Hristina je zbog raka morala da bira između svog i života ćerke: Nije to učinila

Foto: Privatna arhiva

"Znala sam da ne mogu da abortiram, da ubijem dete zbog sebe, sebično je", ovo su reči kojm Hristina Tonić  (26) počinje svoju priču o životnoj borbi u trudnoći. Nije ni slutila, da će običan svrab na vratu postati njena noćna mora, a u trenu i borba za život, ne samo nje, nego i deteta koje je tada nosila u stomaku.

Za Telegraf.rs ova hrabra mama otkriva detalje svoje borbe, a kako kaže, sve u nadi da će pomoći drugim mamama koje se nalaze u njenoj situaciji.

Preporučujemo

- U novembru 2020. godine sam otputovala sa svojom porodicom. Tada sam prvi put osetila svrab po celom telu, koji se danima pogoršavao. Pomislila sam da je alergija u pitanju i otišla kod doktora, međutim svi testovi su pokazivali da je sve u redu. Urađena je krvna slika i alergo test, koji su pokazali da je u redu. Doktor mi je poslušao pluća, i prepisao da koristim pumpicu. Ne slutivši da je ništa ozbiljno, nastavila sam sa svojim svakodnevnim rutinama. Ali, svrab je postajao sve gori - počinje Hristina za Telegraf.rs.

Najlepše vesti, stigle su slučajno, a onda je usledilo i ono najgore.

- Kasnije, u martu 2021. godine sam posumnjala na trudnoću. Uradila sam test da potvrdim sumnje, test je bio pozitivan. Bila je to tada moja druga trudnoća. Tako srećna javljala sam svima radosne vesti, u toku jednog razgovora sam slučajno dodirnula vrat i osetila sa desne strane vrata jednu veliku, potkožnu "kuglu". Okrenula sam se ka svom mužu i rekla: “Mislim da mi je proradila štitna žlezda, nadam se da neće uticati na moju trudnoću”. U tom periodu je trebalo da otputujemo za Srbiju, međutim dobili smo koronu. Odložili smo put, pa smo krenuli u aprilu. U Srbiji sam otišla privatno kod ginekologa da potvrdim trudnoću, ali, takođe, i da uradim ultrazvuk vrata. Bila sam 6. nedelja trudnoće - priseća se ona:

"Trudnoća vam u ovom trenutku nije potrebna"

- Počeo je pregled, doktorka mi je rekla da je štitna žlezda u redu, ali da imam dosta velikih "kugli" u vratu sa obe strane. Na moje pitanje šta to može biti, odgovorila mi je: “Može da bude infekcija, ali liči mi na limfom". Izvinila sam se i pitala da li može da mi objasni šta može biti sa limfomima? Rekla mi je da je to jedna vrsta raka, dodavši da mi trudnoću u tom trenutku nije potrebna.

Foto: Privatna arhiva

- Šokirana vestima, prošlo mi 1000 misli kroz glavu. Pitala sam da li bolest može uticati na plod, odgovorila je da ne može, ali da je trudnoća opasna po mene. Niko ne može da garantuje koliko se bolest može proširite do kraja trudnoće. Pozvala sam muža i rekla mu da dođe po mene. Dok sam ga čekala pomislila sam: “Ne mogu da abortiram. Ne mogu ubiti dete, da bih sebe spasila. To je previše sebično". Dok čekam muža odlučujem da nikome ne kažem. Simptomi su bili sve gori, čitala sam dosta o bolesti da bih naučila što više. U julu, u 5. mesecu svoje trudnoće sam rekla mužu da sam bolesna. Znala sam da u tom periodu trudnoća ne može da se prekine. Još uvek nije bilo potvrde o bolesti, ali sam imala sve simptome. Otišla sam u bolnicu, sa lokalnom anestezijom su mi izvadili deo limfoma iz vrata, trebalo je uraditi biopsiju. Međutim, bila je neuspešna - priča nam.

Put od naizgled bezazlenog češanja, do velikih rana, bio je znak da sa Hristininim zdravljem nešto nije u redu i da bolest napreduje.

- Tada 27. jula 2021. odlazimo za Srbiju, kako bih ubrzala biopsiju i nastavila lečenje u Italiji. Prva ćerka je rođena u Italiji, pa smo odlučili da i druga ćerka bude rođena u Italiji isto, jer tu živimo. Svi pregledi su urađeni iznova u Srbiji, svrab je bio neposnošljiv. Toliko da sam pravila sebi rane od češanja, ali svrab nije prestajao. Biopsija je urađena 12. avgusta 2021. godine.

Jedino što je Hristini bili na pameti, jeste dete u stomaku, koje treba da se rodi, a niko ne zna kakvu im sudbina budućnost sprema.

- Budim se iz anestezije, razmišljajući da li će sve biti uredu sa bebom. Konstantan strah me je najviše ubijao. Došlo je vreme kada sam morala da se vratim u Italiju. Pitala sam doktore da moja rođena sestra preuzme rezultate, jer ja neću biti tu. Naravno, objasnila sam situaciju…15. septembra 2021. godine  u 9 sati ujutru me je pozvala moja starija sestra. Prvi put u životu čula sam tada glas moje sestre koji drhti i njen plač uz reči: "Hristina, uradićemo sve što možemo”. Na moje pitanje šta je bilo, počela ja da mi spominje krv, bolest... Trudna, u stanju šoka joj kažem da mi slika analize. Sela sam na krevet i počela da plačem. Moja zadnja nada, je otišla. Moji najgori strahovi su se obistinili - priča nam najteže momente u svojoj borbi.

Dijagnoza je bila uspostavljena, a put do izlečenja bio je neizvesan.

- Stiže mi slika rezultata, od moje sestre. Hočkinov limfom. Pozvala sam muža, zamolila ga da dođe sa posla jer nisam mogla biti sama. Počela sam da šetam po stanu, strah je bio sve veći. Pozvali smo doktore u Italiji, otišli smo na pregled. Hočkinov limfom je rak belih krvnih zrnaca, koje se skupljaju u limfnim čvorovima i prave tumore. Doktori mi objašnjavaju da svaki nov simptom treba da prijavim. U povratku kući, 1000 misli mi je padalo napamet. Da li ću videti svoje ćerke kako izrastaju u devojke, da li će mi biti uskraćeno da ih vidim kako završavaju školu, kako postaju žene…Ako se moj život završi, one se neće sećati mame. To je bila moja najveća bol. Tada sam shvatila, da moram da uradim sve što mogu, samo da budem u njihovim životima - priča nam i dodaje:

- Odmarala sam i čekala porođaj, međutim u 8. mesecu trudnoće sam dobila kašalj i gušenje. Znala sam da je bolest napreduje. Otišla sam na kontrolu, doktor mi je prepisao kortizon kako bi usporio bolest. 22. decembra 2021. godine dobijam kontrakcije, spremna na sve odlazim u bolnicu.  Bilo je potrebno snimiti pluća. Sa kontrakcijama, sa strahom stojim i čekam da mi stave kecelju kako ne bi zračili pod. Snimak je uspešno odrađen, vraćena sam u sobu. Nakon sat vremena, ulazi doktorka u sobu i kaže mi da je tumor u mediastalnom delu previše veliki i da je potreban carski rez koji će se uraditi ujutru.

Radost i tuga u istom trenu

Celu noć sama sa svojim mislima i strahom čekala je da svane.

- 23. decembra u 07:30 su počele pripreme za carski rez…Moja druga ćerka Nina, rođena je u 08:20, kada sam je videla, pomislila sam da smo uspele. Ali, nakon što su je izvadili iz stomaka počeo je da mi se muti vid i nisam mogla disati. “Ne mogu da dišem” rekla sam doktorima, čula sam galamu i lupanje…Videla sam masku za kiseonik, i tada su same krenule suze. Zatvorila sam oči i pomislila: “Da li je to to?” Nakon nekoliko minuta, vratila sam se u normalu. Vratili su me u sobu. Vesti su objavljene, ali sam zamolila porodicu mog muža i moju porodicu da ne pričaju o bolesti drugima. Nisam mogla svima odgovarati na pitanja - prepričava nam hrabra mama.

Nakon porođaja, morala je da se odvoji od dece, a to joj je tada, najteže palo.

- Nakon tri dana u bolnici, odlazim da uradim TC sa kontrastom. Nakon 4 dana od porođaja mi kažu da moram da prestanem da dojim. To mi je jako teško palo, ali sam znala da ću veoma brzo početi sa lečenjem. Nakon par dana sam uradila PET…Na moje pitanje šta je to, rekli su mi da je to jedan od skenera koje ću raditi. Infuzijom se ubrizgava radioaktivni šećer u krv, tako da ceo dan nisam mogla biti sa decom jer sam bila radioaktivna. Stigle su mi majka i sestra kao pomoć… Ja sam često bila u bolnici na pregledima.

- Dan pred prvu hemoterapiju pozvali su me doktori na razgovor. Na razgovoru su mi objasnili da hemoterapija može uticati na plodnost, trebalo bi da se uradi još jedna operacija da bih bila sigurna da mogu ostati ponovo trudna, ali lečenje mora da se pomeri za dve nedelje. Odgovor nisam mogla dati sama, pa sam prvo razgovarala sa mužem i doneli odluku da počnem lečenje odmah. Iako sam ja bila za to da se uradi operacija, muž je forsirao da odem na lečenje što pre.18. Januara 2020. godine odlazim na prvu hemoterapiju. Odlazim u 8 sati ujutru…Pregledaju me doktori, proveravanje krvi, pritiska…Odlazim da mi uzmu uzorak kostiju iz kičme kako bi obavili dodatne preglede. Bol je bio užasan, ali znala sam da moram da prođem kroz sve to - opisuje nmomente koje nikada neće zaboraviti.

Foto: Privatna arhiva

Borba za život, bio je njen najveći strah

- Uključili su me na prvu hemoterapiju, počela sam nekontrolisano da plačem. Sama pomisao da u 25 godina treba da se borim za sopstveni život me je plašio. Stadijum je bio 2B, trebalo je uraditi 4 ciklusa hemoterapije. Jedan ciklus traje dve nedelje, hemoterapija je deset dana u krvi, zatim sama sebi dajem injekcije u stomak kako bi kičmena srž pravila više belih krvnih zrnaca. Nakon prve hemoterapije, zakazuju mi operaciju…Ugrađena mi je igla od 40 centimetara, koja je išla iz ruke direktno u srce. Imala sam priključak na koji su mi uključivali hemoterapiju i uzimali krv, kako bi sprečili upalu vena. Desnu ruku nisam smela da koristim, da bi igla bila u funkciji. Svaka hemoterapija je bila teška na drugi način… Imala bih temperaturu 41 ili bi mi "otkazale noge" - kaže nam Hristina.

"Mama, gde ti je kosa?"

- Iako sam imala pomoć kasnije i od svekrve, znala sam da ću kad-tad ostati sama sa decom..Nakon dva meseca hemoterapije, trebalo je da ostanem sama sa decom. Naravno i kada sam imala pomoć, ja sam radila po kući i bila sa decom, ali bio me je strah ostati sama sa njima. Muž je morao na posao. Počela je kosa da mi opada, tada sam znala da ipak neću moći da sakrijem bolest. Ošišala sam se 17. Marta. To mi je palo veoma teško. Ćerka me je pitala: “Mama, gde ti je kosa?”, odgovorila sam: "Ne sviđa mi se, ošišala sam da mi poraste nova." Snage je bilo sve manje, negativne misli sve više. Kada bih “odustala” pogledala bih decu i rekla bih sama sebi :"Njima trebaš." Iako me je bol razarao, mi smo igrale uz muziku i pevale. Ako bih plakala, rekla bih da plačem od smeha. Veoma je teška borba samim sa sobom. Muž je uvek bio tu, šetao bi decu kada bih rekla da ne mogu. Ali onda dođu negativne misli - priča nam.

Lepe vesti su napokon stigle, ali tu borbi za život nije bilo kraj

- Uprkos lošim vestima, stigle su i one dobre. 2. maja 2022. odlazim na pregled. Hemoterapija je gotova! Sva srećna, razmišljam napokon da izađem i ne dolazim više. Međutim, potrebno je bilo zračenje. 12. jula 2022. počinje zračenje. Tri nedelje od ponedeljka do petka. Pravi problem je bila “maska” koja je bila preko glave do stomaka. Sa njom su me fiksirali za sto, kako se ne bih pomerala u toku zračenja. Tada dobijam panične napade, svako zračenje je bilo strašno. Nakon dve nedelje, sam malo probila strah. Zračenje je završeno 1. avgusta. Bilo mi je loše, tako da sam preskočila jedno, pa sam kasnije završila. 30. avgusta odlazim kod doktora uz strah. Da li je napokon završeno ili će biti još nešto?

Hristina nakon svega ima poruku za sve nas. Kako kaže, možda je kliše, ali je istina.

- Nakon pregleda i razgovora, doktori mi saopštavaju da sam zvanično u remisiji, ali da moram da se pregledam još 5 godina. Nakon 5 godina ako je sve u redu, onda sam potpuno zdrava. Tada sam odlučila da treniram, da bih radila na imunitetu. Svakodnevni stres jako loše utiče na nas, a da nismo ni svesni. Pokušajte da uživate u sitnim stvarima, problem rešavajte sa što manje stresa. Sve se reši, nervoza ne pomaže. Svima koji vode borbu želim da kažem da MOŽETE DA POBEDITE! Budite istrajni, sve ima rešenje. Ustanite svakoga jutra i kažite sebi: “Ja mogu to!”, jer zaista možete! U nekim bitkama drugi ne mogu da nam pomognu, možda nas i ne razumeju, ali morate da nađete snage u sebi. Nekome mnogo značite, neko vas mnogo voli! Borite se zbog njih! - zaključuje Hristina za Telegraf.rs.

(Telegraf.rs)