U utrobi Mijajlove jame počiva više od hiljadu žrtava četničke odmazde: Telegraf na mestu stravičnog zločina

Legenda kaže da je davnih dana čobanin Mijajlo, podno Južnog Kučaja, čuvao svoje stado. Kao i svaki put, voleo je da se razonodi i tišinu prekine frulom od koje se nije odvajao. Sedeći tako, na ivici jedne jame, zasvira. Ipak, starom ovnu, predvodniku stada, ne bi do pesme. Zalete se, udari čobanina u leđa, te zajedno s njim upade u jamu.

Kažu da je voda posle nekoliko godina iznela Mijajlovu frulu negde kod Sisevca.

Od tada, ova vrtača nadomak Pasuljanskih livada ponese naziv po svojoj prvoj žrtvi - Mijajlova jama. Kasnija dešavanja pokazaće da nesrećni čobanin nije jedini koji je svoje kosti ostavio u njoj.

Danas do jame nije lako doći. Proći se može samo uz dozvole, i uz vodiča koji teren poznaje kao svoj dlan. I to nije slučajno. Jama je uvučena u duboku šumu, obrasla u visoku travu, prekrivena lišćem i trulim deblima.

Na ovom mestu, kao uspomena na stradanja koja su se upravo tu i desila tokom Drugog svetskog rata, ostao je samo spomenik.

"Mijajlova jama, mesto gde su domaći izdajnici podsticani od strane okupatora 1941 -1945. ubili i u nju bacili preko hiljadu rodoljuba i simpatizera NOP-a, sa područja Pomoravlja, Resave i Levča i jedan broj savezničkih vojinika", deo je natpisa koji se jedva može nazreti.

Obrastao u mahovinu, sa teško prepoznatljivim uklesanim slovima, spomenik odavno više niko ne posećuje. Mijajlove jame danas se sećaju samo najstariji meštani okolnih i gotovo opustelih naselja - Ravne Reke, Senjskog rudnika i Sisevca.

Bio je to najteži i gotovo najmračniji period u životima žitelja pomenutih rudarskih mesta.

Pred sam rat, ova naselja važila su za stecišta rudara koji su, trbuhom za kruhom, dolazili iz različitih delova Balkana i Istočne Evrope. Srbi, Hrvati, Slovenci, Česi, Mađari, Bugari... Više od 20 različitih nacionalnosti živelo je u slozi, zarađujući svoj hleb "od sedam kora".

Kako pisana svedočanstva govore, mir ovih porodica narušen je već maja 1941. godine, kada iz Ćuprije ka Ravnoj Reci i Senjskom rudniku dolaze prvi vozovi sa nemačkim vojnicima.

U ovom kontekstu važno je pomenuti i sindikalnu prošlost rudara ovog kraja, koji su se, već početkom 20. veka organizovali štrajkove, boreći se za osmočasovno radno vreme, bolje nadnice i uslove rada. Sve to pružilo je osnov da se među rudarima i njihovim porodicama, tokom Drugog svetskog rata, nađe veliki broj simpatizera partizanskog pokreta.

Prema istorijskim tvrdnjama, i sam Petar Stambolić je već juna meseca 1941. godine održao sastanak sa rudarima koji su podržavali KPJ.

Paralelno sa tim, u brdsko-planinskim predelima, od samog početka rata, prevlast je ipak imao ravnogorski pokret. Kako tvrde savremenici, to je poslužilo kao "podloga" za razne zločine koji su počinjeni nad "nepodobnima", ali i nevinim lokalnim stanovništvom, u čemu je svoju ulogu odigrala i ozloglašena Mijajlova jama.

Mijajlova jama i njene žrtve

Mijajlova jama je duboka vrtača smeštena na padinama Južnog kučaja, u koju je, tokom Drugog svetskog rata, bačeno više od hiljadu ljudi, mahom pripadnika ili simpatizera partizanskog pokreta, civila, ali i, postoje navodi, savezničkih vojnika i pilota.

Kada među meštanima Ravne Reke, Senjskog Rudnika i Sisevca pomenete jamu, najpre ćete čuti neprijatnu tišinu, a onda i videti natmuren pogled svog sagovornika.

O njoj se nerado govori, gotovo nikako. Pominje se samo kao pretnja.

- Kada se ljudi posvađaju u selu, obično kažu: "Baciću te u Mijajlovu jamu" - objasnio nam je jedan stanovnik Ravne Reke.

Ako pitate ono malo meštana koji se sećaju tih zlokobnih dešavanja, ali i one koji su od očeva i dedova slušali priče, reći će vam da je ljude do jame sprovodila "crna trojka", koja je, po naređenju četničkog komandanta Ravaničke brigade Mihajla Čačića, izvršavala krvava naređenja.

- Ovde u Ravnoj Reci je bio glavni nemački štab, dok je u okolnim brdima bilo sedište četnika koji su operisali ovim krajevima. Mijajlova jama je bila za neposlušne, koji su zastupali drugu stranu. Tu su ih železnicom odvozili i slali u jamu. Otac mi je pričao o tom komandantu Čačiću čiji je štab bio u Letovištu, da je pod njegovom komandom nekoliko hiljada ljudi bačeno tamo. To je verovatno išlo ko se kome zamerio - objašnjava nam je Milošević Miodrag iz Ravne Reke.

Kako kaže deda Mihajlo Mihajlović iz Sisevca, bio je to najgora sudbina koja je mogla nekog zadesiti.

- Svojevremeno je bilo kazne u vidu batinanja, 25 "po turu" ... Ali je ta jama bila kao poslenja, najoštrija kazna. Tu su doterivali ljude. To tad nije bilo toliko zaraslo kao sad, lakše se prilazilo do nje. Nije trebalo mnogo da se računa i da se odlučuje. Jedan čovek stariji od mene četiri godine, on je umro, bio je rmpalija, krupan čovek, njemu nije trebalo da se moliš mnogo, nije bio sažaljiv. Dovodili su razne ljude do te jame i samo ih gurnu dole, da li stigne neko glasa da pusti il ine stigne... Nije bilo pomilovanja ni za muškarce ni za žene.

Navodno su poslednje žrtve rata u jamu su bačene na njegovom samom zalasku, tokom "Februarskog pokolja" 1944. godine. Naime, u noći između 1. i 2. februara, u Jagodini, Paraćinu i Ćurpiji, ubijeno je 46 osoba. Neki od njih, svoj večni počinak našli su u Mijajlovoj jami.

Nakon rata, u par navarata su vršeni pokušaji da se ostaci ljudskih skeleta izvuku iz jame, kako bi se saznao tačan broj žrtava, što nikada do kraja nije izvedeno.

Jedan od osnivača Gorske službe spasavanja, Milutin Rudaković, svedočio je pre 10 godina za "Politiku" da se ekipa Gorskih spasilaca 1968. godine, na poziv Boračke organizacije Senjski Rudnik, spustila u Mijajlovu jamu.

- Našli smo brdo ljudskih kostiju visoko tri metra. Deo kostiju i lobanja smo tada izvukli - rekao je on tada.

Nastaviće se...

(Telegraf.rs)