Dušan (22) iz Zlakuse je prepešačio Solunski front: Video scene koje lede krv, a jednu nikad neće zaboraviti

Foto: Privatna arhiva

Dušan Drndarević (22) iz Zlakuse bavi se specifičnim hobijima, ne toliko čestim za njegovu generaciju. Pored toga što je zaljubljenik u starine, pa na svom imanju ima muzej, ovaj momak odlučio je da sa samo 17 godina prepešači Solunski front. Želja za istraživanje korena bila je jača od bilo koje prepreke, a proizvod ovog napornog puta poprimio je oblik knjige pod nazivom "Tragom prošlosti".

Kako za Telegraf.rs priča ovaj mladić iz Zapadne Srbije, 2014. godine deka mu je preminuo, a onda se kod Dušana javila želja da pronađe njegove korene. Naime, jedino što je o pradedi znao je da nosi njegovo ime, ali to nije bilo dovoljno da zadovolji njegovu glad za istorijom. 2018. godine kreće na dalek put koji nikada neće zaboraviti. Kao još nesvršeni srednjoškolac, pronalazi mnoge dokaze koji upotpunjuju ne samo srpsku, već i globalnu istoriju dok peške prelazi Solunski front.

Preporučujemo

- Znao sam da nosim ime po pradedi i da je njegov otac je bio učesnik Prvog svetskog rata i nije se vratio. Nismo znali gde je nastradao, te se u meni javila želja da saznam gde je čukundeda poginuo. 2018. je moje istraživanje došlo do stadijuma da smo pronašli ko zna koliko neotkrivenih srpskih grobova i krenuo sam na teren da ih tražim na mestima gde su se vodile bitke i gde su bile bolnice. Prešli smo oko 600 kilometara frontova, pronašli smo inforamciju za mog čukundedu da je nastradao u bombardovanju Skadra 1915. godine, ali je to groblje uništeno da bi se napravila trafostanica. Pored njega tu je bilo 2000 srpskih vojnika, ali bez obeležja - počinje svoju priču Dušan.

Kao zaluđenik za istorijom, nije dozvolio da grobovi junaka ostanu neotkriveni, te kreće da ih redom popisuje, počevši od onih iz užičkog kraja, gde ih je bilo oko 900. Kada je došlo vreme da napiše maturski rad, profesorka mu je predložila da obradi tematiku koja mu se toliko svidela, a na informacije koje je prikupio, ni iskusniji od njega nisu ostali imuni, te mu je predložila da od toga napiše knjigu. Tako nastaje publikacija "Tragom prošlosti".

- Ono što je najviše ostavilo utisak na mene je Kajmakčalan, preko njega smo pešačili preko 190 km. Taj Solunski front i Kapija slobode je osvojen u septemru 1916. godine. Ipak, ono što zaboravljamo je da do 1918. nismo uspeli da siđemo sa te planine. Stajali smo na 2.500 metara nadmorske visine dve i po godine, čekajući pomoć saveznika. Tu smo izgubili mnogo žrtava i svaki dan je bilo pucnjave i bombardovanja. Sam vrh je za nekoliko metara niži danas nego tada od siline bombardovanja - pojašnjava nam Dušan.

Najjaču emociju ipak, ostavila je planina Sokol. O njoj je pronašao brojne zapise, a jedan posebno ledi krv u žilama.

- To je ogromna stena u koju su bili ukopani bugarski bunkeri, tako da francuski avioni nisu mogli da ih bombarduju, a oni su odatle čuvali poljanu gde su desetkovane dve francuske divizije. U nekim dokumentima iz tog vremena pronašli smo zapise gde se vojnici žale da ne mogu dalje ih gađaju kamenjem i bombama, na šta im je srpska komanda rekla "hvatajte bombe i bacajte dalje", što je meni neverovatno da je ljudima rečeno da je došlo do momenta da hvataju bombe - priča naš sagovornik još uvek pod uticajem zapisanih reči.

Kako kaže, ono što je video tamo ne može da se opiše rečima. Rovovi i dalje deluju živo, iako su napušteni pre 100 godina.

- I dan danas na Kajmakčalanu postoje ti rovovi, u njima je na tone gvožđa, ostataka pušaka, municije, bodljikavih žica. Nalazili smo i komplete prve pomoći. Ne možeš kada se nađeš u rovu starom 100 godina da ne pomisliš kako je bilo tvom čukundedi koji je na istom tom mestu stajao 2 godine ne znajući da l će se vratiti kući i videti porodicu, da li će se rat završiti - kaže Dušan.

Priznaje da put nije bio nimalo lak, ali se isplatio. Svaki put kada bi osetio umor, samo je pomislio na brojne vojnike koji su u rovovima čekali sledeću bombu i neizvesnu budućnost.

- Bilo je naporno, imali smo i oluje, dešavalo se da nemamo snage da se krećemo na suncu. Ali čim sednemo da se odmorimo gledamo srpske rovove i osetim sramotu kako sam ja umoran, a oni nisu bili umorni, to mi je davalo motivaciju da osetim delić onoga što su proživljavali. Ko nije bio tamo ne može da poveruje koliko su tragovi rata vidljivi - priseća se Drndarević.

Odrstao na placu gde je izgrađena prva škola u Zlakusi

Dušanova ljubav prema istoriji sigurno nije slučajna, s obzirom na to da je od malih nogu svaki dan provodio na imanju koje poseduje pravi muzej. Naime, on je potomak junaka tri rata, Gvozdena Terzića, koji je ujedno bio i osnivač prve škole u ovom kraju. Ta škola i danas postoji, a posetioci mogu da je obiđu i udahnu miris tog doba dok razgledaju stare dnevnike i čitaju ocene prvih đaka.

- Gvozden Terzić je osnovao imanje na kom i danas živim 1906. godine, da bi 1912. otišao u Prvi balkanski rat. On se vratio živ iz tri rata, zatekao ženu na smrtnoj postelji i obećao joj da kad već on nije mogao da ima decu koja će se igrati u njegovom dvorištu, da će to omogućiti drugoj deci. Sazidao je drugu kuću pored svoje i namenio je za seosku školu koja je radila do 1946. godine. U objektu u kom je nekada radila škola mi smo otvorili muzej. Tu su i fosili, kljove mamuta, ali i originalni dnenici i đačke knjižice koje posetioci u sklopu obilaska mogu da vide. Učitelj je bio narodni heroj Petar Radovanović - priča nam Dušan.

Iako je dosta doprineo svojoj zemlji, a i obrazovanju, Gvozdenu je život okončan na najgori način. Streljan je od strane okupatora i obešen na ulaz u selo, kao opomena svima koji su pomišljali da se suprotstave.

Normalno je da je Dušan ponosan kako na svoj dosadašnji rad, tako i na svoje korene, ipak, mladić ne krije da su ga neki trenuci učinili tužnim, ali čak i besnim.

- U početku sam bio ponosan što su moji koreni zaslužni za velike promene na globalnom nivou, a sa druge strane istražujući sve ovo i videvši da je svaka kuća imala divne junake, osetio sam i tugu i bes što više ljudi ne zna za svoje korene i što nisu zahvalni. Tužna je scena da su grobovi tih ljudi zarasli ili iskorišćeni da se naprave stepenice ili ozidaju drugi grobovi, svakakvih slučajeva ima. Imam želju i potrebu da skrenem pažnju ljudima šta su njihovi preci radili i ako su oni to mogli, šta sve mi danas možemo kada nema rata i kada živimo u ovakvom vremenu - zaključuje naš sagovornik iz Zlakuse.

(Telegraf.rs)