Znali smo da će nas gađati. Kolegama nisu našli ni kosti: Duško zamenio smenu na RTS-u, pa preživeo noć 1999.

Foto: S. Pikula, Privatna arhiva

... Mi smo znali da će nas gađati. Nagađali smo vreme i koju stranu televizije. Za sve smo bili u pravu... Ovim rečima Duško Božić (71), radnik Radio-televizije Srbije (RTS) u penziji vraća misli na dane bombardovanja Srbije pre 24 godine. Svaku noć je proveo na poslu, a u noći kada je medijski javni servis gađan, život su mu sačuvale privatne obaveze zbog kojih je zamenio smenu.

Za vreme agresije, RTS je sve vreme emitovao program. I upozorenja za vazdušnu opasnost prvo su se pojavljivala upravo na RTS-u. Te dane, tokom bombardovanja, mnogo radnika je bilo unutar zgrade, a onda je NATO gađao i nju 23. aprila 1999. godine u tačno 2 sata i 6 minuta iza ponoći.

Preporučujemo

Duško Božić je radio kao vođa smene u elektro službi 20 godina. Ove, najteže dane, provodio je u podnožju zgrade, na koti minus dva.

- Sećam se kako je to bilo, zaista ima mnogo detalja. Mi smo znali da će nas gađati, nagađali smo vreme i koju stranu televizije. Za sve smo bili u pravu. Kao vođa smene trebalo je da radim tu noć, međutim, imao sam neke obaveze, pa sam se menjao sa kolegom. I on je tu noć preživeo jer je izašao da se malo prošeta pored Crkve svetog Marka - počinje priču Duško za Telegraf.rs.

Svaka smena je izgledala isto - priprema i strah da li će dočekati jutro. 

- Smene su nam bile iste. Lično ja, uvek sam radio noćne smene. Bili su tu i omladinci. Sa mnom su u smeni uvek bili mlađi radnici. Siđemo na "minus dva", otvorimo prozore, upalimo lampe, postavimo hranu i piće koje nam je firma obezbeđivala, i tako sedimo i čekamo. Moram da napomenem da nijedan od tih momaka nije želeo da ide kući iako sam ih sve terao. Bilo mi je najteže kada zovu porodice da pitaju kako su momci. Strahovao san za sve nas - kaže Duško.

Tvrdi da su pet dana pre nego što je gađan RTS, znali sve.

- Pripremali smo se za to. Tako je bilo. Sećam se svakog detalja.  Bilo je sve opkoljeno vatrogasnim kolima. I creva su bila razvučena. Kada su nas videli vatrogasci, rekli su nam, sećam se: "Da li ste vi normalni, bežite odavde". Ali, niko nije želeo da ode. I, desilo se šta se desilo - priseća se Duško.

Otkriva nam kako se tada emitovao program. Lokacija je morala da bude tajna. 

- Pokušavali smo sve vreme da skrivamo lokaciju emitovanja programa. Imali smo jedno vozilo koje ode do sajma, ostavi upaljenu antenu ali na kratko, pa je ugasimo, a potom odemo u Rakovicu i iz tunela, gde je bio neki voz i emitujemo kanal. Tako se tada radilo, morali smo da se skrivamo - priseća se kako su radnici bili dovitljivi u najtežim situacijama.

Poznavao je sve kolege koji su poginuli kada je RTS bombardovan.

- Kolega koji je mene menjao u kobnoj noći preminuo je od šloga. Moram da kažem i da mi je jako teško jer, dvojici kolega koji su poginuli, nikada nisu našli ni kosti - kaže on za kraj.

(Telegraf.rs)