Mislio sam da sam dobar čovek, dok nisam upoznao Sofijinog tatu: Ni ja nisam Igor, već Tijanin otac

Printskrin: Nova.rs, Foto: Nikola Anđić

Mislio sam da sam dobar čovek. Dok nisam upoznao Sofijinog tatu, Slobodana...

Ovo je samo početak statusa Igora Jurića, oca ubijene Tijane Jurić, koji se noćas oglasio na društvenim mrežama dan nakon gostovanja u Utisku nedelja sa Slobodanom Negižem, ocem Sofije, devojčice ubijene u školi "Vladislav Ribnikar" na Vračaru.

Preporučujemo

- Upoznali smo se tako što smo se zagrlili i zajedno plakali, jecali i u tišini, ne govoreći ništa, tešili jedan drugog. A onda je Slobodan, prekinuo tišinu i tiho izgovarao ono, što već svi znamo: ”Igore, meni moja Sofija toliko nedostaje…”, nastavlja Jurić:

- Slobodan je sa drugim roditeljima stradale dece u Ribnikaru i Mladenovcu, postao deo jedne velike porodice. Porodice gde više nisi Slobodan već Sofijin tata, baš kao što ja nisam Igor već Tijanin tata. Tako mi se obraćaju ljudi koji me prepoznaju na ulici.

“Da li ste Vi Tijanin tata”? “Da, jesam…”

Tada te u trenutku preplave dva osećanja, jedno je ogroman ponos, drugi je ogromna tuga.

Tako će nastaviti živote Slobodan, kao i svaki drugi roditelj koji je u ovoj strašnoj tragediji izgubio one zbog kojih ovaj život zapravo ima smisla.Neizmerno sam tužan i neizmerno srećan što sam upoznao Slobodana. Znam da ću imati od koga da se učim dobroti. Znam uz koga ću moći da ćutim. Znam ko će me razumeti. Isto toliko, žarko želim da zagrlim i isto tako ćutim sa svakim roditeljem koji će ispričati svoje priče, o svojoj stradaloj deci. I tek ćemo plakati kada se njihove priče spoje sa Slobodanovom.

Tek tada ćemo početi shvatati koliko je zapravo ovo veliki gubitak za sve nas. Bar se nadam da zaista hoćemo. Slobodan nam je svima dao zadatak, da na ovu količinu ljubavi i dobrote, koju je on pružio nama, odgovorimo isto. Da svoje bližnje bolje razumemo, volimo i poštujemo. Ali ne samo bližnje. Samo dobrota i ljubav može zalečiti ovu veliku ranu i nasilje oko  nas. Baš ona dobrota kakvu moj Sloba nosi u sebi, u svom ogromnom srcu.

I, zato, zbog Sofije i njenog tate, zbog sve druge stradale dece i njihovih roditelja, razmislite kako razgovarate sa svojom i tuđom decom, sa svojim prijateljima, svojom rodbinom, poznanicima i onima koje ne poznajete. Da svako od nas bude bar mali ako već ne može veliki Slobodan Negić. To dugujemo svakom stradalom detetu u ovoj nezapamćenoj tragediji.

- I neka to krene od vas dragi narodni poslanici. Napunite skupštinu, i sa najvećim poštovanjem u tišini i primerenim rečnikom razgovarajte o ovoj muci koja nas je snašla. Nama, roditeljima stradale dece ne znači ništa što se besomučno vređate. Razgovarajte između sebe kako da ove tragedije predupredimo i sprečimo. I, bar dok su sednice posvećene ovoj tragediji, pokušajte svi da budete bar na kratko, Slobodan Negić. Ja ću pokušati da naučim da budem dobar kao on. Znam da je to gotovo nemoguće ali pokušaću. Pokušajte i vi.  Zbog Sofije i svakog drugog stradalog deteta. Sofijin tata, Slobodan Negić. Oličenje dobrote.

(Telegraf.rs)