Biljanu iz životnog pakla izvukla harmonika: Svira je 40 godina, na veseljima ne sedne i po 12 sati

Foto: Nikola Anđić

Najprepoznatljiviji zvuk na srpskim slavljima je zvuk harmonike, gotovo nijedno veselje ne može da prođe bez makar jednog kola. Srpska muzička scena bogata je velikim harmonikaškim imenima, međutim Biljana Pavković razbila je stereotipe i dokazala da "muški instrument", kako mnogi nazivaju haromniku, svira bolje od mnogih muškaraca.

Ova neverovatna žena ima 45 godina, a skoro ceo svoj život posvetila je muzici, iako je jedan mračan period života odvojio od voljene haromnike na čak 16 godina. Biljana se na muzičku scenu vratila jača nego ikad, a za Telegraf.rs ispričala je svoju životnu priču, koja liči na one iz romana.

Preporučujemo

Ceo život prati je pitanje "otkud baš harmonika?", od malih nogu pokazala je ogromnu želju da svira ovaj instrument, a sve je mučilo kako se jedna devojčica opredelila baš za harmoniku.

- Taj stereotip se razbio vremenom, jer žene su sada zastupljene svuda i u politici i u sportu, pa danas moj izbor i nije toliko čudan koliko je bio pre 20 godina - rekla nam je.

Harmonika koju svira ima 14 kilograma, a ona, kako u šali kaže, sa sve cipelama ima 55, ipak sve poteškoće pobeđuje ogromna želja i volja, a pre svega ljubav prema muzici.

- Mnogo je težak instrument, ako je ne volite ne možete ni da je svirate - istakla je Pavkovićeva.

Prvu harmoniku Biljana je dobila sa pet godina, a put do nje bio je jako težak, jer niko nije verovao da je ozbiljna u svojoj nameri.

- Svi su mislili da je to neka dečija fantazija, da će me proći, međutim ja sam toliko bila uporna da su morali da mi je kupe - otkrila nam je ona i dodala da je prve note poptuno sama naučila da svira.

- Neko drugo vreme je bilo, nije imao ko da mi pokaže, pa sam počela sama i tek tada su moji roditelji shvatili da je zapravo to ono što ja volim.

Iako se školovala za totalno drugu profesiju, muzika je bila njena prva i najveća želja, a još joj je veća slast bila što je sve sama naučila i što je, kako sama navodi, u sferi izučavanja muzike bila vuk samotnjak.

- Sve sam sama, od toga kako se drži harmonika, pa do toga da sam sama napravila svoj raspored. Niko mi jedan ton nije pokazao, sve sam morala sama, a to je najteži put - ističe.

Uz mnogo truda, vežbe i odricanja uspela je da savlada ovaj težak instrument i da uplovi u estradne vode kao veoma mlada, jer je njen član postala sa samo 14 godina.

- Prvi album izbacila sam za "Jugoton" 1992, imala sam 14 godina i to je bio moj ulazak u ozbiljno bavljenje muzikom.

Početak karijere olakšao joj je čuveni muzičar Zoran Jovanović, Biljanin ujak, pa je, kako nam je rekla, od samog početka bila privilegovana da nastupa i sarađuje sa velikim orkestrima i sa poznatim imenima estrade, međutim njoj je oduvek bilo najvažnije samo da je neko čovek.

- I tada i sada su me zanimali veliki ljudi, a ne veliki svirači i pevači, ali recimo prvi put sam zasvirala sa orkestrom Miše Mijatovića, sa njim su pevali Snežana Đurišić, Radiša Urošević, kao i moj ujak Zoran. Tada je bilo ogromno veselje, 900 ljudi, sećam se da su mi se noge odsekle kad sam stigla ispred šatora - istakla je Biljana.

Biljana je rame uz rame svirala sa najvećim harmonikašima i muzičkim zvezdama u Srbiji, a kroz razgovor nam je otkrila, da ona, ipak nije jedna harmonikašica u našoj zemlji.

- Ima tu par devojka koje sviraju harmoniku i koje to zaista jako lepo rade i meni je veoma drago zbog toga, jer žena koja je obeležila jedno vreme, Radmila Živković, ona je napravila jedan veliki pomak u muzici, jer je pokazala da se instrument svira dušom i zaista tu Radojku niko ne može da imitira jer je bila autentična, a ja tome uvek dajem prednost. Cure koje vidim da se bave muzikom kroz harmoniku to zaista jako lepo rade i zaslužuju svaku pohvalu jer je ovaj instrument jako težak za ženska pleća - kazala je naša sagovornica.

Koleginice nisu uspele da sa Biljanom razmene iskustva, a čak i potraže savet, jer je ova žena imala prekid u karijeri  punih 16 godina.

- Do 2019. godine uopšte me nije bilo, nisam bila na muzičkoj sceni, prošle godine sam se tek aktivno vratila - otkrila nam je Biljana i dodala da se sada oseća ispunjeno, jer napokon ponovo radi ono što voli.

Ipak, Pavkovićeva imala je priliku da se susretne sa svojom koleginicom, a i uzorom, Radmilom Živković koju je veoma poštovala, davne 1991. godine.

- To je bilo na jednom festivalu u Aranđelovcu, ne znam da li mi je bila veća sreća ili čast, to je žena koja odiše dobrotom, a za mene je to najvažnije kod jednog muzičara, jer on te svoje osobine prenosi na posao kojim se bavi i to ljudi osete i prepoznaju. Baš zato se neka imena, poput Radmilinog izdvajaju, a ona je za mene bila uzor kao čovek u celini, ne samo kao muzičar, nikada se nisam trudila da je iskopiram, jer to baš niko ne može - opisala nam je.

Godine koje je provela bez harmonike Biljana opisuje kao godine pakla, bio je to dug i mukotrpan period za ovu hrabru ženu, koja i sama kaže  da "ono što je nije ubilo, da je ojačalo".

- Mene su te godine oplemenile, videla sam život iz ugla iz kakvog ga možda ne bih videla da sam nastavila da živim kao i svi ljudi koji žive sa zdravim problemima, ja sam preživela zaista jedan pakao, ali zbog sve te patnje koju sam proživela meni je sada svaki sekund života sreća i radost, imam priliku da živim punim plućima - ističe ona.

Sve one sitnice koje ljudi i ne primećuju, za ovu ženu predstavljaju čisto zadovoljstvo - šoljica kafe, šetnja u kraju nju čine najsrećnijom osobom, dok se trudi da se najmračnijih dana svog života ne seća.

- Nekada ljudi ni ne znaju koliko su srećni, pate što nešto nemaju, a nisu u situaciji da spozanju koliko su zapravo srećni, jer biti kovač svoje sreće, živeti svoj život, nešto je najvrednije. Ja tih godina nisam imala tu mogućnost, ali sada živim 300 posto.

Ništa joj ne pada teško, ni harmonika, ni veselja koja traju i po 12 sati, uživa u sviranju, pa često ne uspe ni čašu vode da uzme tokom svirke. Iz dana u dan gazi dalje, a u tome joj pomaže konekcija koju uspostavlja sa ljudima preko muzike.

- Mnogo je lepo kada vam se neko obraduje, kad vas neko pozove da uveličate veselje svojom pojavom i sviranjem, meni više od toga ne treba - kaže ova skromna žena.

Biljana je sebe opisala kao veoma senzitivnu osobu, kao "fatalistu" koji sebe ne ume da da na "kašičicu", pa tako kad razvuče senzore na harmonici za nju staje sve, a sebe predaje muzici. Neretko žali što sve manje lepote ima u muzici, što se sve manje svira dušom.

- Ja se ovim poslom bavim jer ga volim, ali i zbog interakcije, dajem svoju energiju i ljubav svim ljudima koji su na tom događaju gde sviram, a onda i oni meni uzvrate, nekad čak i duplo, to je meni sasvim dovoljno - istakla je Biljana.

Kada priča o svom povratku na muzičku scenu, Biljani poteku suze, kako i sama kaže, željna je muzike i iskonske ljubavi koju svako treba da ima. Od skoro ova hrabra žena ima i svoj orkestar koji čine ritam sekcija Stevča Milosavljević, Goran Hamidin, Makić Belac, ali i pevač iz Niša koji je poznat širom zemlje.

- Okupila sam neke mnogo dobre ljudi i opasne svirače oko sebe, krenuli smo od skoro da radimo zajedno. Samo se iznedrilo od sebe i prava je retkost naći dobre ljude i dobre svirače -  rekla je.

Ipak, kada se osvrne, iako težak, Biljana živi svoj život i ponosna je na njega, a pre svega na svoja dva sina koja voli najviše na svetu.

- Ponosna sam na svoje godine, imam događaja za tri života. Imam i dva sina na koja sam ponosna i smatram da je to dosta, sve što je preko toga je odlično. Dovoljno mi je da sam u muzici i da upoznajem dobre ljude - ističe Biljana i dodaje da je harmonika vratila u život i stavila je tamo gde treba da bude, među naorodom, jer je, kako za sebe kaže, narodski čovek.

(Telegraf.rs)