Pešići su među poslednjim srpskim porodicama u Klini: Albanci im kuću zasipali kamenjem dok su se deca tresla

Foto: Telegraf/N. Zejak

"Moj sin četrnaestogodišnji dečak, do danas nije sam ušao u prodavnicu, ne zna šta je pozorište niti izlazak u noćnim satima kako to rade njegovi vršnjaci u sredinama u kojima se slobodno dišu", reči su Vesne Pešić, jedine majke Srpkinje, koja sa decom preživljava u urbanom delu Kline na Kosovu i Metohiji.

U urbanom delu Kline je posle dvadesetogodišnjeg zuluma Albanaca, uglavnom onih pridošlih s druge strane Prokletija, od nešto više od 2.000 Srba opstalo desetak od kojih je četvoro Pešića.

Preporučujemo

Na dvorišnoj kapiji Albanci su joj na engleskom jeziku ispisali natpis "ubice", zasipali joj kuću i dvorište kamenjem i molotovljevim koktelima dok se njeno dvoje dece krijući se u njenom i očebvom krilu treslo kao pruće. Dokle ide mržnja svedoči i to što su im nepoznata lica polomila u više navrata lomila desetine sadnica šljiva i jabuka u voćnjaku udaljenom od centra Kline oko kilometar i po.

Incidente su prijavili takozvanoj kosovskoj policiji, a umesto istrage policajac je na albanskom jeziku Vesni uputio preteću poruku "znam ja šta bih uradio sa tobom".

- Sam Bog zna šta smo sve preživeli i što je najteže plašimo se da torturama nije kraj i da ćemo i nas desetak preostalih Srba jedan po jedan nestajati jer egzistencije posebno za mlade i decu nema niti će je biti ukoliko albanci,dojučerašnje komšije, kumovi pa i rođaci, ne shvate da je Metohijska kotlina bila i da mora biti koliko Albanska toliko i Srpska zemlja - navodi Pešćeva koja obavlja fukciju  predsednika Privremenog Organa opštine Klina sa sedištem u selu Vidanje.

Ona kaže da je u selima u opštini Klina ostalo još oko 250 Srba među kojima je dvadesetak dečaka i devojčica do 18 godina čije je jedino mesto okupljanja selo Vidanje i manastir Budisavci, metoh Pećke Patrijaršije, u kome se oko monahinja svakog vikenda narod okupi da slobodno progovori i oslobodi dušu.

Sve što je srpsko, kako priča, zamire.

-Nestajemo. Jedno po jedno domaćinstvo se gasi po selima a sa njime i srpstvo - priča ona naglašavajući da je najveći problem preostalih Srba ne samo u urbanom delu Kline već i u selima "iskonska mržnja Albanca prema srpstvu" ,"nedostatak zapošljavanja ili loš materijalni položaj" i nedeostatak "trunke volje" većinske albanske populacije da se preostalim Srbima omogući kakavo takvo pravo na život i pruži šansa suživotu.

Ono što,kako ona ističe, raduje je stav većine Srba da imovina koju su morali da ostave i napuste nije na prodaju. U njenom rodnom selu Štupelj na ime njenih roditelja i stričeva je skoro 50 hektara oranica i više hiljada hektara u valsništvu Marušića, Lalića, Misirlića, Bakaraca... i nekoliko stotina hektara u vlasništvu bivše zadruge koje bez naknade obrađuju albanci i egipćani stalno preteći da će onaj ko se odvaži da se vrati proći kao zaostali starci 1999. godine.

- U selu je ubijeno desetak staraca a potom spaljeneo u kući Šutića i od tada albanci i Egipćani ne dozvoljavaju povratak niti pomisao o povratku Srba - dodaje ona.

Njen stric koji živi u Australiji jednom godišnje dođe u Štupelj obiđe imanje i upali sveće na grobištima zaraslim u šumi gde se nalaze i ostaci crkve Svetog Jeremije.

- Letos je boravio u Klini kod mene. Došao je da ponovo podigne porušeni spomenik dedi, babi i stricu - kaže ona i dodaje da je izrazio želju da kad dođe sudnji dan i on bude sahranjen na groblju koje svedoči kako ona reč da su Srbi u Štupelju, Berkovu, Klinavcu,Vidanju, Budisavcima, Dolcu, Drsniku, Podgrađu i u još dvadesetak sela živeli u posljednjih nekoliko

stotina godina.

Ona zajedno sa suprugom Aleksandrom i Božom Šarkovićem ta sela obilazi, iako su kako kaže Aleksandar ostala samo zgarišta, tu i tamo po neka povratnička kuća u kojoj preživljava po neki bračni par s "jednom

nogom u grobu".

(Telegraf.rs/N. Zejak)