U ovom selu Srbi, Rusini i Hrvati žive zajedno: "Kafanu nikad nismo imali, mi pijemo po kućama"

Foto: Wikipedia/Ванилица

"Ko nema pasoš il’ dozvolu za prelazak državne granice, mora da ima goriva u rezervoaru."

Ovo pravilo važi svaki put kad se uputimo ka zapadnom Sremu, do kog se vozamo Fruškom gorom koja nam je najlepša uvertira u sve ono što nas čeka. Premda Bikić Do, u opštini Šid, nije u ravnici, štaviše pripada pomenutom nam brdu, poluzimska februarska idila imala je priliku da se razvuče tokom celog našeg putovanja, piše mitrovica.info.

Preporučujemo

Međutim, kako nam se ovih meseci nije namestilo da na našim odredištima zateknemo sneg, sve što smo od zime osetili je oštro-hladan vazduh iako nije bilo ni daška vetra.

Tako smo, ako ništa drugo, oprezno napunili pluća čistim šumskim vazduhom, odmorili uši okruženi tišinom (koju su presecali samo lavež dvorišnih pasa i blebetanje ćurki) i umorili noge, tek toliko da se tako možemo izraziti, prepešačivši čitave tri ulice koje pripadaju selu kom smo se prošle nedelje zaputili.

Foto: Wikipedia/Ванилица

– Kao što možete i sami da primetite, imamo sve što nam treba: prirodu, Frušku goru, šume, čist vazduh, zdravu hranu, blizu su nam i Šid i Novi Sad, imamo sve uslove kao i u gradu, novi vodovod, asfaltirane ulice, školu, poštu, prodavnicu, tako da su sve to razlozi zbog kojih bi neko mogao da poželi da se doseli u Bikić Do – veli nam predsednik Saveta Mesne zajednice Dejan Bobalj, dok sedimo u toploj prostoriji Pošte u Privinoj Glavi, što je nekada bilo jedno selo sa onim u koje smo se zaputili. – Kafanu nikad nismo imali, mi pijemo po kućama, vino, rakiju, pivo najviše. U prodavnici se popije najviše piva, napravljena je i dugačka klupa pa svi tu sede…

Međutim, ispred radnje, ali i uopšte na bikićkim ulicama, teško je bilo sresti živu dušu, naročito voljnu za koju čašicu razgovora, ali sve što nas je zanimalo, svakako smo saznali od Bobalja.

– Na spavanju nas ima 213, po poslednjem popisu, a 2011. godine je bilo zavedeno 270 nas. U međuvremenu su neki otišli u inostranstvo, Slovačku, Hrvatsku, Nemačku, gde ko može, ili za Šid i Novi Sad, a stariji su poumirali. Iako nam je broj stanovnika mali, ipak imamo dosta mladih koji su ostali u selu, nasledili su zemlju pa je rade. Uglavnom sade voće, najviše breskve, ali i grožđe. Mi smo poznati po breskvama, skoro svaka kuća ima nekoliko jutara bresaka – objašnjava naš sagovornik, dodajući da im je teren brdovit, te nije toliko pogodan za ratarenje, već je idealan za sadnju voća i vinove loze.

I premda ih nema mnogo koji žive u Bikić Dolu, činjenica je da nema ni kuća na prodaju, a ako se neka i nađe, a da je u dobrom stanju, cena dostiže i 40.000 evra!

– Skočile su cene u odnosu na pre. Recimo, ranije su kuće, koje nisu bogznašta, bile do 6.000 evra, a sad i do 15.000. Bio je skoro slučaj da su jedni prodali Rusima kuću za koju su tražili 35.000 evra, ali su dobili 45.000 pod uslovom da ostave sve stvari – priča nam Bobalj i dodaje da među pridošlicama ima i Šiđana, ali i „naših ljudi” iz Švajcarske i Kanade.

I svi zajedno žive u slozi – u istim ulicama, idu u istu crkvu, sahranjuju se na istom groblju. Pride se druže i zabavljaju kadgod im se ukaže prilika – na fudbalskim utakmicama kluba „Bikić”, na manifestaciji „Rušenje majskog drveta”, za Veliku Gospojinu kad im je slava sela, u lovu na divlje svinje i šakale…

– Otkako sam od 2009. predsednik Saveta, tad smo obnovili veze sa našim starim krajem, jer znamo odakle su naši preci došli. Otišli smo u mesta odakle smo došli, našli smo svoju rodbinu i sad se posećujemo skoro svake godine – kaže Bobalj.

U Bikić Dolu godišnje bude jedno venčanje, isto toliko krštenja, a sahrana čak pet, kaže nam paroh grkokatoličke crkve Uspenija presvete Bogorodice Vladimir Edalinski Mikolka. Iako je, prema njegovim rečima, u selu malo vernika, naročito mlađih generacija, na redovnim službama se okupi petnaestak meštana, dok ih za blagdane bude triput više. Upravo su to i razlozi da se konstantno ulaže u ovaj hram.

– Specifično za ovu crkvu je to što su je gradili Rusini, početkom 20. veka – kaže paroh. – Velike investicije danas nisu rentabilne zbog malog broja vernika, ali smo do sada ipak sredili unutrašnjost crkve, ikonostas, radimo fasadu, a moja želja je da uredimo i vanjski deo crkve. Planiram tu jedan plato, videćemo od čega će biti, jer imamo obred koji je karakterističan za Rusine u Vojvodini, i pre dve godine smo ga zaštitili kao kulturno dobro Republike Srbije. Reč je o blagosiljanju hrane za Uskrs, kad narod u posebnim košaricama donosi posebnu vrstu hrane koja se tad iznosi van crkve i sveštenik je blagoslovi. Taj obred se sačuvao kod većine Rusina i ono se uvek realizuje na travi, ali u to vreme ume da bude blata, pa sam planirao da se napravi plato.

Osim neophodnih ulaganja u crkvu, stičemo utisak da je potrebno obezbediti i neke stvari u samom mestu, recimo – električara!

– U selu nemamo električara. Ima raznih anegdota, recimo jednom prilikom je vladika bio kod nas na službi kad nam je izbio osigurač. Tad je rekao da pozovemo nekoga da popravi kvar, a ja sam mu rekao da nemamo električara i da sam ja jedini. Da, srednju sam završio za električara… Tako da, prinuđeni smo da improvizujemo neke stvari – priča sveštenik.

U kratkom razgovoru sa parohom saznajemo i da je nekada, konkretno sredinom prošlog veka, u Bikić Dolu i Prvinoj Glavi bilo ukupno 2000 grkokatolika, što je predstavljalo vrhunac u ovom kraju.

– Od tada broj opada, posebno nakon devedesetih godina. Više je razloga, možda je i rat uticao na to jer je granica blizu, ali obrazovanje je ono što je odvelo mlade u gradove na školovanje, odakle se više ne vraćaju – zaključuje naš sagovornik.

(Telegraf.rs)