Beograd - Lublin - Minsk, 16 sati na putu do ponovnog rođenja: Kako je jedna teška priča dobila srećan kraj

Foto: Privatna arhiva

Junakinja mnogih priča Telegrafa, 35-godišnja Ivana Jović, koja je pokrenula peticiju "Donorstvo je herojstvo", iz te inicijative stvorila udruženje, stupila pred zdravstvene vlasti i javnost, godinu i po se uporno zalažući za oživljavanje transplantacije u zemlji, sve dok konačno nije stala u red za pomoć... To joj je, pisali smo, teško palo kao članu društva koji je bio voljan da krene u promenu. E, ta Ivana! Provela je čitaoce i kroz ličnu borbu za transplantaciju; očekivala je poruke, ali ne i spasioca, a i to se desilo.

Javio se dobrotvor, uplativši preostali novac za njenu operaciju u inostranstvu. Onda je, godinu dana od "ulaska u ring", konačno videla svoje ime na listi za transplantaciju i pola godine potom - dobila novi bubreg.

Duga i teška borba, sa mnogo zapleta, dobila je svoj srećan kraj. Samohrana mama jedne Petre, i sama nečije dete, pogleda uprtog u nebo, nečija sestra, nečija draga, nečija koleginica... dobila je priliku da se rodi drugi put. Tako doživljava dane od 26. avgusta, kada je transplantirana. Osobu čiji je organ profunkcionisao u njenom bolešću i dijalizom izmučenom telu, doživljava kao drugog roditelja.

"Kao da te ponovo rodi. Kad sam pričala sa terapeutkinjom, rekla mi je da razmišljam o tome kao susretu dve duše koje će se spojiti u jedno i nastaviti dalje zajedno. Koliko god da sam razmišljala i pripremala se, ne možeš da budeš imun. On je otišao, ali će sigurno biti u mojim mislima i molitvama", kaže nam Ivana, stavljajući tačku na priču o borbi za ozdravljenje i život.

4:1 za život

Govori i o tome da joj nije svejedno znajući da se jedan život ugasio. Iako "u materiji", svesna toga da jedna moždano mrtva osoba sa svoja dva bubrega, srcem i jetrom može spasiti četiri života i odneti pobedu za život sa 4:1, jer je jedan život zasigurno izgubljen, težak joj je bio sudar sa realnošću. Neko je zaista umro.

Ovo nije jedina smrt s kojom živi. U mladosti je ostala bez oba roditelja. O snazi koja ju je nosila trnovitim putem govori kao jedinom mogućem scenariju.

"Jednostavno moraš. Istina je kad izgubiš roditelje, izgubiš i jedan deo sebe, ali ti to da i neku dodatnu snagu za borbu, jer znaš ko si i čiji si, plus imas svoje anđele na nebu, sa kojima ćeš se opet sastati i želiš da budu ponosni. Što se tiče bivšeg supruga, on se jednostavno nije snašao u celoj situaciji. Sada funkcionišemo dobro, zbog Petre. Ono što je najvažnije, bez obzira na to koga imam i nemam, nikad se nisam osetila sama, jer je Gospod uvek sa mnom", kaže spominjući još jednu okolnost koja ju je koštala podrške u najmračnijem času, razvod.

Ipak, 10. septembra je imao ko da je sačeka i da joj se obraduje u povratku iz Belorusije, gde je transplantacija obavljena. To su bile ćerka i sestra, dok je partner do i od Minska putovao s njom.

Ivana i Sava / Foto: Privatna arhiva

Kaže nam i da je taj put bio neobično dug, te da je poziv dobila 25. avgusta u 17 sati. Dan je bio pun nagoveštaja, koji je ipak nisu pripremili na ono što će doći.

"Ceo dan je bio u tom znaku, a ja toga nisam ni bila svesna. Odem ujutro da vadim krv na Kliničkom centru. Neka žena tu priča kako je pre pet godina transplantirana. Okrene se ka meni i kaže: 'Ne brini se, i ti ćeš. Prepoznala sam te, znam da pričaš o ovome. Tu se malo isćaskamo'. Dođem kući posle dijalize i jedna drugarica iz Crne Gore, koja je pre nekoliko meseci u Minsku transplantirana, zvala me da mi kaže da me sanjala da su me zvali da se transplantiram.

Posle, završim šta sam imala i Sava treba da dođe po mene, da odemo do grada, kad zove ta žena iz Belorusije koja je zadužena za komunikaciju sa strancima. 'Ivana, imamo donora za Vas. Možete li sutra ujutro da dođete u Minsk?'. Ja kažem: 'Naravno', iako u tom času nemam predstavu kako. Tada dolazi Sava, sa osmehom od uha do uha. Moja sestra je na poslu, ne javljam joj da ne bi pala u autobusu. Bolje da dođe kući, nego da joj se sloši", prepričava šta je prethodilo letu.

Ivana sa ćerkom / Foro: Privatna arhiva

16 sati od poziva do Minska

Let je bio tek posebna priča. Od svih ranije poznatih i nekih oprobanih opcija, morala je da krene neutabanom stazom. Vremena je bilo malo, a nategnuti odnosi evropskih zemalja sa Rusijom zatvorili su neka vrata.

"Nismo mogli da nađemo regularan let. Nađemo neku avio kompaniju, hteli smo do Viljnusa. Ali nismo mogli, pa su nam predložili da sletimo u Lublin, grad u Poljskoj. Privatan let. Nisam nikad bila, sve je drugačije. U 21.30 krenemo iz Beograda, stignemo u 23 sata i pitamo da li možemo da nađemo nekog ko bi nas bacio do granice. Kažu, nema šanse da nađete nekog usred noći. Mi pitamo nekog taksistu, kaže da hoće da vozi za 200 evra.

Carinik kaže da ne možemo peške. Pitamo one koji voze autobuse. Neki Belorus nas pusti da uđemo u kola. On ne govori engleski, a mi ruski vrlo skromno. Uđemo u kola i ja mu pokažem pismo iz bolnice, da opuštenije pređemo granicu, da ne misli loše o nama. Hvala mu kao bratu. Tri nam je sata trebalo da pređemo granicu. Razumeju situaciju, ne prave problem, ali nisu nam dali prednost. Nakon tri sata smo stigli u Belorusiju. U devet ujutro sam bila u bolnici. Operacija je na kraju bila popodne, trebalo je da obavim analize", u najkraćem prepričava podne u Srbiji, noć u putu i jutro u beloruskom glavnom gradu.

Euforija

Tamo je operisana istog dana u popodnevnim satima. Osećaji koji su je obuzeli po buđenju iz anestezije bili su joj potpuno nepoznati. Euforija i osećaj nezaustavljivosti, u kombinaciji sa bistrinom misli, gotovo da su je uplašili. Iz inostranstva se vratila sa idejama za unapređenje rada udruženja, sa idejama za pisanje i odlučna da da posao preseca odmorom.

"Sad učim da stanem i pre nego što padnem na nos. Trudim se da po kući nešto poradim, pa legnem i odmaram. Dobila sam drugu šansu, ne treba da srljam. Bog mi je dobro poslao to iskušenje, dijalizu. Ja sam po prirodi nestrpljiva osoba. Hoću sve, sad odmah. Zato me toliko i boli što su promene spore, sistem ne možeš da promeniš preko noći. Onda mi je dijaliza bila terapija. Pet sati sediš, nauči te smirenju", priča otvarajući dve teme; jednu, koja je lični problem mnogih, i jednu koja joj je, kaže, odnela poslednje atome snage.

Priča o tome kako su je dijalize na svaki drugi dan ostavljale bez vremena za odmor i druženje, jer je ona ipak zaposlena majka, a kako je uprkos iscrpljenosti odlazila na razgovore sa nadležnima, da se nađe rešenje za preokretanje situacije. Prošle godine, u času kad se odlučila za pokušaj u inostranstvu, bilo je dve transplantacije u Srbiji. Ove godine je 28. Na listi za transplantaciju je 2.000 ljudi.

"Svako ko zdravstveno može i želi, treba da dobije priliku da se transplantira, treba ponovo da oseti život. Najpre je ekonomski neisplativo, potom je bolje za pacijente", govori iz iskustva i lično razočarana što je priliku za transplantaciju dobila tek u inostranstvu.

Danas se raduje nekim malim stvarima, na jedan umeren način. Pojela je bananu, koje je obožavala pre dijalize.

"Nisam je jela dve i po godine zbog kalijuma, u slasti sam je smazala. Ali za divno čudo nisam navalila. Isto je sa vodom. Pijem litru, litru i po dnevno, što je ok, ali znaš kad si željan...", kaže u iščekivanju budućnosti u kojoj će tek utoliti svoju žeđ i glad.

Sanja odlazak na more, odmor sa detetom; reklo bi se, jedan normalan život.

Kratko podsećanje

Ivana Jović je pokrenula potpisivanje peticije "Donorstvo je herojstvo" u februaru 2022. godine. Na putu ka promeni spornog dela zakona, što je stopiralo transplantaciju u zemlji, Ministarstvo je izdalo instrukciju da se problem premosti upravo kako bi se transplantacija omogućila. Međutim, do časa u kom se naša sagovornica odlučila da pomoć potraži u inostranstvu, osećajući da troši i vreme i zdravlje, za celu godinu dana obavljena su dva presađivanja u zemlji.

Utom je dobila svoj SMS broj u humanitarnoj fondaciji, s jeseni 2022. godine, a u januaru je nedostajalo 15.000 poruka pomoći do konačnog cilja. Na Svetog Jovana, krajem meseca, javili su joj se iz Fondacije Karić najavljujući da će pokriti troškove operacije. Utom su obavljene analize, posle čega je stavljena na listu za transplantaciju, u martu ove godine. Preko leta je provela mesec dana u Belorusiji, odakle je radila, očekujući svoj najvažniji poziv, ali to se nije desilo. Vratila se kući, upozorena na specifična antitela koja mora imati i donor, kako bi mogla da dobije odgovarajući organ. Kaže kako su joj nade tada splasnule.

Ipak, poziv je primila 25. avgusta. Već sutradan operisana je u drugoj, dalekoj zemlji. Od desetog septembra je u svom domu u Beogradu, gde se oporavlja.

(Telegraf.rs)