Predrag je podigao muzej jedinstven na Balkanu: Kamene gromade u dvorištu za ove ljudske gromade

Mionički kraj odavno je poznat po kamenu, kamenolomima i kamenorescima, a od pre desetak godina ima i Muzej kamena, jedini na Balkanu. Muzej je ideja i delo velikog prirodnjaka, biologa Predraga Petrovića koji je na porodičnom imanju u selu Paštić kod Mionice osnovao ovu jedinstvenu zbirku kamenih komada i gromada.

Preporučujemo

Kameni komadi su izloženi unutra a gromade posvećene ljudima "gromadama" u dvorištu.

Objašnjavajući kako je došao na ideju da stvori ovakav, neobičan muzej, Petrović za Tanjug kaže da mu je kamen opsesija, kao u onoj Njegoševoj "udar nađe iskru u kamenu", da stalno traga za tim kako da upotpuni svoju zbirku, proučava kamen a i sam zna da radi sa njim, da kleše kamen i od njega napravi štošta.

- Život se ovde odvija na kamenu a od njega mnogi žive. Čini mi se da nam je kamen u genima. Moji su i sa majčine strane sa Durmitora, pa je možda i to dodatno uticalo da se posvetim kamenu - priča Predrag.

Teško je, kaže, i nabrojati šta je sve čoveku kamen. Prvi ljudski dom bio je u kamenoj pećini, od njega je čovek pravio posuđe i alate, bio mu je i ostao oružje i oruđe, kroz pastu za zube nam je svakoga dana u ustima, od njega se prave kuće i gradovi, putevi, na kamenu se nekada i štampalo. Stvaranje muzeja počelo je kada su ljudi iz Geološkog zavoda Srbije, koji su radeći velika istraživanja tektonske ploče u severozapadnoj Srbiji napravili izložbu, pitali Predraga da li bi mogao negde da smesti te predmete.

- Rekao sam, ’kako da ne’ i tu na mestu gde je nekada bila živinarska farma, supruga i ja smo krenuli u avanturu krečenja, sređivanja i nikao je muzej - seća se naš domaćin.

U međuvremenu postavka se uvećavala pa je danas u njoj na stotine eksponata, najviše onih iz zapadne Srbije. Porekla su raznih, sedimentnih, metamorfnih, magmatskih. Pročulo se nadaleko za ovaj muzej pa ga godišnje obiđe na hiljade ljudi. I običnih radoznalaca i onih kojima je kamen struka.

- Dolaze moji prijatelji geolozi, istraživači koji tumaraju diljem gornjokolubarskog prostora. Ovde je svratište i polazište, dolaze i studenti a počeli su i đaci i sve mi je to nekako podrška i ne da mi da stanem - priča Predrag.

Dolaze i iz ambasada, mnogi poslovni ljudi, stručnjaci iz Geološkog zavoda Rusije koji istražuju Struganik. Posebnu pažnju privlače kamene gromade u dvorištu. Svaka od njih je za po jednu ljudsku gromadu, odnosno velikog čoveka srpskog roda.

Prvu je dobio Nikola Tesla, zatim Njegoš, pa Desanka Maksimović, Ljuba Popović, Matija Becković iz čije knjige Sto mojih portreta su na gromadama ispisani tekstovi a on sam ih je nazvao Kameni bukvar.

- Ove godine treba da postavimo gromadu našem svecu, patrijarhu Pavlu - kaže Predrag i dodaje da posebno uživanje predstavljaju večeri kada Beckovićeve stihove u dvorištu govori glumac Petar Božović.

Muzej je zapravo deo turističke ponude porodičnog gazdinstva Petrović koje je celo svojevrstan prirodnjački muzej. U njemu je Kuća čaja, koju vode i održavaju Predragova supruga Dana i njihova kćerka Ivana, doktor biologije, te banka semena starih autohtonih sorti voća i povrća. Biljke koje se suše i čuvaju u Kući čaja beru se na zaštićenom prostoru na imanju i od njih se gostima sprema čaj. Tu su i voćke stare stotinama godina, mnoge autohtone vrste kojih je u Srbiji sve manje.

Zbog njih je Predragu svaki dan kada nije u zavičaju danguba, zbog njih nije ostao da živi u Americi kada mu je nuđeno.

- Meni je zavičaj robija -  kaže kroz smeh i priča da je i školovanje smatrao privremenim pa se kada je završio Biološki fakultet vratio u svoj Paštrić.

Kada je u Portugaliji dobio „Slou fud“ nagradu za oocuvanje starih rasa životinja i sorti biljaka, pet plaćenih dana boravka skratio je na tri, seo u avion i došao u zavičaj.

- Bio sam u ekspedicijama u Americi, proučavao slepe miševe u srednjoj Americi. Nudili su mi da ostanem u Americi a ja imam ovu oskorušu, 200 godina je stara, starija od Amerike. Kako onda ja da ostanem tamo!? Imamo i krušaka koje su 150 godina stare, čukunbabe pa rađaju. Tonu rode - kaže Predrag.

Dodaje da ne može bez njih, bez kamena, ptica, ljudi iz zavičaja, reke i pećine, bez suživota sa biljkama i životinjama.

(Telegraf.rs)