

- Mnogo mi je žao zbog toga, smatram da zbog toga kasnije mogu da budu vrlo nesrećni, uz traume koje imaju.

Nebo je granica, ali ne mogu postati Nole

Mišljenja je da je bez podrške verovatnoća za uspeh manja.

- Da li bi Novak Đoković bio Novak Đoković da je bio u hraniteljskoj porodici? Nikad. Ko bi ga vodio na tenis? Roditelji su bili spremni da ulože stan i vreme, da pozajme novac da bi ga poslali negde - govori navodeći da je nebo granica, ali da šanse nisu iste.

Veruje i da bi se to moglo sistemski rešiti, te da je jedna od mogućnosti da država napravi fond za stipendiranje mladih iz ove grupe.

- Da se oni prepoznaju, da se iz tog fonda plaćaju časovi i kupuju instrumenti, sportska oprema... Da se motivišu za nešto. Čini mi se da je način njihovog odrastanja nešto što obeležava ostatak njihovog života.

Možeš da živiš srećno ukoliko u međuvremenu sam sebi obezbediš podršku da se suočiš sa onim što ti je bio problem, da ga rešiš i da nastaviš dalje. Mogu da budu ravnopravni članovi ovog društva - kaže ostavljajući prostora i za nešto optimizma.

Prethodno je navela i da je u skladu sa svim navedenim okolnostima neretko reč o osobama koje se ponašaju po principu "dan i komad", te da nisu naučeni da prelazak iz hraniteljstva u samostalnost shvate ozbiljno.

Foto: Shutterstock

- Činjenica je da često ostvare jednokratnu pomoć i da taj novac potroše na nešto drugo. Dok imaju novca posao i ne traže. Pomislite: 'Pogledaj, čoveče, koliko god da se trudiš, njemu nije dosta'. Onda sam došla do teksta koji govori o morfologiji korteksa - ponavlja tezu o medicinskim razlozima za takvo ponašanje.

Dodaje i to da su osobe odrasle u hraniteljskim porodicama, često žrtva zloupotrebe.

- Kad izađu na ulice, najčešće postanu žrtve raznih kriminogenih struktura i ljudi koji im ne žele dobro, a iskoriste njihovu nesreću. To su deca koje su češće izložena sukobu sa zakonom i siromaštvu. Nemaju od koga da traže pomoć. Ako se druže sa mladima, druže se sa mladima iz sličnih kategorija, koji su u istoj situaciji. Nemaju oni prijatelje koji su bogati, pa mogu da im pruže podršku - kazala je potvrđujući tezu da loše startne pozicije čoveka prate kroz život, te da nevolja ne ide sama.

"Ne možete podići standard hraniteljstva iznad proseka"

Kako nam je na ovu temu rekla samostalna savetnica u Ministarstvu za brigu o porodici i demografiju Vesna Tekić, psiholog po struci, šanse dece koje izlaze iz hraniteljstva se razlikuju od sredine do sredine. U planu otpusta koji se pravi pre izlaska, treba da se nađu mogući vidovi podrške, koji su različiti u svakoj opštini.

- Neki imaju mogućnost davanja jednokratne pomoći, neki pružaju podšku u smislu preporuka za zaposlenje, neke lokalne zajednice imaju podršku za stanovanje mladih koji napuštaju zaštitu - kazala nam je, navodeći mogućnosti, uz napomenu da minimum jednokratne pomoći nije određen zakonom, da se može dobiti dva puta godišnje, te da je prostor za popravljanje položaja mladih osoba koje izlaze iz hraniteljstva u tome da se ujednače mogućnosti na teritoriji cele Srbije.

Reaguje i na ocene da bi psihoterapija i vannastavna aktivnost popravile njihov kvalitet života.

- U Beogradu imate mogućnost besplatnog uključivanja na određene vrste tretmana, jer postoji savetovalište za brak i porodicu, koje je državna institucija i koju može da koristi svaki stanovnik Beograda, pa i dete ili mlada osoba na hraniteljstvu. A nemate takvu uslugu niti ima ko da je pruži npr. u Trgovištu, nego mora da ide do Vranja ili do Niša.

Da li će hranitelj to moći da pokrije troškovima ili će Centar proceniti da je takva usluga potrebna... Onda može kroz jednokratne novčane pomoći da pomogne hraniteljima da se to obezbedi. Sve su to pitanja koja proističu iz opšte polemike u društvu - kaže navodeći da je pomoć u suočavanju sa posledicama navedenog lošeg početka možda dostupnija od dodatnih aktivnosti kojima bi se razvijali talenti, te da je definitivno da ni to nije dostupno svima, zavisno od mesta u kome žive.

Na pitanje o tome da li su hranitelji finansijski sposobni i podstaknuti da izađu u susret potrebama deteta sa dva termina sporta ili plesa nedeljno, uzvraća pitanjem.

Vesna Tekić / Printskrin: TV Prva

- Da li to mogu svi roditelji u Srbiji? Ne možete podići standard hraniteljstva, više nego što to prosečno stanovništvo u Srbiji može. Hranitelji imaju jednu solidnu nadoknadu za pokrivanje potreba deteta ili mlade osobe na hraniteljstvu. Pored te bazične naknade, ta deca imaju pravo na besplatni pribor i udžbenike koji im se isplaćuju jednom godišnje. Imaju pravo na pokrivanje realnih troškova rekreativne nastave, ako su u tom uzrastu, realne troškove ekskurzija, mature... To su dodatna prava pored mesečnog izdržavanja.

Ne ulazimo sad u onaj deo izdvajanja koji je nadoknada za rad hranitelja. Dobijaju i uplatu penzionog osiguranja i imaju zdravstveno osiguranje dok su aktivni hranitelji, za sebe i svoju porodicu. Pretpostavljam da takva situacija je za nijansu bolja nego što je podrška na koju može da računa prosečna porodica u Srbiji. Mi smatramo da država prilično solidno za pokrivanje realnih potreba dece i mladih na hraniteljstvu izdvaja i to je ono najviše koliko sada može. To se stalno usklađuje - kaže Tekić navodeći da nema magičnog štapića.

Šta sve magični štapić nije

Kako ističe, hraniteljstvo je mera zaštite dece u porodičnom okruženju i nije garant da će svi problemi dece i mladih, kojih je mnogo, upravo zbog tih loših životnih startova, biti rešeni.

- Da li je to dovoljno i da li može da obezbedi da svako dete ili mlada osoba na hraniteljstvu prevaziđe te probleme, to individualno varira. Na svu sreću, većina mladih koji ostanu na hraniteljstvu, koji se ne vrate u svoje porodice ili ne budu usvojeni, uspevaju nekako da uspostave samostalan život i da ga nastave u skladu sa nekim svojim potencijalima i ambicijama - ocenjuje uz napomenu da ni psihoterapija nije magični štapić, te da neko na taj način uspešno unapredi svoje lično funkcionisanje, a neko ne.

Komentariše i osećaj deteta iz hraniteljske porodice da je iz nje izašao samo sa dipomom i ličnom kartom, navodeći da je to čest slučaj.

- Vrlo je česta ta percepcija kod mladih ljudi, ali to otvara niz drugih pitanja - ostvarivanja svrhe hraniteljstva, koliko se u hraniteljskim porodicama mladima izgrađuju životne veštine - kaže ocenjujući da je jedno od rešenja da se deca uključuju u "svet rada" još tokom školovanja, te da je to slučaj i u biološkm porodicama koje su slabijeg materijalnog stanja.

Spor put do osamostaljenja

Ocenjuje i hranitelji često tokom odrastanja prezaštićuju decu o kojoj brinu, te da ona bivaju nedovoljno pripremljena za samostalni život.

- To je kulturološki problem u celom društvu, jer mi osamostaljivanje i odvajanje mladih iz roditeljskih porodica imamo u poznijem dobu nego što je to slučaj u nekim drugim kulturama - kaže.

Na temu eventualnih rešenja spominje mogućnost da se mladima iz hraniteljskih porodica da izvesna prednost u traženju posla. Ipak ističe da je to mač sa dve oštrice, te da se rizikuje polarizacija društva na temu koja je već "izvikana".

- Ako pozitivno diskriminišete jednu grupaciju, onda ćete imati komentare mladih u biološkim porodicama koji će reći da su se njihovi roditelji u vrlo teškoj situaciji trudili da ih iškoluju, a onda će prosto smatrati nepravednim da se na taj način daje prednost nekome zato što ovaj drugi ima krov nad glavom ili obrok.

Naravno da se stalno promišlja, ali mislim da je put i način da se mladi ljudi tokom trajanja hraniteljstva opreme životnim veštinama. U krajnjoj liniji, da se i tokom školovanja aktivnije uključe u svet rada, da budu proaktivni, da odaberu sigurniji hod ka obezbeđivanju posla. To je složena priča - kaže navodeći dve stvari: da su prihodi i samostalnost uslovljeni stepenom obrazovanja i profesijom za koju se opredele, i da u društvu trenutno vlada negativna kampanja u vezi sa hraniteljstvom.

Zbog toga, dalje navodi, ne postoji društveni konsenzus u vezi sa tim na koji bi se način šanse dece i mladih mogle popraviti.

- Veliki broj roditelja koji brinu o svojoj deci, a u nepovoljnoj su materijalnoj situaciji, ili roditelji čija su deca otišla na hraniteljstvo, komentarišu - kad bismo mi dobijali novac... Mnogi stručnjaci smatraju da je ta pozitivna diskriminacija i davanje prednosti ustvari suprotna onoj ideji da se kod dece koja odrastaju na hraniteljstvu gradi samopoštovanje - komentariše već poznata suprotstavljena stanovišta.

"Talenat će isplivati"

U vezi sa time da li je jednom detetu iz hraniteljske porodice lako postati novi Novak Đoković na bilo kom polju, Tekić ima drugačiji stav.

- Talenat osobe koja je uzeta za primer je takav da bi on isplivao na ovaj ili onaj način. To je to, pitanje konsenzusa. Nije hraniteljstvo čarobni put kojim ćete nekome trasirati čak i bolje obezbediti ono što ni roditelji koji brinu o svojoj deci ne mogu da obezbede - kaže ona.

Objašnjava i da ne bi smelo da se desi da ijedna mlada osoba sa 18 i više godina, koja je završila srednjoškolsko obrazovanje ostane bez ikakve pomoći nakon izlaska iz hraniteljstva. Dodaje i da tu postoje izvesni problemi. Prvi je da hraniteljska porodica ne mora biti iz mesta u kome je ta osoba rođena, što u slučaju da želi da u tom mestu ostane, jer je tu stekla prijateljstva, veze i stvorila uspomene, može biti problem. Objašnjava i kako.

- Lokalne usluge su lokalne, a lokalna uprava ih razvija za svoje domicilno stanovništvo. Nisu namenjene osobama koje na drugoj teritoriji imaju prebivalište - kaže navodeći da to otežava posao socijalnih radnika.

Na pitanje da li je to prostor za izmene kaže da je to komplikovano.

- Mislim da ta rešenja o podršci mladima treba da se ujednače. Negde to bolje funkcioniše, gde su lokalne usluge razvijenije. Nisu podjednake šanse ni na celoj teritoriji Srbije. Mislim da pre svega o tome treba voditi računa - odgovara.

Dalje navodi da je problem sa obrazovanjem u smislu pametnog odabira buduće profesije, te da treba koristiti prednosti obrazovanja koje obezbeđuje posao.

- Da li na toj teritoriji postoji saradnja sa privredom, da se upisuju škole koje obezbeđuju brže zapošljavanje, osposobljavanje za ona zanimanja koja su tražena? - kaže ponovo navodeći da su opcije različite u različitim delovima zemlje.

Foto: Nikola Tomić

Ipak, svima im je isti osećaj straha i uznemirenosti.

- Tu je različita sudbina tih mladih ljudi, ali ono što ih sve povezuje, ono što im je svima zajedničko jeste da se u periodu kada se sprema napuštanje zaštite, da oni svi ulaze u jednu krizu u smislu neizvesnosti zbog toga što su, ukoliko ne mogu da računaju na podršku hranitelja, što nije uvek slučaj i hranitelji i nemaju zakonsku obavezu, u situaciji da se sa životnim poteškoćama, borbom oko zaposlenja i stanovanja bore sami - objašnjava.

Ko sve može biti hranitelj? Postoje 3 filtera

Tekić kaže i da se hranitelj postaje "provlačenjem kroz tri filtera".

- Prvi deo odgovora definiše Porodični zakon. Proverava se ispunjenost zakonskih uslova preko javnih isprava. Tu su oni opšti uslovi da se ne radi o osobama koje su krivično gonjene, koje imaju meru zaštite od nasilja u porodici... Potrebno je da se dokaže da je reč o psihofizički zdravim osobama, da se dokumentuju prihodi, stambeni uslovi itd.

Ukoliko kandidati ispunjavaju te zakonske uslove, dalje idu u jednu stručnu procenu koja se odvija kroz razgovore sa stručnjacima. U timu su psiholog, pedagog, socijalni radnik i pravnik. Sledeći je onaj najfiniji deo procene koji se obavlja kroz radionice kroz koje se proveravaju kompetencije hranitelja. Postoji pet osnovnih, čiji se razvoj posmatra - navodi dodajući da su među njima sposobnost hranitelja da prepoznaju i zadovolje razvojne potrebe dece različitog uzrasta, da ga zaštite od zanemarivanja i zlostavljanja, da svojom emocionalnom zrelošću pomognu detetu da prevaziđe emocionalne gubitke sa kojima dolazi...

Licenca za hraniteljstvo se, dodaje, periodično proverava, obavezno na dve godine, a moguće ju je i vanredno preispitat u slučaju krizne situacije. Moguće je da to bude i po pritužbi deteta.

U vezi sa temom obratili smo se i Ministarstvu za rad, zapošljavanje i boračka i socijalna pitanja, ali do objave teksta nismo dobili odgovor.

(Telegraf.rs)