Bežali su od mene kao da sam zarazan, lomili čaše iz kojih sam pio: Miroslav pobedio leukemiju, pa učinio ovo

Foto: Privatna arhiva

Njegova borba sa životom nije laka, ali on već godinama niže pobede, a danas se, kako kaže, sam sebi divi kako je uspeo sve da izdrži na svojim plećima. Miroslav Veličković (35) je mladi umetnik koji je dar za pisanje pesama otkrio nakon što se izlečio od leukemije, a najveća podrška u životu mu je bila majka bez koje je ostao prošle godine.

Miroslav je bio običan dečak koji je imao sve aktivnosti kao i druga deca u selu Oslare nadomak Bujanovca u kojem živi i danas. Međutim, kada je imao četrnaest godina njegov život se potpuno promenio i ostavio trajne posledice.

Preporučujemo

- Sećam se, bio je osmi oktobar, utorak, čas geografije. Nastavnica Stanka me je pitala da li sam dobro, rekla je da sam mnogo bled - počinje Miroslav priču za Telegraf.rs

U utorak su mu postavili to pitanje, u sredu je bio u bolnici u Nišu, a već u petak našao se u Beogradu u Tiršovoj sa dijagnozom akutna leukemija. Tako je počela njegova borba za život.

- Samo lečenje sam podneo jako teško. Leukemija je bolest kod koje se sve intervencije rade na živo bez anestezije. Četiri puta su mi vadili koštanu srž na živo. Intratekalno davanje terapije u kičmu je najteži deo lečenja. Trenutak kada igla od dvadeset centimetara uđe u kičmu ne bih ni najvećem dušmaninu poželeo. Bolovi su neopisivi i jedva izdrživi. Jednostavno, od bolova ne osećate ništa, ni ruke, ni noge, ne čujete ni svoje disanje. Ti bolovi traju minut, ali je osećaj kao da traju večnost. Imao sam četrnaest godina i bio sam svestan svega šta mi se dešava. Bio sam svestan činjenice da možda neću dočekati svanuće sutrašnjeg dana - nastavlja on.

Miroslav priznaje da mu je bilo mnogo teško, ali nije odustao. Kako kaže, pune tri godine se borio da se njegovo ime nađe među pobednicima, a ne među pokojnicima.

- U tim trenucima moja najveća podrška je bila moja pokojna majka Miroslavka koja je sa mnom u bolnici bila pune tri godine. Ona je spavala na stolici, na podu, dok sam ja spavao u krevetu.

Za njegovu borbu bila mu je potrebma ogromna motivacija koju je našao u sestri Ivani, ocu Dragoljubu i najboljem prijatelju Milošu koji ga je, kako kaže, jedini video od školskih drugara uživo kada je bio na samrti, a njegov zagrljaj podrške i ga i dan danas čuva i štiti.

- Motivacija da sve izdržim i nastavim dalje bila je moja mladost. Kao četrnaestogodišnjak imao sam čitav život pred sobom. Nisam mogao da dozvolim da se moj život okonča tako brzo. Odlučio sam da se borim. Da se borim za svaki novi uzdah, za svaki novi treptaj oka i za svaki novi dan. I borio sam se.

Miroslav kaže da godinu dana nije mogao da ustane iz kreveta, nije imao snage da se hrani, a život mu je visio o koncu. Nakon godinu dana, baš 21. novembra na Svetog Arhangela Mihaila ustao je iz kreveta i od tog dana, kako kaže, počinje sve nabolje.

- Taj konac koji me je u životu držao bila moja pokojna majka, koja nije dozvolila da ja mlad umrem.

Miroslavu u tim trenucima nije bilo nimalo lako, a bolovi su bili neizdrživi, toliko jaki da ga je korak delio od toga da realilzuje svoje najcrnje misli. Ipak, njegov "konac" - ljubav njegove majke, bio je toliko jak da je sve izdržao.

-  Želeo sam da moje muke i bolovi prestanu, nisam želeo da moj život prestane. Preveliki i neizdrživi bolovi i očaj u koji sam tonuo sve dublje i dublje doveli su do toga da pokušam samoubistvo skokom sa četvrtog sprata. Ipak to nisam učinio, jer bi na taj način povredio svoju majku koja je sa mnom bila i proživljavala sve ovo. Mojoj majci je već bilo umrlo jedno dete i ako bih ja skočio, znam da bi je to dotuklo i da bi moja majka odmah skočila za mnom. To nisam mogao da joj uradim, odustao sam - potresno priča Miroslav.

Miroslav postaje pesnik

Nekoliko godina nakon uspešne borbe sa bolešću počeo je spontano svoja osećanja da pretače u stihove. Sve ono što ga je mučilo, sve svoje nemire, iskazao je kroz dvesta pesama koliko ih je napisao do sada.

- Počeo sam da pišem jedan tekst o fudbalskom timu iz sela u kojem stanujem. Ja shvatim da to nije običan tekst već pesma. Prekrstim se i pitam se "Bože šta je ovo"? Dok sam se lečio od leukemije ja veru u Boga nikada nisam gubio. Pobedio sam leukemiju i počeo da pišem pesme i shvatam da je Bog mene ostavio u životu samo da bih ja bio pesnik, i nagradio me darom za pisanje pesama. Ja sam verovao u Boga, sada Bog veruje u mene.

Miroslavu su ljudi najveća inspiracija, kaže da voli da provodi vreme sa osobama različitih života i osobina i da od onoga što čuje od njih napiše pesmu.

- Ljudi mi veruju, pričaju mi o svojim životima, o svojim neuspelim ljubavima, o svojim snovima. Ja ih lepo saslušam i o svemu napišem pesme. Pišem ja i autobiografske pesme, pesme o svojim neostvarenim željama, pesme o svom teškom životu, pesme o pokojnoj majici. Sve ono što mi leži na duši ja sve to iskažem kroz svoje pesme i bude mi lakše.

Njegovi najveći kritičari su njegovi prijatelji jer skoro svaka Miroslavova pesma prođe kroz njigove prste, a verni čitaoci su mu publika na Fejsbuku, jer za sada, iako ima više od dvesta pesama, do sada nije izdao nijednu zbirku pesama, jer nema finansijskih uslova za to.

- Besplatno pišem namenske pesme mojim prijateljima i poznanicima. Takođe besplatno pišem pesme reklamnog tipa, a besplatno sam pisao i tri stiha za troje pokojnika i moji stihovi su na njihovim nadgrobnim spomenicima. Ne naplaćujem jer Bog je meni dao dar za pisanje pesama, ja tad dar darujem narodu. Na svaku svoju pesmu sam podjenako ponosan, ali ako već moram da biram, izdvojio bih pesmu "Prazno srpsko selo" napisao sam je na prizrensko timočkom dijalektu.

Prvih nekoliko godina nakon izlečenja Miroslavu su bile su najkritičnije, jer je postojala mogućnost da se bolest vrati, ali na svu sreću sada je trajno izlečen. Ono čemu se nije nadao je sve ono što je usledilo nakon toga. Miroslava je sačekala nova borba.

- Nakon izlečenja usledila je još jača i još teža borba, jer povratak u život nije baš bio prijatan. Nakon tri godine kada sam iz bolnice došao kući kao izlečen, u školi mi nisu dali da polažem prijemni ispit. Okolina je počela da me odbacuje, bežali od mene ko da sam zarazan. Kada bih otišao kod nekog na slavu, doživeo sam da ljudi lome tanjire i čaše iz kojih sam ja jeo i pio. To je najveće poniženje koje sam doživeo kao čovek. Nije mi lako, imam trideset i pet godina, nisam oženjen , nisam zaposlen, ali sam barem živ. Ne želim da me ljudi gledaju sa sažaljenjem, već kao pobednika, jer ja sam pobedio bolest koju mnogi nažalost nisu - iskren je on.

Miroslav učestvuje na raznim festivalima po Srbiji na kojima njegove pesme ne prolaze neopaženo.

Na festivalu u Vranju "Ete takoj "  njegovu pesmu napisanu na dijalektu proglasili za najoriginalniju. U Tesliću u Republici Srpskoj na Festival patriotskih pesama osvojio je treću nagradu. Na Međunarodnom sajmu knjiga u Beogrdau recitovao je svoju pesmu.

"Kako sam pobedio Leukemiju"

Šta li sam zgrešio Bogu,

da ustanem iz kreveta ne mogu.

Sudbinu svoju na glas proklinjem,

borbu za goli život započinjem.

Lečim se u gradu gde teku Dunav i Sava,

četrnaest godina imam, a srce ko u lava.

Dok mi na živo vade koštane srži,

moj mladi život za slamku se drži.

Vrištim od bola ko da me vukovi grizu,

pitam se, da li je mom životu kraj blizu.

Umesto da sa drugarima za loptom jurim,

korak me jedan deli da zauvek zažmurim.

Bol me primorava da veru u Boga prekršim,

malo je falilo da samoubistvo izvršim.

Da naudim sebi nikako nisam mogao,

da se i dalje borim snage sam smogao.

Sa opakom bolešću borio se mesecima,

molio se dragom Bogu i svim svecima.

Baš na Svetog Arhangela Mihaila,

iz mrtvih podigla me viša sila.

Bio je novembar dvadeseti i prvi,

kada sam konačno pobedio rak krvi.

Ja sam čovek prošlosti burne,

sam Bog me spasao smrti sigurne.

Ima dana kada nisam mogao ni da dišem,

POBEDIO LEUKEMIJU I PESME PIŠEM.

Kroz ovu pesmu Miroslav je opisao borbu sa bolešću, ali i sa samim sobom, a u svojim fiokama čuva još dvesta pesama napisanih iz raznih situacija koje su zadesile njega i njegove prijatelje.

(Telegraf.rs)