Marko sa 10 godina imao 9 kg i nije hodao, majci rekli da ga da u dom: Sad ima 14, stao je na noge, progovorio

Dragana Joka iz Požarevca doživela je ono što je noćna mora svake majke. Njen sin Marko, koji ima Daunov sindrom, sa 10 godina imao je devet kilograma i, prema lečima lekara, nije bilo nade za poboljšanje njegovog stanja. Ipak, kao i bilo koja majka, nije mogla da ostavi svoje dete i uradila je sve što je u njenoj moći da njen sin dobije adekvatnu pomoć. Zato danas žive srećno.

- Moje dete je rođeno sa dijagnozom Daunovog sindroma. On 10 i po godina nije mogao da raste i da se razvija. Nije sedeo, govorio, hodao. Nije mogao da guta, uglavnom je jeo pasiranu hranu. Svi su govorili da je to u sklopu dijagnoze Daunovog sindroma, ali gledala sam drugu decu sa istom dijagnozom, on je sa svojih devet kilograma naspram njih bio kao beba. Svuda smo ga vodili lekaru, i u Beogradu i u Požarevcu, gde dete nije bilo adekvatno zbrinuto. Svaki put bi me pitali zašto sam opet došla, govorili mi da je njegovo stanje u sklopu dijagnoze. Mi smo njegovu pravu dijagnozu čekali 10 i po godina - počinje svoju priču za Telegraf.rs Markova majka Dragana.

Deset dugih godina Dragana i njen suprug pokušavali su sve što je u njihovoj moći kako bi spasili svoje dete. Pomaka, međutim, nije bilo, a od lekara nisu dobili nadu koju su očekivali.

- Kad je imao pet ili šest godina odveli smo ga u banju. Hteli smo da probamo sve što je u našoj moći da spasimo dete. Tamo me je logoped strašno izvređala, rekla mi je da pogledam kakvo mi je dete, pitala je da li živimo u šumi. Nije bilo noći da je nisam preplakala. Slušala sam da li diše, molila sam boga da ne povrati, da se ne uguši. Davala sam poslednje od sebe da spasim svoje dete, a nisam znala kome da se obratim. Pitala sam se gde grešim. Mnogo mi je bilo teško da gledam svoje dete u tom stanju, a da ne mogu da mu pomognu - dodaje.

Prognoze koje su davali lekari bile su zastrašujuće, onakve na kakve nijedan roditelj nije spreman.

- Govorili su da se oprostim od njega jer je postao kost i koža. Rekli su da će da mu otkazuje jedan po jedan organ. Dete je jelo, ali nije moglo da napreduje, niko od doktora nije mogao da otkrije o čemu se radi. Prošli smo pakao. Predlagali su mi i da dam dete u dom, pitali šta će mi takav, ali ja nisam želela da odustanem od njega - kaže Dragana.

Dijagnoza koja je Marka sprečavala da se razvije uspostavljena je tek kada je imao 10 godina. Imali su tu sreću da naiđu na lekara koji je odmah uvideo u čemu je problem.

- Dijagnoza koju je dobio sa 10 godina je urođena pregrada i suženje dvanaestopalačnog creva. Plus neke membrane koje je imao. Deca s Daunovim sindromom se rode s tim suženjem. Kod njega to niko nije video toliko godina, čak ni ultrazvučno. U 10. godini je dobio aktivnu dijareju, nismo znali šta je s njim. Iz njega je izlazila samo voda. Vodili smo ga lekaru u Požarevcu, misleći da je stomačni virus. Zatražila sam da mu rade ultrazvuk stomaka. Doktorka je uradila ultrazvuk i rekla da je sve u redu, da nemam razloga za brigu. Deset godina su mi pričali da je sve u redu. Tada je doktorka rekla da mu bubrezi nisu u redu, ali da dolazi privatno u ordinaciju doktor radiolog koji je u penziji. Preporučili su nam ga kao dobrog lekara. Prihvatila sam jer se kilaža deteta spustila na osam kila, samo što mi nisu rekli da je to njegov kraj - priseća se.

Kako kaže, doktor je bio šokiran kada je video u kom je stanju dete, a ubrzo i otkrio uzrok problema.

- Doktor me je pitao koliko dečak ima meseci, rekla sam da ima 10 i po godina. Nije mogao da veruje, pitao me je da li mislim 10 i po meseci. Rekao je da Daunov sindrom ne izaziva takvo stanje. Marko je bio čak i na hormonu rasta. Ispričala sam doktoru gde je sve lečen. Njegovo zdravstveno stanje je bilo loše, bio je kao beba. Taj doktor, kod kog smo poslati da mu pregleda bubrege, rekao je da su bubrezi u redu. Bojala sam se da ima neko crevno oboljenje, tumor. On je ponovo uradio ultrazvuk stomaka i odmah je uspostavio dijagnozu. Za 10 i po godina je toliko ultrazvukova urađeno i niko nije video taj problem - objašnjava majka.

Seća se da joj je doktor rekao da je to stanje urođeno, da se ne boji i da ne plače, kao i da će sve da bude u redu.

- Želudac mu je bio ogroman, hrana se zadržavala u želucu jer nije mogla da prođe. Rekao je da bi trebalo da bude operisan. Posle mesec dana Marko je operisan u Tiršovoj. Operacija je trajala duže od četiri sata, sredili su mu i tu membranu koja se stvorila kod želuca. Od tad dete živi. Posle operacije je imao period od dva meseca oporavka. Nakon toga se moj Marko u krevecu oslonio i sam stao na noge po prvi put. Počeo je da dobija na kilaži. Sada ima 14 godina i živi drugi život. Treća godina je kako živi drugačije, život pravog deteta - srećna je Dragana.

Bio je to jedan od najsrećnijih momenata u životu njegovih roditelja. Posle više od decenije, videti svoje dete kako napreduje bio je najlepši poklon. Posle Marka dobili su još troje dece, dva sina i ćerku i svi su zdravi.

Kako kaže, Marko sada ima 14 godina i njegovo zdravstveno stanje je stabilno. On trenutno u Univerzitetskoj dečjoj klinici u Tiršovoj leči suženje jednjaka.

- Živi on, živim ja. Pao mi je veliki teret s leđa. Hvala i njemu što je sve to izdržao. U glavi sam pokušavala da se spremim na najgore, ali majka sam, ne bih to mogla da prihvatim. Ne znam kako bih to podnela. Nisam razmišljala ni o tome što mu dete ima Daunov sindrom, samo sam razmišljala o tome da bude zdrav. Spremali su me na najgore, nisu mi davali nikakvu nadu, sva vrata su mi bila zatvorena. Ipak, ovo je poruka da nikada ne treba da se odustaje. Moje dete je posle operacije stalo na svoje noge, dobilo na kilaži, progovorilo. Sada uživam u njegovom osmehu, u dodiru, dok priča - priča.

Zahvalna je doktorima iz Tiršove što su uključili hormon rasta u Markovu terapiju i što su operaciju odradili kako treba. Ipak, kako navodi, pojedini doktori, kada vide dete sa dijagnozom kao što je Daunov sindrom, "okreću glavu i ne žele da se zauzmu za dete".

(Telegraf.rs)