Ovakav spomenik u Srbiji imaju samo Latinovići: Kad čujete šta predstavlja, nećete ostati ravnodušni

Foto: Ustupljene fotografije/Politika/Đ. Đukić

Na nadgrobnom spomeniku Savki i Peri Latinović dominira neobična skulptura u kojoj se 13 stubova savijaju jedan prema drugom i oni predstavljaju njihovu decu koja su ga i podigla. Latinovići su došli iz Bosanske Krajine, „vozom bez voznog reda”. U porodici, najbrojnijoj u Elemiru, bilo je dvanaestoro dece, a trinaesto je rođeno ovde, piše Politika.

U koloni koja je stigla u ovo banatsko selo bilo je više takvih familija. Radivoj Latinović je imao tri godine, kao najmlađi od sedmoro muške dece, pa ne pamti detalje kad su krenuli na dugo putovanje prema Banatu. U sećanje su mu se urezali bučni avioni bombarderi, a njihov zloslutni zvuk iz poslednjih dana Drugog svetskog rata još i danas nije iščezao iz glava onih koji su tada bili deca, a danas su u poodmakloj dobi.

Preporučujemo

Ostali detalji iz ranog detinjstva u Bosni su izbledeli. Više je o njemu saznao iz priča starijih. Pero i Savka su u ratu izgubili sina, kome se ne zna za grob. Otac Pero imao je dva sina iz prvog braka.

– Oni su se zatekli u logoru u Nemačkoj gde su preživeli, a jedan je otišao u Australiju. Tamo je radio u štofari. Kad smo se smestili u Elemiru, stizali su nam od njega paketi sa štofom od koga nam je majka krojila odela, a za sestre haljine – priča Radivoj koga u selu zovu Ratko.

On se seća detalja iz života kolonističke dece. Otac je bio vredan i strog, a majka vredna i brižna. Svi dečaci su završili zanate, a devojke su se raznim veštinama učile na večernjim tečajevima.

Uglavnom su se svi izborili za hleb, i svi su izgradili nove kuće pomažući jedni drugima. Nije se živelo u izobilju, ali nisu bili ni gladni. Kolonistima je dodeljeno jutro zemlje po glavi.

Na toj zemlji Latinovići su gajili kukuruz i pšenicu, a žitarice su vozili u Ečku, udaljenu desetak kilometara, na mlevenje. Najpotrebnije im je bilo brašno, za hleb i pite. Tako se izbegavala glad. Stanje se popravilo kada su se domogli prve krave, tad je bilo mleka i sira.

Ističe kako je zahvaljujući znanju više zanata u mnoštvu elemirskih kuća uradio kupatila, a u isto vreme je bio ložač u raznim fabrikama, najduže u zrenjaninskoj bolnici. Valjda zahvaljujući genetici, brojna deca Latinovića bila su marljiva.

Pomažući jedni drugima, svi su izgradili nove kuće. Slično je bilo i u drugim višečlanim elemirskim porodicama pristiglim iz Bosanske Krajine. Da se izbore sa siromaštvom morali su biti vredni i složni.

Tako je i spomenik na groblju simbol sloge i jedinstva, koji su ih izvukli iz siromaštva, objašnjava Ratko.

(Telegraf.rs/Politika)