Živko je ceo život vezan za harmoniku: Nakon kvara instrumenta "ispekao" novi zanat

Foto: Privatna arhiva

Iz ravnog Banata u Bajinu Baštu Živko Dragan (73) preselio se kao mladić zbog posla u struci, gde je osnovao porodicu i zauvek ostao da živi. Od malena je ušao u svet muzike, a harmonika mu je bila omiljeni istrument. Po profesiji je elektroničar, ali ljubav prema muzici nikada nije prekidao.

Sa svojim rođakom u rodnom Banatu dosta je svirao na igrankama, a onda je dobio posao u varošici kraj Drine i oženio se ćerkom poznatog bajnobaštanskog harmonikaša.

Preporučujemo

- Još 1971. godine sam došao u Bajinu Baštu, već sa nimalo malim iskustvom harmonikaša. Tu sam nastavio da gradim svoju muzičku karijeru sa muzičarima iz Bašte i Užica, a takođe mi je igrom slučaja i starac bio u to vreme poznati harmonikaš, pa sam ga na neki način kasnije i ja nasledio - počinje priču Živko.

Po njegovim rečima, vremena su tada bila dosta drugačija nego danas, a i odnos među kolegama se promenio. Njegove svirke posle toliko godina pamte mnogi Banaćani, ali i Bajnobaštani, koji su ga prihvatili kao svog zemljaka.

Nakon kvara harmonike "ispekao" novi zanat

Živko je od malih nogu imao dosta znanja o mnogim zanatima, bio je zaintresovan i sve mu je išlo od ruke. Kao dete od 11 godina popravljao je radio aparate, a kasnije i ostale uređaje. Jednom prilikom kada mu

je se pokvarila harmonika rešio je da je sam popravi, što je i učinio i video da može i to da radi. Želeo je da postane majstor za popravku harmonika, ali mu je nedostajalo znanja, veštine i iskustva, pa je odlučio da krene kroz Srbiju kod ozbiljnih majstora da stekne znanje i ispeče zanat. 

- Kada sam prvi put popravio svoju harmoniku počeo sam da razmisljam da bih mogao u buduće time da se bavim. Pošto nisam poznavao puno taj posao odlučio sam da idem na obuku kod iskusnih majstora širom Srbije, da bih naučio kako se profesionalno popravljaju harmonike - priča naš sagovornik.

Iako zanat nije bio lak, Živko je ga ipak savladao. Ubrzo je otvorio svoju radionicu u kojoj je provodio najviše vremena, a kod njega su dolazili muzičari sa svih strana. Ni sam ne zna koliko je harmonika popravio do sada, jer je broj izuzetno veliki. Kada je prestao da svira u orkestru i dalje je ostao u svetu muzike zahvaljujući zanatu koji je izučio.

- Moj način rada je specifičan, jer svaka sitnica mora da se uradi kako treba. Posao kog se prihvatim uvek ga odradim stručno i profesionalno, ali i estetika je na prvom mestu, jer ovo je zanat gde nema igre -

naglašava Živko.

On ističe da dobar majstor za popravku harmonika mora da poznaje stolarski zanat, preciznu mehaniku, ali i da bude dobar tonac. Harmonika je oduvek bila skup instrument što dokazuje činjenica da su za nju ljudi prodavali i po dva para volova, a volovi su u to vreme bili pravo bogastvo. Iz tog razloga kada instrument dođe u ruke majstora neophodna je preciznost, jer svaka sitnica ima posebnu važnost.

Iako zanat izumire, Živko ima naslednika

Živkovim stopama krenuo je i jedan mladi Bajnobaštanin Miloš Ðukić, koji je uz Živka naučio zanat i sada samostalno radi. U njegovu radionicu pristižu harmonike sa svih strana, a ako je majstor zadovoljan svojim radom siguran je da će i mušterija biti zadovoljna.

- Milošu sam predlagao da se ne upušta u ovaj zanat, ali je on ipak bio uporan i savladao ga. Svako od nas ima svoj princip rada, ali moj je specifičan jer sve volim isključivo sam da uradim - ističe Živko.

Dok mladići u današnje vreme ne mogu da odluče čime da se bave, ovaj zanat u Srbiji gotovo da nema ko da radi. Živkovu karijeru je, osim sviranja harmonike, obeležila i popravka ovog instrumenta. Zanat koji je vrsno izučio poslužio mu je da u poznim godinama ostane u svetu muzike.

(Telegraf.rs/Borivoje Ilić)