Dr Bogdanović o obdukcijama nad osobama koje su bile zaražene koronom: "Pluća im budu čvrsta, bezvazdušna"

Foto: Nikola Tomić, Institut za sudsku medicinu Medicinskog fakulteta u Beogradu

Već par meseci u Institutu za sudsku medicinu Medicinskog fakulteta u Beogradu obavljaju se obdukcije preminulih od kovida 19 u specijalizovanoj obdukcionoj sali. Lekari ove ustanove do sad su ustanovili dve osnovne grupe među preminulima: one koji su umrli zbog kovida 19 i one koji su umrli sa njim. Docent dr Milenko Bogdanović sa Instituta za sudsku medicinu objašnjava za Telegraf.rs da on i njegove kolege u trenutku kada im se dostavi telo najčešće ne znaju da li je preminuli imao korona virus, odnosno da oni ne rade ciljane obdukcije, već da virus pre početka obdukovanja dokazuju u postmortalnom materijalu.

Na godišnjem nivou u ovoj ustanovi uradi se između 1.200 i 1.500 obdukcija, njih radi 15 lekara u 5 sala na 6 obdukcionih stolova. Jedan od tih sala je specijalna, i baš u njoj se rade obdukcije preminulih od korona virusa.

Preporučujemo

- Mi imamo 5 sala i 6 obdukcionih stolova. Jedna sala je dupla, ima dva obdukciona stola. Jednu od postojećih sala smo na početku pandemije počeli da opremamo uz podršku Ministarstva zdravlja i Svetske banke, da od nje napravimo specijalizovanu obdukcionu salu koja je trenutno jedna od retkih u ovom delu Evrope. U Srbiji takve sale nema. Njen značaj za nas nije samo u slučaju aktuelne pandemije kovida 19, nego i iz drugih razloga. Ono što karakteriše našu praksu jeste da mi vrlo često za telo koje obdukujemo nemamo nikakve ili vrlo malo podatka o medicinskoj istoriji osobe pre vršenja obdukcije. Dakle, ne znamo od čega je ta osoba bolovala, da li je lečena, kako je lečena, kakve su bile njene navike... Mnoge od tih podataka mi saznajemo nakon obdukcije, nakon intervjua sa familijom, prijateljima, a postoji izvestan rizik da neke od tih osoba imaju oboljenje koje se potencijalno može preneti na one osobe koje učestvuju u rađenju obdukcije. To nisu samo lekari obducenti, nego i pomoćnici obducenata - objašnjava za Telegraf.rs doc. dr Milenko Bogdanović sa Instituta za sudsku medicinu:

- Jedan od mogućih rizika u našem radu predstavlja i oboljevanje od tuberkuloze i ova sala, koja ima poseban sistem ventilacije sa negativnim pritiskom, obdukcioni sto sa niskohodnom ventilacijom, u kojoj postoji određeni broj izmena vazduha u jedinici vremena, omogućuje da mi radimo na bezbedniji način, i da smanjimo rizike po sopstveno zdravlje tokom vršenja takvih obdukcija. Naravno, vraćam se, mi često ne znamo, nemamo podataka o preminuloj osobi, ali kada ih imamo i te kako koristimo tu salu. Sa druge strane, ako podaka nema a, postoje neki drugi indikatori koje smo još pre početka obdukcije prepoznali da bi takva osoba npr. zbog svog izgleda u smislu zapuštenosti, pothranjenosti ili nekih drugih znakova, mogla da sugeriše da je možda bolovala od nekog takvog oboljenja, mi ćemo uraditi obdukciju u toj sali i povećati nivo sopstvene bezbednosti.

Testiranje na kovid 19, pa obdukcija

Kako objašnjava, oni ne rade ciljane obdukcije preminulih od korona virusa, zato najčešće i ne znaju kada im stignu oni koji su bili zaraženi, pa pre nego što počnu sa obdukovanjem, testiraju telo na korona virus.

- Već na početku pandemije mi smo obezbedili testiranje za sva tela koja se ovde šalju po nalogu tužilaštva, pošto tužilaštvo naređuje vršenje obdukcije kada je osoba usmrćena u saobraćajnom traumatizmu, kada je bila žrtva ubistva, ili je u pitanju samoubistvo... Tužilaštvo nam naredi da uradimo obdukciju a mi u takvim situacijama često ne znamo da li je osoba bila zaražena korona virusom. Onda uradimo testiranje i tek kada dobijemo test koji je negativan ili pozitivan, mi odlučujemo o uslovima u kojima će obdukcija biti rađena. U svakom slučaju od početka pandemije, kada nije ni postojala nova sala, sve obdukcije smo radili koristeći ličnu zaštitnu opremu, čime smo omogućili izvestan nivo bezbednosti u radu - kaže naš sagovornik.

Tela na kovid 19 testiraju brzim antigenskim i PCR testovima, i pokazalo se da su pronalazili prisustvo virusa u postmortalnom materijalu.

- Bio je određeni broj slučajeva kod kojih smo uspeli da dokažemo prisustvo virusa. Istraživanja su pokazala, kako naša tako i drugih istraživača iz naše oblasti, da virus i te kako može da se detektuje u postmortalnom materijalu. Postoje podaci da je virus uspevao da se dokaže u uzorcima nazofaringelnog brisa i nekoliko dana posle smrti kod leševa koji su u stanju truležnih promena. To govori u prilog tezi da je, ipak, virus bio relativno rezistentan na uslove spoljašnje sredine, a opet testovi koje koristimo za dokazivanje dovoljno senzitivni da mogu da ga detetktuju. Postavljalo se pitanje koliko je opravdan strah od obdukcija s obzirom na način prenošenja koronavirusa. Uz adekvatne mere, adekvatnu ličnu zaštitnu opremu koju smo mi imali od početka pandemije, i naravno uz novu salu, možemo sasvim bezbedno da radimo takve obdukcije - objašnjava doc. dr Bogdanović.

Postoji određen broj obdukcija preminulih od korone koji su uradili.

- Naš glavni cilj, jeste da utvrdimo uzrok smrti, bez obzira na to da li je osoba bila zaražena korona virusom ili nije. Ono što je važno u našem radu jeste da procenimo da li je smrni ishod kod neke osobe nastupio zbog direktnih posledica kovida, ili je osoba bila zaražena korona virusom ali je umrla od drugog oboljenja ili povrede. Primera radi, postoje situacije da je osoba bila zaražena korona virusom ali da to nije dovelo do teškog oštećenja pluća i uzrokovalo smrtni ishod, nego je osoba na primer, iskrvarila zbog rupture aneurizme aorte, a što nema veze sa infekcijom korona virusom.

- Ukoliko kod osobe koja je bila pozitivna na korona virus, a koja nije imala nikava hronična oboljenja, na obdukciji uočimo veoma teško zapaljenje pluća, onda možemo to da povežemo i da kažemo da je ta osoba umrla zbog kovida. Kao deo postmortalne dijagnostike u ovakvim situacijama koristimo patohistološke analize, nekada i imunihistohemijske, kojima takođe dokazujemo znake virusne pneumonije odnosno virusnog zapaljenja pluća. Međutim, nekada je teško proceniti doprinos kovida 19 u nastupanju smrti. Zašto? Zato što nekada osoba boluje od nekog teškog hroničnog nezaraznog oboljenja – na primer maligna bolest, kardiovaskularno oboljenje, šećerna bolest...i pored svega toga se zarazi virusom koronom. Spreg tih osnovnih oboljenja sa virusnom infekcijom nekada može dovesti do smrtnog ishoda. Tada mi pokušavamo da utvrdimo koliki je doprinos kovida, koliki je doprinos prethodnih oboljenja i na kraju zaključujemo šta je uzrok smrti. To nekada zaista nije lako - objašnjava doc Bogdanović.

Umiranje zbog kovida 19 i sa kovidom 19

Na pitanje koja od dve osnovne grupe kovid-povezanih smrti dominira objašnjava:

- Obe su zastupljene. Imali smo slučajeve sa teškim zapaljenjima pluća u sklopu kovida , ali je bilo i situacija gde je čovek bio vozač automobila i došlo je do smrtnoh ishoda usled povreda zadobijenih u saobraćajnoj nezgodi, a u takvim sitacijama potencijani doprinos virusne infekcije je zanemarljiv ili ga nema. Parafraziram slučaj, ali vrlo sličnih je bilo. Bilo je i drugih vidova trauma, gde mi dokažemo kod osobe posmortalno koronavirus, ali na obdukciji konstatujemo da na plućima nema zapaljenja niti drugih znakova kovida, i takai slučajevi primeru su smrti sa kovidom. Postoji jedan osetljiva kategorija koja je predmet naučnih rasparava a, to je kada osoba zna da je bila zaražena i izvrši suicid. Postavlja se pitanje kako je kovid 19 doprineo smrti ako je jasno da je smrt nastupila kao posledica npr. vešanja ili skoka sa visne. To su primeri smrti sa kovidom, ali je i u domenu tzv. psihološke autopsije interesantno.

Kod osoba koje su preminule zbog kovida, prema njegovim rečima, vidi se da su pluća čvrsta, bezvazdušna, velike ukupne težine...

- To je karakteristika kod svih zapaljenja pluća i nalaz je manje-više sličan. Ono što pravi značajniju razliku jeste histološki nalaz, kojim uočavamo ćelijske elemente koji mogu ukazati na znake virusnog zapaljenja. U sklopu istraživanja koje radimo kroz kovid projekat koji je odobren od Fonda za nauku Republike Srbije, mi se ovim pitanjima bavimo iz akademskih razloga. Ispitujemo kakve su promene na organima usled kovida, i to ne samo na plućima, nego i na mozgu, na srcu, na bubrezima i drugim organima i ti rezultati se još obrađuju. Mi vrlo brzo shvatimo šta je uzrok smrti, ali postoje neke analize koje radimo iz akademskih razloga jer nas zanima da li kod osobe koja je bolovala kovida 19, da postije neke mikromorfološke promene na različitim organima. Nekada promene na organima makroskopski ( golim okom) nisu upadljive ali te dodatne analize koje sprovodimo očekujemo da će pokazati ono što je do sada u literaturi opisano a, možda uočimo i nešto novo u pogledu mikopromena - kaže Bogdanović.

Godišnje od 1.200 do 1.500 obdukcija 

Kada je reč uopšte o obdukcijama, docent Bogdanović objašnjava da postoji čitav spektar uzroka smrti:

- Tokom jedne godine u Institutu za sudsku medicinu Medicinskog fakulteta u Beogradu uradi se oko 1.200 do 1.500 obdukcija. Najčešće ih radimo po nalogu tužilaštva, odnosno iz pravno-medicinskih razloga. Kada se neko telo uputi na obdukciju ono što se od nas očekuje jeste da utvrdimo uzrok smrti, a ujedno utvrđujemo i poreklo smrti, to znači da utvrđujemo i da li je smrt prirodna ili je nasilna. Prirodna smrt je ona koja je nastupila usled oboljenja, a nasilna zbog bilo kog vida traume. Dakle, to nije samo u pitanju mehanička trauma, nego i ostali vidovi kao što su npr. trovanja tj . hemijske povrede, asfiktčne povrede, nutritivne (usled prekida ishrane)... Primera radi, smrti usled vešanja, utopljenja, trovanja lekovima alkoholom ...spadaju u nasilne smrti, jer u osnovi nastanka ovakvih smrti nisu oboljenja nego povrede - rekao je Bogdanović.

Svako telo koje dospe na Institut za sudsku medicine, obdukuje se bez odlaganja.

- Obdukcija je glavni deo postmortalne dijagnostike. Mi na osnovu obdukcije možemo da utvrdimo i a opišemo šta smo videli golim okom. Šta je to što je evidentno, da li ima nekih povreda, promena ili ih nema. Postmortalna dijagnostika se po potrebi proširuje. Tokom obdukcije uzimamo isečke organa i tkiva koje analiziramo mikroskopski odnosno patohistološki. To je dodatan vid dijagnostike. Uzimamo i uzorke krvi, urina i tečnosti staklastog tela koji su nam korisni za hemijsko-toksikološke analize. Kod svih umrlih ispitujemo prisustvo alkohola u krvi, a u nekim slučajevima prisustvo psihoaktivnih supstanci, lekova, sve u zavisnosti od okolnosti samog slučaja. Prema tome, sama procedura obdukcije, traje različito dugo zavisno od samog slučaja.

- Ukoliko su u pitanju prirodne smrti, u kojima nema povreda, takva obdukcija se uradi za kraće vreme u odnosu na one obdukcije koje su veoma kompleksne kao što je saobraćajni traumatizam, slučajevi ubistava (posebno oni sa multiplim povredama - ustreline, ubodine, sekotine, povrede tupinom itd,), gde jednu obdukciju možemo raditi čitavo radno vreme. Ono što je imperativ u našem radu jeste da svi nalazi koji “izađu” iz Instituta budu objektivni. Dodatno, objektivnost se postiže time što mi radimo komisijski. Svaki obdukcioni nalaz potpsiuju dva lekara, što znači da se moraju složiti u mišljenju oko uzorka i oko porekla smrti. To čini zapisnik objektivnim, nepristrasnim, kvalitetnim i upotrebljivim za dalje postupke.

S obzirom na prirodu posla, pitamo našeg sagovornika koji u Institutu radi od 2014. godine, kako kao čovek reaguje na svako telo koje stigne. Osećaj empatije se, kaže, potiskuje, jer tako mora.

- Da bismo ostali objektivni, mi moramo imati jedan racionalni pristup svakom slučaju i postaviti određenu distancu. Mi smo tu sa jasnim ciljem i moramo da ispunimo svoj zadatak. Inače, najteže su obdukcije koje su najkompleksnije u obdukcionom smislu, kada postoji veliki broj povreda. Mada, uz iskustvo i veštine koje imamo, i kompleksne slučajeve rešavamo uspešno. Međutim, dok se ne počne sa obdukcijom, ne znamo šta možemo zateći, tako da može da se desi da nas nekakav nalaz iznenadi i da zahteva dodatno vreme. U svakom slučaju, mi ne izlazimo iz sale do onog momenta dok nam ne bude sve jasno - napominje on:

- Apsolutno svako telo koje se uputi na sudsksu medicinu se obdukuje. Bilo kakvo stanje tog tela, (u smislu postojanja odmaklih postmortalnih promena) nije prepreka da se obdukcija ne uradi. Mi obdukujemo i delove tela, radimo i procene skeleta. Nekada nam se desi da dostave iskopan kostur, ili samo delove skeleta kao što je lobanja, karlica itd.- kaže docent Bogdanović koji se za sudsku medicinu odlučio na šestoj godini medicine.

(Telegraf.rs)