Danju na njivi, noću na štiklama: Jovana posle smrti oca preuzela imanje, pa naučila da vozi traktor

Foto: Privatna arhiva

"Svemu me je naučio moj tajko". Ove reči, kojima Jovana Petrović (29) iz Dražnja počinje svoju priču za Telegraf.rs, zvuče bolno, ali se iza njih nalazi jedna hrabra devojka koja je na svoja pleća preuzela kompletno imanje. Preko dana vozi traktor i obrađuje njive, a uveče, nakon napornog dana obuče prelepu haljinu i pleni.

Za Telegraf.rs Jovana otkriva detalje života na selu. U njemu je našla smisao, ali i uživanje.

Preporučujemo

- Poljoprivredom se bavim otkad znam za sebe, tačnije uz svoje roditelje naravno. Stalno sam im pomagala, svoje raspuste provodila sa njima na njivi, pijaci.. - navodi ona.

Otac je bio glava porodice i stub kuće, ali je nažalost preminuo.

- Sve što danas znam o tome je zahvaljujući mom ocu. Naravno, ako se dovoljno interesuješ za nešto, sve se da naučiti - priča nam Jovana.

Jedan dan na selu zna da bude jako naporan.

- Kada je u jeku sezona branja, zna da bude dosta naporno. Ustaje se rano, leže kasno, pretovari se po nekoliko tona dnevno voća, a to sve treba obrati, spakovati, pretovariti. Svaki dan nam je bitan, jer strepimo od vremenskih neprilika koje nas okružuju, a i od samog zrenja voćke.

Znala je da mora da preuzme sve na sebe zbog očeve bolesti, te je tako savladala i traktor.

- Traktor vozim poslednje 3 godine. Naučila sam tako što mi se otac razboleo i nije imao ko da vozi i naravno uz srpski inat Jovana nauči da vozi traktor haha - priča nam hrabra devojka i dodaje:

- Kada se neko odluči na takav korak mora da zna da mu neće biti lako dok sve ne savlada, treba dosta vremena, rada, truda, ulaganja, a o odricanju i da ne pričam. Bude godina gde više uložiš nego što dobiješ, ali bude i kada se rad isplati i lepo naplati - objašnjava nam.

Jovana gaji sve što može, a zatim tokom zime prodaje svoje đakonije koje sama pravi.

- Od voća imamo jagode, trešnje, kajsije, šljive, kruške, breskve, grožđe, dunje. Od svih sirovina naravno da su tu u prvom planu džemovi, slatka, kompoti, kao i celokupna zimnica i domaći kolači koje zimi prodajemo.

Za grad rado dolazi, ali se u svoje selo još radije vraća.

- Život u mom selu bih opisala kao mesto gde sve može i gde sve uspeva. Gde su ljudi vredni i radni. Za grad rado idem, ali se isto tako i rado vraćam svojoj kući. Ne bih mogla da živim u gradu, jer sam ja navikla na neki svoj mir na selu. Koliko god bilo naporno u sezoni i van nje, ali kada uveče sednete na terasu i čujete taj zvuk tišine, to zaista nema cenu - priča nam.

Na loše komentare ne reaguje, u njima pronalazi snagu za dalje, kada joj je teško.

- Naravno da je bilo i uvek će biti negativnih komentara, ali takve stvari me zaista ne pogađaju, već me naprotiv ojačaju - priča nam.

Za uspeh na selu, priča, postoji "recept". ako se tako može nazvati.

- Smatram da je sve moguće samo ako imaš volje i želje. Jednostavno treba se takav roditi. Bude naporno preko dana raditi na njivi, a uveče svoje slobodno vreme iskoristiti sa prijateljima. ali je i divno i nekako ja tako punim svoje baterije - objašnjava.

Za sve one koji žive u gradu, Jovana ima poruku.

- Obiđite svoje bake i deke, pomozite im, steknite svoje prve radne navike, zaradite parice, posadite nešto. Divan je osećaj kada uberete nesto svoje sto ste sami stvorili, uzgajali i trudili se oko toga - poručuje Jovana.

Za tatu!

- Za sve ovo što sam ja danas i što znam mogu da se zahvalim svom taji koji me je naučio kako da se borim kroz život i kada njega ne bude i da što manje zavisim od drugih. I nadam se da me tamo gore gleda i da je on ponosan na mene. A ja uvek budem ponosna na sebe kada uspem da naučim nešto što mi je preko potrebno - priča emotivno Jovana.

Budući da sama radi sve, nameće se pitanje kakav muškarac mora biti da bi osvojio Jovanino srce?

- Uhh.. Teško pitanje, mislim da se takav još nije rodio haha salim se naravno. Dovoljno je da bude čovek, domaćin, da me razume. I da me prihvati baš ovakvu kakva jesam sa svim manama i vrlinama - ističe Jovana.

(Telegraf.rs)