Imam kuću u Negotinu od 300 kvadrata, a u Beogradu živim u 30 kao golub: Komšije me gledaju kroz prozor

Foto-kolaž: Shutterstock

Ako ste ikada razmišljali o preseljenju iz mirnog gradića u "džungle" poput Beograda, dozvolite mi da vam ispričam svoju priču koja može da posluži kao savršen vodič kroz avanture i nezgode urbanog života. U Negotinu, mestu gde sam odrastao, moja porodična kuća zauzima čitavih 300 kvadrata raskoši, dok sam se u Beogradu uselio u stančić od 30 kvadrata, koji pruža intimu poput izloga u glavnoj ulici.

Čini mi se da je moje kupatilo u Negotinu veće od mog sadašnjeg beogradskog stana. Ovde, ako raširim ruke dok ležim na kauču, mogu da dodirnem i frižider i vrata od kupatila — sve u jednom potezu. Ali, ne žalim se na nedostatak prostora i ne žudim za luksuzom; jednostavno, iskustva koja dolaze sa stanovanjem u u malom stančiću u prizemlju gradske džungle su prilično smešna.

Preporučujemo

Zamislite samo — svako ko prođe pored mog stana može da postane deo moje svakodnevnice. Prozori u nivou grudi čine da se osećam kao da sam muzejski eksponat. "Homo lenjus", primer modernog čoveka koji je tokom godina stekao neverovatnu mogućnost da se "otopi" na kauču. Ne samo da mogu da postanu deo moje svakodnevnice, već i aktivno to žele, pošto svako ko prođe ne može da odoli tome da pogleda kako ovaj eksponat provodi svoje slobodno vreme.

Da stvar bude gora, komšije su pronašle savršeno mesto za parkiranje svojih motora — tačno ispred mog prozora. Dok se spremaju za vožnju, nameštajući kacige i proveravajući džepove, imaju priliku da me vide kako “raspištoljen”, u gaćama, uživam u epizodi serije "Prijatelji", uz porciju grickalica.

Možda bi trebalo da razmislim o prodaji ulaznica.

Ali da, velika prednost mog stana je što ne moram da se penjem stepenicama, a i gazdarica mi je prilično kul.

Možda se pitate zašto se ne vratim u svoju prostranu kuću u Negotinu. Ah, taj gradski život sa svim svojim čarima i izazovima jednostavno vas uvuče. Plus, gde bih u Negotinu mogao da nađem toliko ljudi spremnih da učestvuju u mojoj svakodnevnoj rijaliti emisiji?

Dok se prilagođavam životu u kojem sam glavna atrakcija lokalnog "drive-in" bioskopa, učim da cenim male stvari, kao što su zavese, ideja o visokom žbunu ispred prozora ili možda čak jedan veliki poster sebe kako držim palčeve gore. Ako već moraju da gledaju, neka bar dobiju nešto što će ih motivisati.

Bez obzira na broj kvadrata, važno je naći način da se nasmejete situaciji. Ko zna, možda moj stan od 30 kvadrata jednog dana postane inspiracija za novu epizodu "Prijatelja" — epizodu u kojoj Ros pokušava da ugura novi kauč u prizemlje zgrade. "Pivot!", ali na beogradski način.

(Telegraf.rs)