"Hleb i so", jedan neznani bojkot menzi: Neverovatna priča o životu u Studenjaku 80-ih

Foto: Nikola Anđić

Usluge Studentskog centra, naročito hrana u menzi, drastično su posklupele 1. novembra 1984. Ubrzo, u domovima "Patris" i "Lola" pojavljuju se leci koji pozivaju na "tihi, dostojanstveni bojkot" menzi, a u Studenjaku stotinjak studenata, u ritualnom obilasku restorana, uzima po krišku hleba i seda za stolove umačući hleb u so.

Studentski grad na Novom Beogradu, prve polovine 80-ih godina prošlog veka, sa oko devet hiljada legalnih i "ilegalnih" stanara, bio je potencijalno eksplozivna i budno nadzirana pozornica, mikroprizma kroz koju su se prelamale te lude i hude godine jugosocijalističkog društva i države.

Nad četiri socrealistički građena paviljona visila je večna senka "šezdesetosmaške" studentske pobune koja je počela ovde, čupanjem makadamskih kocki u Studentskoj ulici, piše Politika.

"Studenjaku" (u žargonu) ili "Studengradu" (po naslovu romana pisca Dragana Lakićevića), prišiveni su banalni epiteti "Jugoslavije u malom" i "najvećeg akademskog naselja na Balkanu". Polit-arhitekti praveći posle Drugog svetskog rata ovakvu kritičnu koncentraciju mladih, učenih i ambicioznih ljudi, bili su inspirisani boljševičkim uzorom, kasarnskim tipom stanarske zajednice. Nisu imali u vidu projekciju koja će se ostvariti: stvoren je geto u koje je lako položiti bombe i bombice socijalne i političke subverzivnosti.

Odlazak Josipa Broza Tita 1980. i groznica zbog albanskih demonstracija na Kosovu i Metohiji (KiM) u rano proleće sledeće godine, kao i zgražavanje zbog vesti o terorisanju Srba u južnoj pokrajini SR Srbije, bili su mentalno-politički okvir mnjenja i dešavanja u Studenjaku.

Kad je maršal hospitalizovan u Ljubljani, student Milivoje Petrović Roki iz Kosovske Vitine, aktivirao je svoju šifru "Bežanija 36" što je značilo da predviđa skori rat u zemlji i zato se, preko međunarodne studentske razmene sklanja u Njujork, već u junu te godine.

U vreme albanskih demonstracija, 11. aprila 1981, smenjena je kompletna redakcija Radio Studentskog grada (RSG), optužena za "političke devijacije" i "podrivačku delatnost".

Na mesto glavnog urednika RSG-a, studenta Zorana Stankovića postavljen je Milorad Dodik, student treće godine Fakulteta političkih nauka, današnji predsednik Republike Srpske.

U modi su političke i parapolitičke tribine u studengradskom Domu kulture na kojima govore provokativni filozof iz Zagreba Milan Kangrga, mladi teolog Amfilohije Radović i drugi, intrigantni učesnici.

Pre demonstracija na KiM, na Srpsku novu godinu, mogla se čuti samo usamljena vojnička truba kako para ponoćnu tišinu "Maršom na Drinu". Posle, usledile su masovne, zaglušujuće žurke po sobama, igranje kola po hodnicima i srča do kolena na sve strane. Komedija se sastojala u tome što ta slavlja nisu bila zvanično zabranjena. Disciplinska komisija uvek najveselijeg četvrtog bloka, sastavljena od ne-Srba, saslušavala je studente iz najbučnijih soba koji su izmišljali lude izgovore da nisu slavili srpski praznik.

Student Milan Milikić Čačak, iz sela Trnava kod Čačka, jedini je u tom bloku i čitavom Studenjaku unapred prijavio da slavi novo srpsko leto pa je komisija, u njegovom slučaju, bila nemoćna.

U jednoj druželjubivoj sobi u parteru četvrtog bloka, prijavljeno je da se slavi rođendan (13. januar) jednog studenta muslimana, usput solidnog gitariste, koji je svoj datum rođenja dokazivao pokazivanjem lične karte besnom dežurnom milicioneru koji je to smatrao magarčenjem njegove službe.

Opskurni su bili tadašnji kriterijumi i praksa novobeogradske policije koja je nadzirala Studenjak. Na pevanja ravnogorskih pesama obično nisu reagovali, ali bi zato, zbog pesama iz "kosovskog ciklusa" ("Srpska se truba s Kosova čuje..." i sličnih) ekspresno slali studente kod dežurnog sudije za prekršaje, u gradski SUP, koji ovo nije prihvatao.

Jača i strašnija indikacija ovih, naoko čudnih policijskih postupanja bile su okolnosti strašnog zločina počinjenog početkom jula 1985. na skveru ispred prvog bloka. Student Tafa Mehmeti, Albanac, zbog navodne "neuzvraćene ljubavi" ubio je studentkinju matematike Svetlanu Prokić.

Mehmeti, poznat kao odbojkaš, švercer i aktivni član "Pjerpeke", literarno-muzičke družine studenata Albanaca sa KiM, iz čijih je prostorija skoro svakodnevno bubnjala i zvečala "Šota" i slični muzički produkti, bio je opominjan da ne maltretira nesrećnu devojku. Upravniku prvog bloka Jovanu Mitiću požalio se da Svetlana neće da se zabavlja s njim "zato što je Albanac", ali mu je obećao da će Prokićevu "pustiti na miru" ("Duga", 14. juli 1985). U međuvremenu, Mehmeti je, iako stavljen na listu 32 "nepoželjne" (problematične) osobe u Studentskom gradu, nastavio da živi u domu.

Isti upravnik, istom izvoru izjavio je: "Kad smo saznali da je u junu ošamario Svetlanu, alarmirali smo SUP, međutim, rekli su da to nije za privođenje. Pošto je ovih dana ponovo maltretirao Cecu, lično sam ja intervenisao kod inspektora. Tafa je priveden, ali je ubrzo pušten. Samo dan posle toga izvršio je ubistvo."

Primisao o 1968. titrala je s oba kraja, kao studentski ružičasti mit i kao permanentna paranoja vlasti. Pojačana tada popularnom pesmicom Džonija Štulića "Vratiće se opet osam šezdeset". A onda, desilo se da 1. novembra 1984. drastično poskupe usluge Studentskog centra, naročito hrana u menzi. Ubrzo, u studentskim domovima "Patris" i "Lola" pojavljuju se leci koji pozivaju na "tihi, dostojanstveni bojkot" menzi, a u Studenjaku stotinjak studenata, u ritualnom obilasku restorana, uzimaju po krišku hleba i sedaju za stolove umačući hleb u so. Zagrebački "Vjesnik" (25. novembra 1984) javlja da je akcija "kruh i sol" trajala tri dana, a "Borba" (24. novembra 1984) tajminguje akciju od 3. do 7. novembra.

U menzi i oko menze Studengrada primetna je koncentracija policije u civilu, koju je bilo lako prepoznati po istovrsnim konfekcijskim mantilima. U Beogradu se širi priča o "demonstracijama". Prvi čovek Partije na Univerzitetu, profesor Slobodan Unković, ocenjuje da je na delu "izazivanje nemira" potaknuto od "antisamoupravnih snaga". Zbog straha od scenarija iz ’68. dešava se bizarni građevinski poduhvat realizovan pod okriljem mraka: Sudentska ulica, još uvek popločana valjda onim istim kockama, presvučena je preko noći svežim asfaltom! Asfalterima je na raspolaganju bila tehnički savršena podloga.

Može se samo spekulisati da li je ili koliko je grupa "Hleb i so" bila u konekciji sa suđenjem tzv. Šestorici, disidentima sa Vladimirom Mijanovićem na čelu, legendarnim vođom demonstracija iz ’68. godine, koje je počelo 5. novembra 1984. Sigurno je jedino da su neki studenti sa protesta u menzi viđani i na suđenju.

U vremenu koje će uslediti počinje rekonstrukcija Studentskog grada, a drastično se poboljšava kvalitet i ponuda hrane u menzama. Otvaraju se gril restorani u Studenjaku i po gradu, a uvode se i novčani bonovi (za 30 dinara studenti kupuju bon vredan 100 dinara) pa oni sa jačim apetitom mogu da se časte i sa dve ili tri šnicle.

U maju te godine Slobodan Milošević postaje čelnik Gradskog komiteta Partije Beograda. Petog septembra 1985. posetio je Studentski grad dok su radovi na rekonstrukciji restorana i kuhinje bili "u punom jeku" ("Politika", 6. septembra 1985). Direktor Studentskog centra Zalatan Peručić "prisećajući se nedavnih ekscesnih pojava" ("Hleb i so") izvestio je Miloševića da je u centru zavedeno "mobilno stanje" kako bi se sprečilo ponavljanje takvih scena.

Pored Unkovića i Peručića, kasnijih Miloševićevih važnih vedeta, tada su na univerzitetu ordinirali i Zoran Todorović Kundak (sekretar Univerzitetskog komiteta Partije) i Tahir Hasanović (prvi čovek univerzitetske omladine).

(Telegraf.rs)