Roditelji Mike i Gibe nam održali lekciju: Onima koji pate presudna podrška onih koji su ih doneli na svet

Foto: Nikola Tomić, Milena Đorđević

Ekipa Telegrafa nedavno je u Maloj Plani kod Prokuplja posetila Radeta i Radu Vasić, roditelje popularnih blizanaca Mike i Gibe, koji su pre nešto više od godinu dana promenili pol i postali Ana i Ivana Nikolić. O operaciji dece, koju su, sami priznaju, prihvatili teško, danas govore za primer. Navode da su im bitniji zdravlje i život dece, nego njihov seksualni identitet.

"Mi smo savremeni ljudi, to kod svakog roditelja ne može. Ili će dete da se obesi, ili da ubije. Moraš da imaš malo mozga da razmisliš. Kada su mi rekla moja deca šta su i to, zvao sam ih i poljubio i rekao: 'Ćerko, to je lično vaše pravo, šta vi želite da budete, to ćete i da budete. Sve što treba za finasije i to, tu su tata i mama'", otkrio je Rade.

Preporučujemo

"Ti si bio blaži, ja sam bila oštrija, priznajem", nadovezala se majka Rada.

"To sam preživela teže nego što je on, on je mene smirivao. Pa, koja majka ne bi volela, volela bih i ja da imam dve snajke, unučiće, ali ja imam i sad zeta i srećna sam. Srećna sam, života mi", istakla je u razgovoru za Telegraf.

"Hoću samo nešto da kažem roditeljima, znam za jedno 20 i više posto u Srbiji da deca imaju isto tako opredeljenje, a da ne smeju da kažu svojim roditeljima. Deca moraju roditeljima da kažu šta ih muči, i niko ne može da vam bude preči, ni tetka, ni drugarica, ni drug. Meni kada su one rekle, nije mi bilo svejdno i plakao sam, ali bolje da mi kaže moje dete nego da se otruje ili ubije. Nije mi baš sto procentno lepo, ali 80 posto mi je srce na mestu jer su mi ćerke lepotice, obe", otkrio je Rade.

Da je ovaj stav ispravan rekla nam je i psihijatar Slavica Đukić Dejanović. U razgovoru za Telegraf.rs komentarisala je ovaj primer velike promene  u jednoj porodici navodeći da je onima koji pate presudna podrška onih koji su ih doneli na svet, a da spomenuta patnja mora biti velika.

"Teško je boriti se sa stavovima sredine. Nema čoveka koji nema potrebu da na okruženje u kome živi ostavi utisak da je još malo bolji nego što jeste i da bude dovoljno dobar u odnosu na očekivanja sredine, i to što je u njima očigledno bilo jako i što je preovladalo, govori da oni nisu mogli protiv sebe, koliko god da su imali poteškoća i nerazumevanja. Njihova hrabrost i hrabrost njihovih roditelja nešto je što je model koliko treba razumeti tu delikatnu dušu koja nije uvek ocenom tela opredeljena na emotivni i psihološki način funkcionisanja kakav očekuje sredina.

Ne samo kada se radi o osobama koje žele da promene pol, nego i o osobama koje imaju razne druge intrapsihičke poteškoće. Slika bez tona može biti sasvim mirna i kvalitetna, a zapravo unutar tih duša se može kuvati veliki problem, koji, ako se ne rešava dok su te osobe mlađe, narasta i onda može eskalirati u različita neželjena asocijalna ponašanja", rekla nam je Đukić Dejanović, ističući da predrasude i dalje postoje, ali da je društvo zakoračilo u promene vrednosti, te da povratka nema.

Bolest iz dubokog nezadovoljstva može postati veliki problem

Njime se, kaže, krećemo polako.

"Oni su više zbog okruženja imali jedan socijalno težak put, ali su roditelji pokazali zrelost, jer su prosto prihvatili izbore svoje dece. Pritom, ti izbori nisu ispunjeni agresijom niti negativnostima. Bitno je da te dve osobe koje su promenile pol i svoj seksualni identitet, budu dobri ljudi, deca, komšije, rođaci... To je mnogo važnije nego njihov seksualni identitet.

To šta će oni roditi u postelji i kakav će seksualni život voditi, to je zaista njihovo pravo. Nema uopšte razloga da to bude prevelika tema. Tema treba da bude upravo ovo što sad radimo - da malo desenzibilišemo postojeću homofobiju i ljude koji se nalaze u sličnom problemu, a nemaju razumevanje roditelja i drugih srodinika, i koji duboko pate, traže razumevanje i srljaju u nezadovoljstvo, koje može voditi u bolest; bolest iz koje može da se demonstritra i agresivno ponašanje i autoagresivno ponašanje i oblici netrpeljivosti, mnogo veći socijalni problem nego to koji je nečiji seksualni identitet i s kim će ko biti u postelji".

Foto: Milena Đorđević

Ocenjuje i da je reč o temi u kojoj svakako ima prostora za razgovor. Navodeći da osoba mora da bude i intelektualno i emocionalno zrela, te da je bitno da bude u potpunom saglasju sa odlukom o promeni pola, ističe da svi tokom odrastanja prolaze kroz faze.

"Tokom odrastanja i uspostavljanja seksualnog identiteta, naravno da svi mi prolazimo različite faze. Svi smo imali homoerotsku fazu. Setite se da ste nekad bili zagrljeni sa svojom drugaricom, najveće tajne otkrivali samo njoj, imali potrebu da poljubite i zagrlite. Nije to otvoreno seksualna faza. Neko se fiksira na tim nivoima i ostane tu zauvek. Naravno da je potrebno da i stručnjak i rodtelj porazgovara sa detetom, jer svest o identitetu podrazumeva i jednu intelektualnu i socijalnu komponentu, i kako se to dete ponaša, kakve je intelektualne zrelosti, a ne samo emocionalne. Kako će se osećati za pet, sedam i deset godina", navodi.

Podseća i da se promena pola ne može doneti pre 18. godine, te da i to sugeriše koliko je zrelo promišaljanje o budućem životu neophodno.

Komentarišući postupak roditelja Rada i Rade Vasića, ističe kako se i na tom primeru vidi veličina i bezuslovnost roditeljske ljubavi.

(Telegraf.rs)